Izvor: TvojPortal.com, 13.Feb.2012, 00:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ЧЕТВРТ ВЕКА ОД СМРТИ ТАРКОВСКОГ
Режисер у свом лавиринту(1)
Симбол капаљке у филмовима.Тарковски води гледаоца за руку по сложено сазданим лавиринтима својих филмова.Невероватна грациозност сценарија .Дешавање апсолутног чуда.Астронаут промашио путању :долето до Бога да га “подучава” о љубави. Све што >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << је Тарковски стоврио, остварио је то не разумом, не размишљањима којима је напунио свој дневник, него чистом интуицијом.Магија којом је пренаселио своје филмове у мало чему је зависила од њега самог.
Крајем децембра навршило се четврт века од кад је у једној француској болници умро од рака на плућима велики руски и светсли филмски ставралац, оскаровац Андреј Тарковски.
Ништа ми више не може помоћи
Он је месец и по дана пре смрти , 18.новембра 1986. записао у свој дневник:“Болестан сам. Бронихтис и нека глупост са потијком и мишићима што делују на живце. Од чега неиздрживо боле врат и рамена.“Сутрадан је затражио помоћ масажера и пожалио му се да га због нервних стресова ужасно боле врат и леђа, а 30.новембра је снимио плућа. Показала су се затамњења.
Након две недеље ( 15. децембра ) записао је у дневнику :“Човек живи и зна да ће умрети пре или касније .Али не зна када и зато одлаже тај моменат на неодређено време.То му помаже да живи.А ја сад –знам.И ишта ми више не може помоћи да живим.“
Имао је рак на плућима.давали су му мучну хемо и радиотерапију-Он се до последњег момента ипак надао да може још снимити филм о светом Антонију или о Хамлету, или о Голгофу, и размишљао је о том филмовима-али је умро у једној француској болници ноћу између 28. и 29. новембра 1986.г.
У филмовима се одражава симбол капаљке
Капаљка , добијање физиолошког раствора ,је најмучнија медицинска процедура. У тебе убадају иглу и течност постепемо доспева у организм:два и по сата , за које време ти гледаш у плафои и дође ти да полудиш од туге.
И филмови Андреја Тарсквоског по нечему подсећају на капаљку: широке народне масе се врте, врпоље се на седиштима за време процедуре гледања „Солариса“, „Сталкера „ или „Носталгије „ .Како је написао амерички филмски критичар Роџер Иберт који је волео филмове Тарковског , „Соалрис „ је у стању да савременог гледаоца доведе до католичке депресије.
Али, на крају иглу извлаче, капаљку склањају . Ти устајеш из постеље, обуваш ципеле, излазиш на улицу и одједном схваташ да су ти два часа убризгавали наркотик којему нема аналога у свету хемијских ( или природних ) препарата, и тај наркотик ћеш осећати у себи док си жив.
Песников син није се најбоље сналазио с речима
Изгледа помало чудно, али син песника Александра Тарквоског, најгоре од свега комуницирао је упарво речима.У дијалозима је често бивао причљив, непрецизан и фалш( тешко је разабрати текст у кадровима који изговара крупним , сочним гласом Смоктуновски у “Огедалу “; разговри три мушкарца на дресини у “Стаклеру “ такође су испали недовољно пријемчиви за ухо).
Али зато се Тарковски као мало ко други виртуозно обраћа сликама , и као нико пре њега умео је да управо сликама тако упечатљиво приповеда,речи су му често сметале –али он је уместо њима ,умео да исприча причу сликама и паузама.При томе је био виртуоз за електричне ударе по гледаоцима .
Дешава се апсолутно чудо
“Огледало “почиње стилизованим документарним кадровима ,сценом у којој младог муцавца “убеђују” да он може да говори -и он почиње да прича.
У “Носталгији “ има један кадар кад уморни, полумртви јунак Јанковског лежи на кревету у једном хотелу-онда следује дуга, невероватно дуга пауза , Јанковски заспи, а затим у собу утрчава пас и почиње да му лиже руку.Од тихог стругања по поду псећег репа, од његовог храпавог језика , од сутона и кише иза прозора,од самртне туге и потиштености које су испуниле ваздух у соби , по гледаоцу одједном пролази језа пражњења , дешава се апсолутно чудо.
Навођење таквих и сличних сцена може трајати врло дуго. Челична врата која просеца Бондарчук,или епизода с безтежинским стањем у “Соларису “, “Летим “, као и сцена са звоном у “Рубљову”, чаша која се креће по столу заједно са тјутчевским суморним стиховима; непрозирни огањ жудње у “Стаклеру “ , “Огледалу” , гиљотина у “Ивановом детињству “-све је то немогуће икад заборавити гледаоцу који је бар једном гледао све ове филмове магичног трајања и естетике .
