Izvor: Politika, 15.Jul.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kao Grk u apsu
Da li je Novak „tipičan“ Srbin, kako Srbi sebe zamišljaju (autostereotipi) i kako ih drugi vide(heterostereotipi)? Đoković i drugi vrhunski sportisti uspeli su pomoću ogromnog truda, odricanja i samodiscipline, osobina koje se retko pominju u obe ove vrste stereotipa
Kriza u Grčkoj podsetila nas je na dve poslovice u vezi sa Grcima. „Dužan kao Grčka“ i „Buni se kao Grk u apsu“. Ovakve poslovice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nadovezuju se na izraze kao što je „francuska sobarica“, „škotska škrtost“ i slične.Osim poslovica i idioma,postoje i etnički vicevi, u kojima su sadržane predstave o nekom narodu. Sve te predstave odražavaju stereotipe o Drugom.
Stereotip je prvo označavao ploče sa nepokretnim slogom, odnosno klišee u štamparstvu. Prvo izdanje Vujaklijinog rečnika zna samo za ovo značenje. U modernom značenju, „slike u glavi“ netačne i krute konstrukcije slike Drugog, ovu reč je prvi upotrebio jedan od najvećih novinara svih vremena, Volter Lipman, 1922. godine. Tako Englezi nemaju smisla za humor, Mediteranci su ljubavnici, a Nemci pedantni. Nedavno smo slušali kako Srbi umeju da se vesele, a da imaju i posebnu dušu, koja je možda deo one stereotipne slovenske duše. U početku se reč stereotip upotrebljavala samo za negativne i omalovažavajuće predstave. Tako su prvi proučavani etnički/rasni stereotipi bili antisemitski i oni protiv Afroamerikanaca. Adorno je čak i ustanovio poseban tip ličnosti, „autoritarnu ličnost“ posebno sklonu da stereotipno posmatra druge.
Onda se pokazalo da stereotipi ponekad imaju u sebi „zrno istine“, kako je to rekao Gordon Olport. Predstava Drugih o Nama, često se preklapala sa našim sopstvenim mišljenjem o nama samima. Tako Srbi često veruju da su posebno nadareni za kafansko veselje, a u to veruju i mnogi stranci koji dolaze da iskuse beogradske splavarske lumperajke. Vremenom je prevladalo mišljenje da su stereotipi nužno zlo, jer predstavljaju sažetu, mada katkad i do karikature uprošćenu, skicu nekog naroda, zemlje ili društvene grupe. Iz lenjosti ili iz nedostatka vremena za dublje razmišljanje,većina ljudi svodi svoje utiske o stranoj zemlji i ljudima na par crta. Povrh svega, tih nekoliko utisaka se obično stiču preko medija. Čitava ova priča bi imala samo akademski značaj, da se stereotipima ne rukovode i državnici, investitori, o turistima i kupcima robe sa nacionalnim brendom da i ne govorimo.
Ipak, mediji su ti, koji željni kratke i brze vesti, najspremnije posežu za stereotipima, posebno u vremenima krize. Videli smo kako su devedesetih godina lako oživljeni negativni stereotipi o krvoločnim Srbima/Balkancima iz vremena balkanskih ratova(pogledati knjigu Milana Ristovića o antibalkanskim karikaturama iz tog vremena). Ratovi devedesetih su olako nazvani „balkanskim“, na veliku žalost Bugara i Rumuna, koji,iako Balkanci, sa tim ratovima nisu imali veze. Bugarska istoričarka Marija Todorova je pokazala kako Zapad tradicionalno gaji predstavu o Balkanu kao nekom svom prljavom zadnjem dvorištu, ne baš pravoj Evropi.Mnogi su ogorčeno zaključili da nas ta Evropa (čitaj Zapad) nikada neće prihvatiti kao sebi ravne, već će nas u najboljem slučaju trpeti kao neke zaostale i neuspešne rođake.
Stereotipi se zapravo stalno menjaju. Oni su pre palimpsest, po kome se stalno piše i briše, nego nepromenljiva štamparska ploča koja zauvek otiskuje jednu istu sliku. Primer za to je Mediteran. Setimo se scene iz filma „Mediteraneo“, u kome turski švercer definiše kulturnu bliskost sa Italijanima, čuvenim rečima:„Italijani,Turci, jedna faca, jedna rasa.“ Sve do šezdesetih godina i u sociologiji i antropologiji je bilo rašireno uverenje da Italijani i Španci, na primer, ne pripadaju sasvim „Zapadu“ već da su bliži narodima severne Afrike i Bliskog istoka.U Bunjuelovim filmovima i filmovima italijanskog neorealizma, Španija i Italija su zemlje zatucanosti i bede. Onda će uspeh Italije od šezdesetih i Španije osamdesetih godina, potpuno izmeniti tu sliku. Italija i Španija postale su zemlje za koje se verovalo da su spojile visoki standard sa posebno prefinjenim, a ujedno i opuštenim načinom života. Pomalo i skorojevićki, pratila ih je i Grčka, a na svoj način i Portugalija. Činilo se da ove zemlje južne Evrope nikada više neće biti stereotipno predstavljane kao zemlje siromašnih, pomalo lenjih i neodgovornih ljudi. Međutim, kao i u slučaju naših ratova, kriza je oživela negativne stereotipe. Ispod sjajnih slika koje je stvorio privredni uspeh, počele da se naziru crte starih omalovažavajućih stereotipa. Sve češće Nemci i ostali severnjaci pominju stare stereotipe o lenjim Mediterancima, koji ne plaćaju poreze i varaju državu gde stignu.
A mi? Očajnički pokušavamo da preko nekih manje simpatičnih lica Srbije nacrtamo lice tog čudesnog mladića, Novaka Đokovića. Da li je Novak „tipičan“ Srbin, kako Srbi sebe zamišljaju (autostereotipi) i kako ih drugi vide(heterostereotipi)? Đoković i drugi vrhunski sportisti uspeli su pomoću ogromnog truda, odricanja i samodiscipline, osobina koje se retko pominju u obe ove vrste stereotipa. Te osobine, ako se prošire među nama, promeniće nabolje ne samo našu sliku, već i naš život. Ako ne, ovi podvizi će biti samo kurioziteti, retki uspesi koji će štrčati u propaloj zemlji.
Predrag Marković
objavljeno: 16.07.2011.
