Izvor: SEEbiz.eu, 15.Avg.2015, 13:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koracima izbeglica od Grčke do Mađarske
BUDIMPEŠTA – Pre dvanaest dana, portal atlatszo.hu objavio je da jedan mađarski novinar, koji isprva nije otkrio svoje ime, iz Grčke putuje s izbeglicama koji idu ka severu, ka srpsko-mađarskoj granici. Svakodnevno je objavljivao izveštaje u kolumni pod naslovom “El Camino de Balkan”, što je aluzija na El Camino de Santiago, čuveno katoličko hodočašće u Santijago u Španiji.
Otišao je do Idomenija, >> Pročitaj celu vest na sajtu SEEbiz.eu << poslednjeg grčkog sela dva kilometra udaljenog od Đevđelije. To je mesto odakle izbeglice najčešće kreću iz Grčke put severa.
Naravno, dotle su izbeglice proputovale već hiljade kilometara od Avganistana, Iraka i Sirije. Poslednja stanica u Turskoj bila im je Izmir, veliki grad na zapadu Anadolije. Otud su morem stigli na Lezbos ili Kos, pa odatle u Atinu, Solun i konačno Idomeni.
Nije morao dugo da čeka. Nakon što je hodao oko šest kilometara, naišao je na prvu grupu, dvadesetak Avganistanaca čija je konačna destinacija – Nemačka. Pre mesec dana krenuli su iz Kabula, Herata, Mazar-i-Šarifa i putovali kroz Iran, Tursku i preko Lezbosa. Upravo su stigli autobusom iz Soluna. Prema rečima vlasnika lokalnog kafea, dvadesetak autobusa punih izbeglica svakog dana stižu u Idomeni. To je najmanje hiljadu ljudi. Prodavci prodaju svoje proizvode: hamburgere, gazirana pića, sladoled. Na malom polju nalaze se barem 300 izbeglica i jedan policajac koji pokušava da održi red deleći ih u manje grupe koje onda prelaze u Makedoniju.
Nakon što je oko sat vremena sedeo u prašini, naš novinar sreće dvojicu braće Sirijaca iz Homsa koji su se najviše brinuli za mađarski deo putovanja. “Sve ćemo videti tamo,” rekli su. Putuju za Norvešku, gde se navodno već nalazi ostatak njihove porodice. U jednom trenutku kreću da pešice pređu kratak put do Đevđelije, prvog makedonskog grada iz koga se do Beograda može doći vozom.
Kada je naš novinar okružen Sirijcima stigao na železničku stanicu u Đevđeliji, grad je bio pun izbeglica. Zauzeli su svaki hlad, a neki volonteri Crvenog krsta pomagali su starijim članovima grupe. Dvaput dnevno dele se hrana i voda. Čini se da je sve mnogo bolje organizovano nego pre mesec I po dana, kada su “ljudi jurili kroz žbunje i polja kukuruza”, pri čemu su mnoge izbeglice povređene. Sada makedonske vlasti organizuju prelaz granice.
Da bi dobili papir koji im dozvoljava da se u Makedoniji zadrže 72 sata, izbeglice moraju dugo stajati u redu. U jednom trenutku stigao je voz za Skoplje koji je bio pun isključivo izbeglica. Onda je nastao haos: ljudi je bilo više nego što u vozu ima mesta, pa su roditelji, ostavljajući decu za sobom, jurišali da uđu. Ali, znali su šta rade: čim bi ušli u voz, podizali su decu u vagone kroz prozore.
Pošto mesta u vozu nije bilo, naš novinar je smatrao da ne treba da zauzima mesto nekom pravom izbeglici, pa je odlučio da u Skoplje ode autobusom. Ispostavilo se da je i autobus pun izbeglica, samo što su ove izbeglice bile bogatije i mogle sebi da priušte put busom. U ovom delu puta saputnik mu je bio Aden iz Iraka, magistar robotike. Aden nije znao gde da pođe, pa je tražio savet novinara, a ovaj mu je predložio Norvešku “jer su njima sigurno potrebni inženjeri.”
Na svakom graničnom prelazu policija je organizovala neometan prolaz velikog broja izbeglica. Neki od njih imali su papirić, ispisan rukom, koji im dozvoljava da ostanu u Makedoniji 72 sata, a drugi ga nisu imali, ali nije važno. Svi su se ukrcavali u vozove ili autobuse i postepeno se približavali granici od koje su najviše strahovali: granici Mađarske.
Naš novinar, nakon što je u Skoplje stigao autobusom, uzeo je taksi. Vozač ga je doveo do Tabanovca i pokazao mu šumu, što je uobičajen put ka Srbiji. Uskoro je stigao drugi taksi sa sedam Sirijaca. Bili su to dobro obučene žene i muškarci koji su od svog vozača dobili ista uputstva kao i novinar. Onda su krenuli da hodaju zajedno, ali je jedan makedonski policajac shvatio da naš novinar nije izbeglica, pa mu nije dozvolio da ilegalno pređe granicu. Zato je morao da hoda 14 kilometara do srpskog grada Preševa. Bilo je 35 stepeni, a nigde hlada. Posle nekih osam kilometara, pridružila mu se grupa Avganistanaca koji su se do tog trenutka krili kraj puta. Nisu govorili engleski, samo su ponavljali: “azil… azil.”