Невероватна грациозност сценарија
Задивљујуће је како се то све код њега уклапа у невероватну грациозност сценарија. “Носталгија “ је прекрасно троспратно италијанско здање , у којему је на првој етажи прича о руском сликару , који се насупрот логици и здравом разуму враћа из Италије у Русију где поново постаје кмет и гине;на другом спрату је прича о совјетском грађанину Јанковксом на службеном путу , који невероватно страда инпати и којему више није ништа потребно осим успомена на детињство;на трећој етажи је причао поремећеном човеку који помоћу саможртвовања настоји да спасе свет од Трећег светског рата.Тај особењак је препун ваздуха и светслости . Степеништа између етажа су веома широка тако да можеш по њима шетати бесконачно.Али си ти дужан да се крећеш лагано као под водом,као у сну,иначе нећеш приметити оно што је најглавније.Особењак нре рачуна на магновења одушевљења и усхићења , него на то да би га гледалац запамтио и затим шетао по њему у свом сећању.
Тарковски води свог гледаоца за руку по сложено сазданим лавиринтима својих филмова
“Соларис” је дугачки ,сложено саздан, заносан лавиринт,по којему Тарковски води свога гледаоца за руку.И у једном моменту гледалац схвата да је то најбољи начин да се исприча врло проста прича о човеку кога су у животи волела три лица: његова женс, нејгова мајка и отац.Жену је довео до самоубиства, на мајку је на крају заборавио Ииније јој дошао ни на сахрану.И потом је кренуо на Соларис тамо се “челом сударио с љубављу” од које се одбио .Он је ту љубав истеривао на врата, а она се враћа кроз прозор ;он зажмури, док се она баца на њега и силом му помиче очне капке .Дирјиво је што он на крају пада на колена пред оцем , који, се нажалост,такође јавља из успомена.То је у извесном смилу попут приче о астронаут који је летео на другу планету са истраживсчким циљем,а долетео је до Бога и почео да му постепено, стрпљиво објашњава шта је то љубав и због чега није треабло ни онда да се одбија ни сада да жмури.
Ингмар Бергман:Моје прво сучељавање са филмом Тарковског било је слично чуду
Ингмар Бергман је једном приликом записао :”Мој прво сучељавање са филмом Тарковског било је слично чуду. Одједном сам се обрео пред просторијом ,чије кључеве ми раније нико никад није дао.То је била соба укоју сам одувек хтео да уђем-а испало је да у њој одавно бирабви други човек и он се тамо осећа свршено слободно.”
Откуд то да на Сакандинавце Тарковски оставља снажнији утисак него на све друге људе:Ларс фон Триер га воли не мање од Бергмана ( гледалац добија утисак да кад се на почетку “Меланхолије” појављује коњ који пада на земљу,да је то бш онај коњ из пролога “Рубљова”, али у знтној мери лошије расположен).
Са Скандинавцима се не може спорити : у совјетској и светској кинематогарфији било је мало режисра који су боље од њега разумевали шта је то филм.
Све што је Тарковски створио, остварио је не разумом, него чистом интуицијом
Неоходно је истаћи да све што је Тарковски ствприо,остварио је то не на разуму, не размишљањем којима је напунио своје дневнике, него чистом интуицијом.
Магија којом је населио своје филмове у мало чему је од њега самог зависила
Чини се да је та магија којом су пренасељени његови филмове у мало чему од њега самог зависила.Он је то дубоко осећасо и једном приликом је покушао да објасни те стране осећања : понекад ти се чини да си режисер , тако бар изгледаш самом себи,као аутор , а уставри си ти само проводник који додирује материал предајући му енергију и претварајући га у злато.
У “Рубљову ” седњовековни момак , муцавац Бурљајев, врло самоуверено надзире ливење звона причајући свима како му је покојни отац-ливац пренео неку тајну звонарског бакра.Он оставља утисак да се од свих најбоље у то разуме . А уставри , од свега тога није било ништа: ни у шта се он посебно не разабира, и никаквих тајни не зна , ради на основу чистог надахнућа, а звоно некако излази из ливнице , и звони задивљујуће чистим звукон, и преставши да муца, Бурљајев плаче у неком дивљем заносу - то је једна од најупечатљивијих и најпотреснијих сцена у свеколикој светској кинематографији.
Бранко Ракочевић
