Izvor: Politika, 11.Dec.2010, 23:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Počinje kao zabava…

Mnogima su igrice, fejsbuk ili onlajn kockanje postali sastavni deo života, ali virtuelnog … Nevolja je kada taj nestvarni svet postane nečija potreba.

Nikad se u istoriji ljudskog roda nije živelo brže i jednostavnije, pre svega zahvaljujući savremenoj tehnici i tehnologiji koja je pedesetak godina unazad izmišljena, do neslućenih razmera usavršena i stavljena u upotrebu. Na prvi pogled, čovek je zaista privilegovan, jer ima beskrajno mnogo mogućnosti što se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tiče protoka informacija i sticanja znanja i iskustva. Paradoksalno je, međutim, da ipak nije postao srećniji, ni slobodniji. Naprotiv. Surfujući satima po internetu da bi došao do milion bespotrebnih informacija, postaje žrtva svoje radoznalosti. Posledice su sve uočljivije.

– Nisu rešeni ni problemi starih zavisnosti (od duvana, alkohola, narkotika...) a otvorio se prostor za nove, koje mnogi i ne prepoznaju kao potencijalne zavisnosti – upozorava specijalista medicinske psihologije Vlajko Panović, saradnik Savetovališta za bolesti zavisnosti u Domu zdravlja „Dr Ristić” u Beogradu, ukazujući prvenstveno na, nimalo bezazlenu, zavisnost od interneta.

– Kada govorimo o ovoj vrsti zavisnosti, ne mislimo na kompjuter kao spravu, jer je nemoguće savremenog čoveka, koji preferira da bude obrazovan i informisan, zamisliti bez njega, već na ono što ljudima nudi iluziju zabave, kao što su igrice, fejsbuk ili, recimo, onlajn kockanje. Taj deo priče situiran je u prostor komercijalnog, a cifre koje se vrte su fascinantne. Zabeleženo je da je samo prošle godine produkcija video igara zaradila više novca od Holivuda! – kaže doktor Panović.

U čemu leži opasnost?

– U realnom životu postoje interaktivni odnosi među ljudima i to je ono što mu daje kvalitet i draž. Vaspitanjem prenosimo deci tradicionalno znanje, sisteme proverenih vrednosti i generacijska iskustva koja treba da im pomognu da stvore podlogu za orijentaciju i prihvatanje novog. Upravo se to kroz video igre narušava. Tu nema interakcije. Dugotrajne igre na računaru nude odraslom čoveku, a pre svega detetu, mogućnost da formira neprirodni „crno-beli” odnos, i podstiču i nagrađuju agresivno ponašanje. Budući da deca uče po modelu, ta agresivnost postaje deo njihovog iskustva i kada se nađu u spoljnoj sredini, ona reprodukuju naučeno. To hendikepira čoveka, jer tako postaje isključiv, a najranjivije su upravo isključive osobe – naglašava doktor Panović.

Virtuelna prijateljstva

Fejsbuk je socijalna mreža gde ljudi komuniciraju u virtuelnom prostoru.

– Ne bih potpuno negirao kvalitet toga, moguće je da „sretnete” nekoga koga niste imali prilike dugo da vidite i čujete, evo, meni se javio školski drug posle 30 godina. Problem nastaje kada deca provode mnogo vremena na fejsbuku i sažive se sa takvim načinom komunikacije koji je za njih posebno prihvatljiv.

U godinama puberteta i adolescencije, oni na ovaj način lako prevazilaze strah i stid koji su karakteristični za direktan ljudski susret. Kada ne gledaju nekoga u oči, mogu da mu kažu ono što nikada nikome nisu rekli. Tako zapravo žive u lažnom uverenju da su sigurni i samopouzdani. Deca nemaju izgrađenu sposobnost procene da li neko sa druge strane, koji ih takođe ne gleda u oči, možda ulepšava stvari, da ne kažem falsifikuje ili laže, i tako postaju moguće žrtve.