Preševo je važna stanica na ovom balkanskom putu. Srpske vlasti dočekuju ljude. Iza železničke stanice nalazi se mesto čiji je zvanični naziv “mesto za jednokratni boravak”, ali svi ga zovu jednostavno – “kamp”. Ovde srpska policija izdaje propusnice koje važe 72 sata, ovaj put za Srbiju. Ponovo, čekaju se izuzetno dugo jer se propusnice ispisuju rukom, baš kao i u Makedoniji. Ljudi je toliko da situacija deluje poptuno beznadežno, ali ako siromašne izbeglice žele da besplatno putuju “izbegličkim vozom” od Preševa do Beograda i Subotice, moraju imati taj papirić.
Naravno, imućnije izbeglice mogu da se spasu od višednevnog čekanja na taj dokument. Naš novinar, koji je godinama radio na prostoru Balkana, zna srpski jezik, pa je od jednog od policajaca saznao da “mnogi od njih izbegavaju Preševo, već idu taksijem sve do mađarske granice.” “Sve je to pitanje novca.” Naravno, dobro obučeni Sirijci koje je novinar sreo nadomak preševa, nisu stali u red za taj dokument.
Situacija u Beogradu je donekle slična onoj u Budimpešti. Dva parka nadomak železničke stanice puna su izbeglica. Autobusi koji voze u gradove na mađarskoj granici rasprodati su danima unapred. U srpskoj prestonici, naš novinar osetio je sve veću zabrinutost zbog izbegličkog pitanja. Razlog tome je ograda koju mađarska vlada podiže duž granice.
Iduća stanica je Kanjiža, gradić u Vojvodini u kome 85 posto ljudi govori mađarski. Tri autobusa stigla su istovremeno iz Subotice, svi puni izbeglica. Glavni trg je pun ljudi, ali već ujutro je bio prazan, jer izbeglice na krajnju deonicu svog puta kreću noću. Prema izjavi jednog člana gradskog veća zaduženog za izbeglice u Kanjiži, tu stižu samo bolje situirani Iračani i Sirijci. Siromašniji Avganistanci čekaju u Subotici, u velikom kampu koji je tamo za njih ustanovljen. Pa ipak, kroz ovaj grad od 9.000 stanovnika dnevno prođe čak 1.000 ljudi.
Možda ste primetili da do ovog trenutka nije bilo ni pomena švercera koji su navodno odgovorni za najezdu ekonomskih imigranata, koji mame nedužne i naivne ljude da krenu na ovo opasno putovanje i za to im uzimaju poslednji dinar iz džepa. Umesto toga, čuli sm samo za dobronamerne grčke, makedonske i srpske policajce koji pomažu izbeglicama da pređu iz zemlje u zemlju. To, međutim, nije slučaj na mađarsko-srpskoj granici i naš novinar je imao tu nesreću da naleti na jednog od tih švercera upravo na poslednjoj etapi svog putovanja.
Taj poslednji potez je pešačenje od Kanjiže do Martonoša, ali je pola tog puta prešao autom, zahvaljujući jednom mađarskom Romu. Ponudio mu je da ga poveze jer je pomislio da je izbeglica, ali kad mu je naš novinar odgovorio na mađarskom, ovaj se oduševio: “Brate moj, ti si Mađar? Onda te vozim besplatno!”
Iz Martonoša izbeglička staza ide duž nasipa koji vodi do Segedina i dalje. Ovde je naš novinar kraj Tise sreo grupu od osamdesetak ljudi koje je predvodio jedan bradati Arapin koji ga je gledao prilično sumnjičavo, naročito nakon što je saznao da je zapravo mađarski novinar.
“Nije to baš dobar pedigre ovde.”
Pola ljudi su Kurdi iz Iraka, a druga polovina Sirijci. Teren je težak. To je šumovita oblast, pa onda moraju da pređu kanal koji je srećom bio suv, ali mu je nasip veoma strm, a u grupi je bilo puno dece. Zatim je usledio drugi kanal, koji zapravo predstavlja granicu dve zemlje, sa još strmijim nasipom. Vođa grupe im je rekao da trče najbrže što mogu kroz šumarak, a onda da tamo stanu i čekaju. Novinaru je sve to bilo prilično neobično.
Konačno je shvatio šta se dešava: bradati Arapin, star oko 35 godina, bio je vođa, a imao je i četiri mlađa pomoćnika. Oni su hodali ispred grupe i sva četvorica su nosili noževe. U suton, njih petorica su oprali ruke, lice i stopala i isprali usta. Ostali su ih u tišini posmatrali. Na kraju su im se pridružile još dve ili tri grupe i postalo je jasno da su ti ljudi “mušterije koje plaćaju”. Još jedan ludački brz trk, pa su im mladi šverceri prišli i rekli: “Mađarska, hajde!” Svi su završili u Đali, predgrađu Segedina.
U međuvremenu, naš novinar je otkrio svoj identitet: on je Đorđi Kakuk, autor knjige o Kosovu i bivši urednik spoljne redakcije Mađarske televizije. Nakon što se povukao iz novinarstva, radio je u OEBS-u, a pre nekoliko godina odlučio je da uđe u politiku i pridruži se Demokratskoj koaliciji kao savetnik Ferenca Đurčanjija.
Pre par dana, Gelert Rajčanji, jedan od mladih urednika konzervativnog lista “Madiner”, napisao je oduševljeni izveštaj o ovoj seriji članaka koju je pratio s velikom pažnjom. Napisao je da je “El Camino de Balkan” “najbolji izveštaj ove godine”. U to vreme nije se znalo ko je autor članaka. Pošto Rajčanji nije ljubitelj Ferenca Đurčanija, pitanje je šta bi mislio o ovoj fascinantnoj priči da je znao identitet autora.
Izvor: Hungarianspectrum.org
