Izvor: B92, 23.Jan.2014, 02:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Grčka, Nemačka, Srbija... Nasilje je nasilje"
„Nije mi bilo jasno zašto ti ljudi ne pobegnu iz pakla u kojem žive.To je bilo pitanje koje sam stalno sebi postavljao, verujem da i publika tako razmišlja.“
Pre tri godine Nemačku je potresao slučaj devojčice koja je skočivši sa zgrade okončala svoj jedanaest godina kratak život. Zatečen tragedijom ostao je i grčki reditelj Aleksandros Avranas koji je potom snimio film „Gospođica nasilje“, potresnu ekranizaciju priče o zlostavljanju u porodici, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << preciznu i za gledanje prilično mučnu, tokom svih devedeset i devet minuta trajanja.
„Zanimalo me je zašto je devojčica od jedanaest godina odlučila da se ubije, a ne da živi. Mislim... Ona je imala samo jedanaest godina. Zar to nije premalo godina za tako drastičnu odluku“, navodi reditelj.
Nakon osvajanja Zlatnog lava za režiju u Veneciji, gde je film premijerno prikazan 1. septembra prošle godine, domaća publika imala je priliku da „Gospođicu nasilje“ pogleda na jesenas na Festivalu autorskog filma, a potom i 21. januara na festivalu Kustendorf, čiji je Avranas bio gost.
„Priča me je toliko potresla da sam scenario od pedesetak strana napisao za svega tri dana, a potom sam godinu dana radio na njemu. Ceo proces bio je prilično težak, zbog težine cele priče, odgovornosti prema žrtvama nasilja“, izjavio je Avranas.
Neće ga Kan, a nije ni za Holivud
Avranas je prvobitno želeo da prikaže film u Kanu, ali „Gospođica nasilje“ nije zadovoljila ukuse selektora. Ispostavilo se da je premijera u Veneciji bila pravi pogodak, a osim nagrada stigle su i ponude iz SAD. Međutim, Avranas nije bio oduševljen.
„U Holivudu postoje pravila. Oni žele da igraju na kartu lakih, da ne kažem jeftinih osećanja. Žele da podilaze gledaocu. I tome prilagođavaju svoje scenarije. Zato i većina tih scenarija nije dobra. Pročitate ga i pomislite kako znate sigurno petsto takvih filmova. Ali oni i dalje snime taj film. Možete vi da se nadate da će i Holivud snimati ovakve filmove, ali ne mislim da će se to uskoro desiti. Tamo je važniji novac nego film. To je industrija zabave, i ja nemam problem sa tim. Ali mene više interesuje film kao umetnost.“
Nakon projekcije filma, koji gledaoca vodi u četiri siva zida iza kojih se dešava drama, izlazeći samo na trenutke u za glavne junake ništa prijatniju svakodnevicu Atine, studenti i gosti Kustendorfa ostali su nekoliko minuta u tišini, nespremni da sa Avranosom razgovaraju o onome što su videli.
„Ako nemate lično iskustvo u vezi sa ovim problemom, teško možete da razumete zašto žrtve i dalje ostaju u kući u kojoj su zlostavljani. Nije mi bilo jasno zašto ti ljudi ne pobegnu iz pakla u kojem žive.To je bilo pitanje koje sam stalno sebi postavljao, verujem da i publika tako razmišlja“, objašnjava Avranas u razgovoru za B92.
Osim izvanrednog dela starije glumačke ekipe predvođene Temisom Panouom u ulozi glave porodice, svojim izvedbama u filmu zadivljuju i mladi Sisi Tumasi, Kaliopi Zontanou i Konstantinos Atanasiades. Rad sa decom za Avranasa je bio jedan od najlakših zadataka na snimanju filma, bez obzira na to što su u pitanju problematične uloge.
„Znate, kada deci pristupate kao malim ljudima, i kažete im istinu, nema potrebe da lažirate bilo šta. To je savršeno“, priznaje on dodajući da su snimanju filma prethodile opsežne pripreme sa ekipom. „Razgovarali smo mnogo o scenariju. Dijaloge smo čak zajedno napisali, jer mi je važno da se glumci ponašaju prirodno, da budu što realniji. Želeli smo da publika razume žrtve, zbog čega smo morali da razmišljamo u različitim pravcima i da objasnimo mnoge stvari.“
Iako se istinita tragedija koja je pokrenula film desila u Nemačkoj, gde je Avranas živeo nekoliko godina, film je sniman u Grčkoj. Međutim, osim nekoliko numera popularne grčke muzike, bliskih srpskom turbo-folku, i natpisa na uličnim znacima, ništa ne odaje utisak da se priča dešava u Atini. Avranas navodi kako je cilj bio snimanje univerzalne priče, jer je svejedno da li je u pitanju Grčka, Nemačka ili Srbija, nasilje je nasilje.
„Živim u Grčkoj sada već uzastopne četiri godine, krećem se tim ulicama, družim se sa tim ljudima i naravno da na mene utiču njihovi problemi. Ljudi su tamo postali mnogo depresivni, ali i agresivni. To utiče na mene“, kazao je reditelj „'Gospođica nasilje' jeste grčka tragedija, ali je to veoma univerzalna priča. Zbog toga ona nemora biti uobličena grčkim folklorom i tradicijom.“
Jedan od stubova na kojima se „Gospođica nasilja“ zasniva jeste i Stokholmski sindrom, psihološko stanje koje nastaje u izuzetnim situacijama u kojima dolazi do zbližavanja i emocionalnog povezivanja zlostavljača i žrtve.
„Pogledajte samo šta nam rade političari i vlastodršci. Posle toliko maltretiranja dovoljno je da nam daju malo kratkog zadovoljstva i mi smo spremni da sve zaboravimo i vratimo se na staro.“
