Izvor: Politika, 17.Sep.2012, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Euforija poslednjih toplih dana
Stokholm je krajem leta i početkom jeseni idealan grad kako za stanovnike tako i za mnogobrojne turiste
Stokholm – Dobrodošli u moj grad, poručuje Lorin, pobednica ovogodišnje pesme „Evrovizije” sa panoa aerodroma „Arlanda”. Italijanski putnik se, ipak, ne oseća dobrodošlim. Ne pronalazi šalter na kojem bi trebalo da sredi papire za preuzimanje psa koji je sa njim krenuo na put. Zaustavlja radnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << aerodroma, objašnjava se sa njim, ali bez rezultata:
–Ali u Italiji... – kaže putnik.
– Ali ovo nije Italija. Ovo je Švedska – odgovara mu radnik i odlazi.
Italijan je ostao da čeka svog ljubimca dok ostali stranci prolaze pored fotografija poznatih Šveđana, između ostalih i kralja Karla Gustafa i kraljice Silvije. I prevoz do grada je „kraljevski”. Brzi voz „Arlanda ekspres” staje 260 švedskih kruna (30 evra). Karta sporijeg autobusa je 120 kruna (14 evra), ali će vas i on za 40 minuta ostaviti u Stokholmu, koji sa svim prigradskim opštinama broji oko dva miliona stanovnika.
A on sredinom septembra vibrira u veslom i žestokom ritmu Lorinine pobedničke numere. Sunčano je, 15 stepeni. Kada se zna da su ovo poslednji topli dani sumornog severa, euforija o kojoj peva švedska pevačica duge tamne kose je sasvim razumljiva.
Živo je. Ne i bučno. Butici, barovi i radnjice sa suvenirima načičkani su u središnim gradskim ulicama. U jedan sat svi restorani su puni. Kao i mnogobrojni gradski parkovi. Stariji građani na trgovima igraju šah sa velikim figurama koje sežu do kolena. Svet sedi na stepeništima i klupama, gleda u nebo, sunča se. Kao da svi žele da iskoriste možda poslednji lep dan u ovoj godini. Uveče najviše vole da idu u bioskop.
Upravo gledanjem američkih filmova i serija (sa titlom, bez sinhronizacije) Šveđani objašnjavaju zašto tako fantastično dobro govore engleski bez obzira na godine ili profesiju. Odlično se sporazumevaju sa turistima. Stranci sa mapama su uočljivi, ali ih nema u onolikom broju kao u nekim drugim evropskim metropolama zbog čega se domaćini ne osećaju kao da su im turisti okupirali grad. Među posetiocima je i Džesika koja je došla u Stokholm iz Bostona.
– Ovde sam zbog posla. Radim za jednu američku kompaniju koja posluje u Švedskoj. Za nekoliko dana imam trening u unutrašnjosti zemlje ali sam došla nekoliko dana ranije da bih uživala u Stokholmu.
Posetioci hrle u staru četvrt, Gamla stan, srednjovekovno jezgro grada odakle je počeo da se širi Stokholm. Uske kaldrmisane ulice i visoke katedrale izmamljuju osmehe. Kao i palata. Čak i da ne znate da je u blizini, kada je vidite – znaćete šta je. Velika kao ceo jedan kvart, ne bi mogla da bude u vlasništvu nekog drugog osim kralja. Jedan deo je otvoren za turiste, što će vam otkriti i prolaznici na ulici, vrlo ljubazni Šveđani, uvek spremni da pomognu gostima koji se na snalaze na karti. Enrik je mlad čovek sa juga Švedske na koga, pošto radi u jednoj od centralnih ulica Stokholma, naiđu stotine stranaca iako je njegov posao vezan za lokalno stanovništvo.
– Promovišem pretplatu za dnevne novine „Svenska dagbladet” – kaže Enrik objašnjavajući zašto je prekriven kopijama trećeg najprodavanijeg lista u zemlji. Možda vam i pokloni jedan primerak, a u svakom slučaju će vam dati savet šta da vidite.
U jezgru prestonice zgrade su stare, sa besprekorno očuvanim fasadama. Stranci obično posećuju Skupštinu grada u kojoj se priređuje banket posled dodele Nobelovih nagrada. Muzej „Vasa” je u svakom vodiču. U njemu se nalazi nekadašnji najveći ratni brod koji je potonuo 1628, ali koji je vraćen na površinu 1961, i od tada je ponos prestonice. U istom delu grada je i muzej na otvorenom „Skansen”, koji dočarava život Šveđana od pre nekoliko vekova.
Ne nedostaje trave ili drveća – trećinu Stokholma čine zelene površine. Ispresecan je stazama za trčanje. Parkovi u četvrti sa pomenutim muzejima oduzimaju dah, pa jednostavno želite da ih spakujete i ponesete kući. Iako je četiri popodne i radni dan, mnoštvo ljudi džogira.
I vozi bicikl. Čak i u poslovnim odelima, uskim suknjama i na visokim potpeticama. U korpama ispred volana smešteni su laptopovi. Biciklističke staze se spuštaju u svim pravcima. Grupisani dvotočkaši „vezani” su ispred pijaca, radnji i kafića.
Čisto je. Na asfaltu se pronađe tek poneki pikavac. Osim metrom, grad je povezan i autobuskim linijama, a postoje samo dva tipa autobusa: dugački plavi koji spajaju udaljene četvrti i kraći crveni za kratke relacije. Oni koji nemaju mnogo vremena, najčešće se odlučuju za vožnju turističkim brodićima jer za kratko vreme obiđu grad smešten na čak 14 ostrva na jezeru Melaren. Trećinu prestonice čine plovni putevi, a ostrva su povezana brojnim kanalima i mostovima.
– U Stokholm uglavnom dolaze i najviše se zadržavaju Evropljani – kaže Anton koji dočekuje goste u jednom od hotela u središtu prestonice.
– Amerikanci obično prespavaju jednu noć i sutra odmah putuju na neko drugo mesto.
Iz Stokholma su, kao i svi drugi posetioci, mogli da ponesu više utisaka nego suvenira. Stokholm je otmen i dostojanstven grad. Zato ne iznenađuje mnoštvo stranaca sa kamerama i mapama, posebno ne krajem leta ili početkom jeseni dok u Stokholmu još ima sunca. Dolazak je bio vredan truda jer je dovoljno stati na bilo koji most u gradskom jezgru i pogled će biti vredan svakog škljocaja aparata.
Jelena Stevanović
objavljeno: 18.09.2012.