Slučaj jedne devojke koja se preko fejsbuka „zabavljala” sa nekim momkom iz Holandije ovo najbolje ilustruje. Godinu dana joj je taj dečko nudio šarene laže, govorio je da ima bogatog tatu, da će joj kupiti ovo i ono, voditi je na Karibe... Petnaestak dana pre tog famoznog putovanja on je došao u Beograd i odseo kod nje. Poslednjeg dana neoprezno je ostavio uključen kompjuter i ona je videla da planira sledeću destinaciju sa devojkom iz Kragujevca, a zatim i jednom iz Niša. Tek tada je shvatila da se momak snašao kako da mesec i po dana provede u Srbiji o tuđem trošku – objašnjava naš sagovornik.

 Jedan od prvih simptoma da smo preterali sa kompjuterom jeste efekat suvih očiju.

– Moja najmlađa pacijentkinja koja je postala zavisna od fejsbuka imala je četiri i po godine, a najstariji je bio profesor matematike od 77 godina. Glavni motiv kod svih u početku je samo radoznalost, da bi polako i neosetno postali sve više i više zavisni i na fiziološkom, ali i na psihičkom nivou. Princip „navlačenja” je sličan kao kod narkotika. Ponekad je zavisnost od internet tehnologije do te mera prisutna, da čovek od nje ne može da se odvoji ni u spavaćoj sobi, u krevetu: čim se probudi, istog trenutka uključuje kompjuter i nastavlja tamo gde je sinoć stao – naglašava Panović.

Posledice zaista mogu biti nesagledive: od izgubljenog vremena i strpljenja (bacanje miša, tastature kad ne uspeva da savlada „protivnika”), pa do poremećaja apetita, odnosno nekontrolisanog jela (hrana mu je često nadohvat ruke da ne bi ustajao i prekidao igru), zanemarivanja obaveza i pada koncentracije, do razvijanja socijalnih veština.

Uloga porodice primarna

Ljudi, međutim, i u ovom slučaju vrlo teško prihvataju mogućnost da su postali zavisnici.

– Odrasle osobe obično zatraže pomoć od lekara opšte prakse zbog nesanice, promene raspoloženja, gubitka apetita, a decu dovode roditelji, vođeni problemima kao što je bekstvo iz škole, zaostajanje u praćenju nastave, pad u efikasnosti učenja, povećana nervoza... ne prepoznajući primarni problem. Roditelji se ljute na dete, umesto da mu pomognu da se orijentiše i bolje organizuje. A, nalaženje mere oduvek je bilo pitanje mudrosti. Kako iz te velike ponude odabrati ono što je najbolje? Citirao bih Svetog Savu. U jednoj svojoj molitvi, obraćajući se Gospodu, on zavapi: „Gospode, nauči srce moje kako da ne luduje za šarenim obmanama ljudi i stvari”. Mislim da je ova njegova molitva aktuelna i danas – ističe naš sagovornik.

Deci zaista nije lako da odrastu. Ona nemaju svest o protoku vremena i zbog toga najčešće i postaju žrtve. S obzirom na to da je dete najbespomoćniji potomak u prirodi, neophodno je da ima vođu koji će mu pomoći da se orijentiše, da razume njegovu bespomoćnost, radoznalost i potrebu da se razvija. Porodični sistem je taj koji stvara okolnosti i mogućnosti da dete razvije svoje potencijale u pravom pravcu. Od majke uči toplinu, nežnost, ljubav, davanje, primanje, beskrajno praštanje, bezuslovnu ljubav, toleranciju... a od oca poprima rešenost, preduzimljivost, konstruktivnu agresivnost, istrajnost...

