Izvor: Politika, 13.Jul.2015, 08:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grčki bor pod srpskim nebom
Sve manje posađenih sadnica se primi. Jedan od najvećih globalnih problema u ozelenjavanju, sem manjeg ulaganja, predstavljaju sve učestaliji ekstremni klimatski događaji. Da bismo pošli u susret promenama koje nas s neba čekaju u narednom veku, trebalo bi da se okrenemo vrstama koje uspevaju na jugu, kod naših suseda
Da se sve manje novca ulaže u pošumljavanje nekako je postalo normalno. Pritom, zasađene mlade biljke sve češće ne uspevaju da uhvate koren i da prežive >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zbog učestalih ekstremnih vremenskih događaja, što je drugo ime za poplave, suše, talase vrućine… Paradoks predstavlja činjenica da je, po rečima struke, najjeftiniji, najjednostavniji i najefikasniji način da se ublaže klimatske promene upravo pošumljavanje. Međunarodna Konferencija o izazovima pošumljavanja, održana u Beogradu, predstavljala je priliku za naučnike, istraživače i ljude iz prakse, njih 68 iz 17 zemalja, da razmene najnovija saznanja i iskustva u podizanju šuma.
Po rečima dr Vladana Ivetića, vanrednog profesora na Šumarskom fakultetu, konferenciju su organizovali Šumarski fakultet u Beogradu, koji ove godine obeležava 95 godina rada, JUFRO (Međunarodna organizacije istraživača u šumarstvu, koja ima oko 15.000 članova u 115 zemalja) i društvo „Reforesta”, osnovano da propagira značaj pošumljavanja. Opšti je zaključak da planovi pošumljavanja moraju uzeti u obzir predviđanja o promeni klime, a da kontrola kvaliteta radova mora biti stroža da bi se posađeno primilo, jer jedan hektar šume godišnje u proseku veže 15 tona ugljen-dioksida, oslobodi 11 tona kiseonika i filtrira 50–70 tona prašine. Pošumljavanje goleti obezbeđuje nam „tlo pod nogama” jer tamo gde drveće pusti korenje, bujica nema priliku da odnese zemlju.
1. Klima je, po svemu sudeći, najveći izazov pošumljavanju?
– Ona se nije značajno promenila, ali imamo veću učestalost ekstremnih klimatskih događaja, što je isto tako globalna pojava. Kada se posade sadnice, dovoljno je da temperatura dva dana bude oko 40 stepeni pa da se one osuše, bez obzira na to što je ostatak godine kišovit. Ovo iziskuje unapređenje tehnika sadnje i nege sadnica posle sadnje na terenu.
2. Srbija je trenutno među srednje pošumljenim u odnosu na Evropu, za optimum se uzima 36 odsto površine?
– Prema odredbama Zakona o prostornom planiranju iz 1995. godine, optimalna šumovitost Srbije procenjena je na 41,4 procenat, a šume trenutno prekrivaju 2.252.000 hektara, što čini 29,1 odsto (37,6 u centralnoj Srbiji i 7,1 odsto u Vojvodini). Znači još 10 odsto bi trebalo pošumiti do 2050. godine, i to po 25.000 hektara godišnje. Za sada godišnje podižemo šume na dve–tri hiljade hektara, znatno manje od strateških obaveza koje smo sami usvojili. Da li je optimalno ili ne, diskutabilno je. Ali, ako smo već usvojili taj cilj, trebalo bi i da radimo na tome.
U poslednjih 10 godina najveći obim pošumljavanja zabeležen je 2007. godine iz nacionalnog investicionog plana – oko 10.000 hektara. Međutim, problem je što su u međuvremenu sve te šume su stradale. Pošumljavanja su bila neuspešna jer je posle sadnje usledila serija sušnih godina, sa svega 65 procenata od prosečnih količina padavina. Na konferenciji je bilo zanimljivih radova i projekata. Kolege u Španiji, Belgiji i Francuskoj nastoje da pomognu sadnicama da prežive tih prvih nekoliko godina, jer kada se šuma izvuče, obrazuje sklop, ona menja mikroklimu i jednostavno sve posle bude lakše.
