Izvor: Politika, 04.Maj.2013, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crkva je tu da voli, a ne da računa
Naš narod je toliko mnogo napaćen kroz istoriju i treba mu pokazati veliku ljubav i razumevanje
U vreme SFRJ, smatran je državnim neprijateljem koji je surovo ispitivan u isledničkoj sobi Narodne milicije. Prokažen, kao njegov otac, morao je da doživi ličnu golgotu, kako bi konačno, iz Nemačke, gde je rođen, preko Grčke, stigao u Srbiju. Pedesetdvogodišnji vladika govori devet jezika, šef je Kabineta patrijarha >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Irineja, obavlja važne poslove u sferama crkvene diplomatije. Životopis njegovog preosteštenstva episkopa remezijanskog Andreja atipičan je za jednog od crkvenih velikodostojnika.
Jednom ste rekli da ste toliko činili raseljenima, bolesnima i invalidima tokom nesrećnih građanskih ratova devedesetih, jer ste doživeli sličnu sudbinu.
Priča se dotiče moga oca, pokojnog protojereja Dobrivoja Ćilerdžića, kome je vladika Nikolaj Velimirović, kao dečaku, dao blagoslov da upiše Prizrensku bogosloviju. Ali, ratni vihor je moga oca, posle rada u Nedićevoj vladi, gde je bio službenik koji je pakovao pakete i pisma koji su slati našim nesrećnim Srbima u nacističkim logorima u Nemačkoj i Poljskoj, doveo u Nemačku.
Kako je vaš otac upoznao svoju suprugu, vašu majku? Kako je jedna Nemica odlučila da se uda za ratnog zarobljenika i srpskog bogoslova?
Bila je to ljubav na prvi pogled. Moja majka Marija Jovana je iz vrlo pobožne rimokatoličke porodice. Na nekom mostu, u trenutku kada su se mimoilazili, njoj je pukla kesa u kojoj su bili hlebovi. Tada je mladi Dobrivoje njoj pomogao da sakupi hlebove. Iz ljubavi prema mom ocu, moja majka je naučila srpski jezik i prešla u pravoslavlje.
Zamonašio vas je sadašnji episkop Irinej bački, potom ste otišli na Hilandar. Šta je ono što će vam ostati duhovna poruka sa Svete Gore?
Moj otac me je zapravo prvi poslao u Svetu Goru, da studiram teologiju u Solunu, ali pošto nisam znao grčki, dogovorio se sa svojim ratnim drugom, monahom na Hilandaru, da odem tamo. Zapazio me na Hilandaru jeromonah Atanasije Jevtić, koji je rekao: „Potrebno je da dođete u Beograd.”
Da li su vas tadašnje jugoslovenske vlasti smatrale državnim neprijateljem?
Bio sam sumnjiv. Vladika Atanasije je izdejstvovao, preko konzulata u Solunu, da dobijem ulaznu vizu u SFRJ. To je bila 1981. godina. Došao sam u Beograd i proveo nekoliko dana na ispitivanju u SUP-u.
Bili ste isleđivani? Da li su vas tukli?
Inspektor je uperio automatsku pušku u mene. Tamo su me prozvali „crni Andrija”.
Da li je istina da je za vas tada intervenisao patrijarh German?
Da, tako sam dobio boravak na godinu dana, ali bez izlazne vize. Ali toliko sam zavoleo Beograd i naš narod koji zaista treba voleti, bez obzira na to da li ide ili ne ide u crkvu.
Mislite li tako i danas? Mislite li i na verne i na neverne?
Apsolutno. Naš narod je toliko propatio kroz istoriju i treba mu pokazati veliku ljubav, poštovanje i razumevanje.
Da li je to vaša Vaskršnja poruka? Da li je u toj ljubavi i prema vernima i prema nevernima, suštinska uloga SPC?
Crkva je tu da voli, a ne da računa. Tako sam doživljavao SPC u vreme svojih studija, kada je naša Crkva pridobijala široke mase sveta. U to vreme su se događale neobične stvari, poput prijema vladika Amfilohija, Atanasija i Irineja bačkog u Udruženje književnika, u Francuskoj 7.
Sećate li se ko je tada bio prisutan iz tadašnjeg književnog i disidentskog kluba koji se porađao u Beogradu?
Bili su tu Miodrag Bulatović, Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković, Vuk Drašković... Odjednom, nanovo sam se rodio u Srbiji. Kada sam 1986. godine diplomirao na Teološkom fakultetu, ja sam se kod svog duhovnog oca, vladike Irineja (bačkog), uputio u manastir Dečani i postao monah. Godinu dana sam potom proveo na postdiplomskim studijama u Solunu, a onda prešao u Prizrensku bogosloviju. Tadašnji vladika, potonji patrijarh Pavle me je pozvao da dođem na Kosovo. U Patrijaršiju sam premešten 1993. godine, i postao sekretar Svetog Sinoda za međunarodne odnose.