Na žalost, nastavlja psiholog, savremeni tempo života učinio je strahovit udar na porodicu i potpuno ju je dezorganizovao. Razlog zbog kojeg neko potraži sklonište u virtuelnom svetu najčešće je poremećen odnos unutar porodice. Nema više ni zajedničkih obroka i druženja, dakle, nema ni mogućnosti da se, ono što su deca eventualno „pokupila” usput, koriguje za vreme tih okupljanja i da se pomogne deci da izađu iz zabluda i nauče nove veštine razgovora. Zato je to priča koja treba da prethodi formiranju zavisnosti koja ometa razvijanje tih talenata i normi ponašanja.

Na žalost, roditelji se upiru i kupuju skupe i opasne igračke da im deca ne bi „zakasnila” u Evropu, a ne slute da im one nisu neophodne. Mnogo je važnije da čovek razvija veštine kako da mu nove tehnologije budu od koristi, a ne da im robuje. Ukoliko ne stavimo pod kontrolu i ne ponudimo deci neke prave igre, koje će im doneti radost, kreativnost i pravu komunikaciju, možemo očekivati da naša civilizacija uruši samu sebe! Zato je vrlo važno da razumemo tu psihologiju odnosa čovek–mašina – zaključuje naš sagovornik.

---------------------------------------------

Pesimisti ili bolesnici

Na putu smo da definišemo još jednu zavisnost – od zabrinutosti. Ona medicinski još nije dovoljno objašnjena, ali je sve više ljudi koji su umorni, iscrpljeni i strahuju od budućnosti i stvarnog života koji je po njima „opasna pojava”. Oni ustaju i ležu zabrinuti i često su zarobljenici svojih umova, predviđaju lošu budućnost i ne umeju da se organizuju u sadašnjosti.

-------------------------------------------------------------------- 

Prognoze nisu pouzdane

Društvo, porodica i pojedinac zatečeni su novim pojavama zavisnosti, pa ćemo, izgleda, kao i obično, lečiti posledice, a ne uzroke.

– Budući da je zavisnost od internet tehnologije novijeg datuma, još ne znamo do čega će ona dugoročno gledano dovesti. Bojim se da za sada ne možemo davati pouzdane prognoze, ali sam pobornik toga da je uvek bolja lična komunikacija, nego virtuelna, jer identitet se može oformiti samo ako sebe prepoznamo u drugome. Ako nam je internet najdominantniji način komunikacije s drugim ljudima, onda ćemo, naravno, za tim i posegnuti. Zato treba ponuditi više opcija, da bi svaki pojedinac mogao sam da odluči šta njemu najviše prija. Na žalost, ili na sreću, mediji služe kao osnov edukacije našeg naroda, pa cenim da bi prvi korak bio da oni promovišu te različite opcije. Da li ćete se baviti sportom, okopavati baštu, ili ćete vreme trošiti na internet, onda je to vaš izbor, ali, ako ste u to prosto gurnuti, onda vi izbora nemate, a to je, čini se, naša realnost – smatra mr Milana Ljubičić, asistent na katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i savetnik u porodičnoj terapiji.

 --------------------------------------------------------------------------------

Nije sve tako crno

– Nije rešenje ukidati kompjutere i vraćati točak istorije unazad, čak i kad bi se to moglo. Slične stvari dešavale su se i sa drugim dostignućima, na primer sa televizijom i filmom. Novotarije izazivaju preveliko interesovanje, a onda se klatno polako vrati na drugu stranu i dolazi u neku ravnotežu. Naravno, ne treba se oslanjati samo na to spontano. Korišćenje interneta može biti i te kako korisno, može da bude i zabava, ali mora da se zna u kojoj meri. Lekari kažu da čaša crnog vina pozitivno utiče na zdravlje i može da bude podsticajna, ali je problem kad se pređe ta granica. U tome je suština. Time bi mogli da se pozabave roditelji, društvo, škola, pa i mediji – smatra psiholog Žarko Trebješanin. 

Dana Stanković

objavljeno: 12.12.2010.

Nastavak na Politika...

B92: Internet - nova bolest zavisnosti?