3. Kako da sadnice lakše prežive?
– Moraćemo da menjamo planove pošumljavanja u skladu sa klimatskim promenama. Šume koje su prilagođene ovoj klimi i ovom prostoru za 100 godina neće biti spremne za nove životne uslove. Neke vlade već se time bave, pa Kanađani sada koriste seme sa 500 metara nižih nadmorskih visina i 500 kilometara južnije od mesta gde će biti sađeno, jer će, prema scenarijima promene klime, otprilike to biti dinamika kojom će se kretati proseci i temperaturni ekstremi. Neki naš primer bio bi da uzimamo seme grčkih populacija bora i da ga sadimo ovde, jer ćemo za 100 godina imati klimu sličniju Grčkoj nego što je ova koja trenutno vlada u Srbiji.
4. Pre 200 godina 80 odsto naše teritorije bilo je pod šumom, a onda je usledilo krčenje zbog obradivih površina i pašnjaka, tako da je 1953. godine ostalo samo 21,4 odsto. Šta se onda dogodilo?
– Počelo je pošumljavanje. U periodu od 1961. do 2007. u Srbiji je podignuto šuma na ukupno 390.965 hektara. Prema podacima Zavoda za statistiku Srbije, kasnije, u periodu od 2004. do 2013, prosečno je pošumljavano 3.570 hektara godišnje. Sađeni su smrča, crni i beli bor, a od lišćarskih – topola, bagrem i hrast lužnjak. Ohrabrujuća je činjenica da se lišćari koriste dva puta više od četinara, ali pre svega zahvaljujući plantažama topole, bagrema i potpomognutoj obnovi šuma lužnjaka u Sremu.
5. Dugo je vladao trend da gajimo iste vrste četinara?
– Nažalost, to je i danas slučaj. Naše pošumljavanje svodi se na svega pet vrsta koje su najobimnije. To je trend još iz šezdesetih godina 20. veka, iz vremena očetinjavanja nemačke škole šumarstva. Četinari brže napreduju, pa se očekivao i veći prihod. Svakako da za sađenje smrče i crnog bora ima opravdanja, ali ne svuda. Mada je lišćare teže proizvesti i zasaditi, sadnice su veće, zahtevaju i dublje rupe. Stare vrste lišćara se polako vraćaju jer je šumarska struka krajem devedesetih godina 20. veka prepoznala taj problem. Osim hrasta lužnjaka, sve su prisutniji divlja trešnja, javor, lipa, hrast kitnjak, tako da se širi spektar vrsta, što je dobro za naše šume.
6. Četinarima se pripisuju i češći šumski požari?
– Kada imate žarka leta, tropske temperature u periodu od nedelju dana, mogu se očekivati požari i tada u principu uvek više stradaju četinarske šume jer se lakše upale i lakše gore zbog smole. Gore i lišćarske, ali sporije i mnogo su ređi požari u ovim šumama. Interesantno je da se na pojedinim lokalitetima gde je bio požar po treći put sadi crni bor. Zato što se kod nas pošumljavanja vrše na osnovu Šumskih prirodnih osnova. To su desetogodišnji dokumenti i tamo se za svaki odsek, za svako odeljenje, predviđa koje su mere gazdovanja, a kod nekih je i tačno naznačeno kojom vrstom treba izvršiti pošumljavanje.
7. Imamo li dovoljno prostora za pošumljavanje?
– Ima, jer pošumljavanje podrazumeva ozelenjavanje. Jedna od metodologija koristi satelitske snimke na osnovu kojih se određuje šumovitost i po njoj Srbija ima oko 37 odsto teritorije pod šumama. Od Evropljana se razlikujemo po tome što naš zakon šumom smatra zasad drveća veći od polovine hektara, dok je u Evropi i drvored šumski zasad. Mislim da bi trebalo da promenimo našu definiciju šume i pošumljavanja. Tako bi u 41,4 odsto srpskih šuma bile uračunate i zelene površine koje to sada nisu, poput barijera oko zdravstvenih objekata i poljozaštitnih pojaseva. Naš auto-put je jedan od retkih koji nemaju nikakvu vizuelnu barijeru između dve trake, a ni sa strane. Dovoljno je da se tu podigne drvored u dva, tri reda kao zaštitni pojas i više ne bi dolazilo do zatrpavanja auto-puta, a povećala bi se šumovitost.