S obzirom na vaše učešće u međucrkvenim dijalozima, kako ocenjujete odnose SPC sa Rimokatoličkom crkvom, pogotovo u kontekstu proslave Milanskog edikta u Nišu?
Ti odnosi su vrlo dobri. Dijalog između Katoličke crkve i SPC počeo je 1980. godine u Frejzingu kod Minhena. Postoje već 12 ili 13 skupštinskih sednica gde su zapisane protokolarne obaveze kako će se dalje dijalog razvijati. SPC razgovara sa predstavnicima Katoličke crkve na nivou srednjih struja. To znači da je razgovor sa desničarskom strujom Katoličke crkve nemoguć, zato što se oni još drže principa da je Pravoslavna crkva ta koja je „otpala” od Rimokatoličke crkve, dok liberalne struje nisu svesne suštinskog značaja samoga dijaloga. To isto važi i za SPC u kojoj postoje mračne struje, takozvani antiekumenisti, koji smatraju da je dijalog sa Katoličkom crkvom izdaja pravoslavlja. U duhu Hristove zapovesti o ljubavi Crkva pozdravlja taj dijalog. Ako bi dijalog imao uspeha i urodio plodovima međusobne saglasnosti, svakako bi sledeći koraci bili pregovori o ujedinjenju. Međutim, taj cilj je mnogo dalek, zasad mi želimo dijalog.
Kako diplomatija SPC balansira između dve teze: s jedne strane, SPC zahteva da se, uoči eventualnog dolaska pape u Srbiju, on odredi po pitanju zločina u NDH nad Srbima, dok sa druge strane Vatikan, kao moćna država, ne priznaje Kosovo? Pokušava li SPC da pronađe pragmatičan pristup tom problemu?
Predstavnici Rimokatoličke crkve su sami izjavili da su spremni da se ispituje slučaj delovanja ustaša u ime Rimokatoličke crkve u Drugom svetskom ratu, odnosno samoga Vatikana u odnosu na stradanje Srba u NDH. Nije trebalo da se toliko potencira to pitanje, kada su sami Rimokatolici rekli da oni žele da o tome razgovaraju. Treba imati u vidu da su to ljudi koji nisu učestvovali u Drugom svetskom ratu, već ljudi rođeni posle rata.
Aleksandar Apostolovski
Fh`1Pli Dušan u 21. veku.
Milisavljević je do sada uradio i 800 replika komada nameštaja, uglavnom iz Luvra i Versaja, i tu je sve izvedeno tačno po knjizi. Rukodelja, ipak, svakom komadu doda po nešto naše, mali srpski motiv, vizantijski ili barokni ornament iz zavičajnih krajeva. Remek-delo u toj oblasti je replika pisaćeg stola Luja15. jedna od ukupno tri koje su ikad napravljene van Pariza (original je izrađen u Versaju 1760 godine). Milisavljevićeva replika je malo pojačana, naglašenija i sa tri strane oslikana rukom Mihaila Đokovića Tikala. Sto je procenjen na 200.000 evra, ali se neće naći u komercijalnim vodama već ostaje u Milisavljevićevoj zadužbini, gde protomajstor čuva najbolje primerke.
Na razmeđu vekova, 2000. godine, imao je ponudu da postane partner italijanske kompanije koja drži 1.300 prodavnica nameštaja na planeti. Trebalo je on da pravi stolice, a oni da sklapaju, lepe i dorađuju. Ali, Srbin je zahtevao da na svakoj bude njegov znak na kome piše „Galerija lepih umetnosti ’Sveti Nikola’, Dušan Milisavljević”, a na kraju krstić i znak „r” (robna marka).
– Rekli su mi: „Vi ste mnogo mali da bismo vaš znak stavili”. Odgovorio sam: „Ja jesam mali, ali nisam smešan. Da li ste nekad uradili salon Marije Antoanete? Ja jesam.” Tako je posao propao, iako su za stolicu koju ja prodajem po 3.500 oni mogli da uzmu 17.000 evra.
Na izložbi svojih radova u Čačku, nedavno, prikazao je četiri nova ogledala, otvarajući seriju zrcala kojoj se sad ne vidi kraj. Svako buduće biće posvećeno drugoj znamenitoj Srpkinji, a prve četiri jesu Ana (monahinja Anastasija, majka Svetog Save), zatim prva srpska kraljica Ana (Dandalo), carica Jelena i kneginja Milica. I svako će, kao i ova, oslikati drugi srpski slikar, po Dušanovom pozivu.
Gvozden Otašević
objavljeno: 04.05.2013
.jpg)