8. Da li je „drvo blagorodno, pa će da nagradi”, kako je nekad davno rekao pesnik?
– Baš tako. To znači da lokalne zajednice koje imaju problem sa kanalizacijom i otpadnim vodama mogu da podignu zasade vrba i topola, koji korenom filtriraju i isušuju zemljište, tako da otpadne materije ostanu zarobljene u zemljištu i ne zagađuju izvore i slivove reka. Tu su i korisni zasadi brzorastuće vrste vrbe, topole i neke vrste bresta koje posle dve-tri godine mogu da postanu korisne za grejanje u vidu briketa.
9. Događa se da invazivni bagrem i sibirski brest ostaju u većini?
– Ne mislim da su to invazivne vrste i ne slažem se sa većinom svojih kolega. Ako sibirski brest bolje raste od našeg, zašto trošiti ogroman novac da bi se održavalo nešto drugo, neodrživo. Isto je i sa bagremom, koji je okarakterisan kao invazivna vrsta, mada mnogo ogrevnog drveta dobijemo baš od njega. U susednoj Mađarskoj ova medonosna biljka je glavna vrsta drveća. Oni ne beže od njega, već su došli dotle da izvoze sadnice bagrema u Ameriku, inače postojbinu ove vrste drveća! Bagrem nije za podizanje prirodnih šuma, kao ni sibirski brest. To su vrste kojima treba gazdovati na ograničenom prostoru plantaže. Bagrem se u Deliblatskoj peščari posle požara raširio. Bio je najbrži, i šta je tu loše? Priroda je uradila ono što je trebalo da uradi država. Da je odvojeno dovoljno novca da se cela Peščara pošumi iste godine, onda bismo mogli da pričamo da je bagrem korov. Ovako, da se on nije raširio posle požara, opet bismo imali pesak, za čije bi vezivanje bile potrebne decenije. Priroda pokazuje da li je nešto bolje adaptirano ili nije.
10. Koliko košta pošumljavanje?
– Cena zavisi od staništa. Gde je duboko zemljište i gde se lako kopaju rupe, tu je cena niža jer možete imati veću produktivnost u toku dana. Kažem relativno, kada pogledamo sve dobiti koje imamo. Svuda ima malo para, ali države to rešavaju na različite načine. Recimo, propagiranje društvene angažovanosti pomoglo bi u pošumljavanju. U Stepinom gaju kompanija SBB donirala je novac za pošumljavanje sa oko 2.000 sadnica. Nacionalni park „Tara” započeo je jesenas obnovu šuma uništenih u požaru tokom 2012. sadnicama omorike, smrče i bora koje je obezbedila kompanija „Tošiba”.
------------------------------------------------------------------------
Oprezno s dobrovoljcima
Pokret gorana osnovan je pre 55 godina, prvom akcijom pošumljavanja požarevačkog brda Čačalica, gde je u spomen na svakog crvenoarmejca poginulog u toku Drugog svetskog rata posađena po jedna ruska breza. Mnoge šume su njihovih ruku delo. Može li se po uzoru na njih učiniti više, pitamo našeg sagovornika.
– Što se tiče angažovanja školaraca, dobrovoljaca i sličnih, trebalo bi biti oprezan jer sadnice koštaju, priprema mesta za sadnju košta, ako omanete prilikom sadnje, upropastili ste dve godine truda dok je ta sadnica proizvođena u rasadniku – objašnjava dr Vladan Ivetić.
Pogledaj vesti o: Poplave
