Izvor: Svet, 17.Maj.2016, 20:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li treba promeniti način izbora srpskog predstavnika na Evrosongu? Na kom jeziku treba pevati? Da li uopšte treba učestvovati?
Tek održana Pesma Evrovizije, 61. po redu, nije se odlikovala melodijama koje ćemo dugo pamtiti, ali je zato sebi obezbedila mesto u istoriji tog takmičenja zahvaljujući jednoj od najvećih pobuna javnosti protiv uticaja politike na konačan ishod.
Kako smo već napisali odmah po objavljivanju rezultata u tekstu pod naslovom “Da li je ovo bila politička igranka: Evo šta nam je poručila Džamala na pesmi Evrovizije”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Svet << način na koji je Ukrajinka pobedila mnogima se neće dopasti… I nedugo zatim, mnogima se zaista nije dopalo. Naprotiv, izazvao je brojne nedoumice i sumnje, pa su fanovi Evrosonga počeli da potpisuju peticiju Jermenina Artura Oganesjana…
Posle samo dva dana broj nezadovoljnih Evropljana premašio je broj od 300.000. Osnovni zahtev peticije jeste da se preispitaju rezultati upravo održanog 61. Evrosonga, a peticija koja je upućena organizatorima Pesme Evrovizije može da se potpiše na sajtu change.org.
“Ovu peticiju dostavljaju Evropskoj radiodifuznoj uniji gledaoci koji se ne slažu sa rezultatima glasanja takmičenja Pesma Evrovizije 2016. Mi razumemo da je proces glasanja, kako kod članova žirija tako i gledalaca, težak i emotivan, ali broj potpisnika peticije pokazuje koliko ljudi veruju da ove godine pobednik Evrosonga nije postao učesnik koji je zaista trebalo da pobedi”, navodi se u tekstu peticije ispod koga može da se potpiše svako ko deli to uverenje.
Potpisnici peticije su iz cele Evrope: Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Španije, Srbije, Grčke, Malte, Estonije, Švedske, Rusije (…), pa i Australije. Čak i iz – Ukrajine, odakle dolazi pobednica. Naravno, kad toliko ljudi izrazi sumnju u regularnost, reakcija je neminovna, pa se oglasila i Evropska radiodifuzna unija (EBU).
“Znamo za peticiju. Pitanje će biti razmatrano, a odgovor će biti objavljen”, izjavio je u diplomatskom maniru pres sekretar EBU Pol Jordan.
I dok oni razmatraju kako da se elegantno izvuku iz nedaća, nije zgoreg razmisliti i o našem učešću, odnosno pre svega o načinu izbora predstavnika. Podsećanja radi, u prošlosti je, još dok smo bili u Jugoslaviji, organizovano lokalno takmičenje po uzoru na Evroviziju (Jugovizija) na koje su TV centri slali svoje predstavnike, da bi žiriji iz tih centara glasanjem donosili odluku. Zatim smo nešto slično imali na izboru koji se zvao Evropesma-Evropjesma dok smo bili u državnoj zajednici sa Crnom Gorom, pa kasnije i samostalno na Beoviziji, ali je to ukinuto zbog, kako je rečeno, nedostatka finansija.
“Želimo da bitno smanjimo troškove nacionalnog izbora. Zbog toga je Upravni odbor RTS usvojio novi pravilnik o izboru predstavnika Srbije koji podrazumeva da će RTS angažovati kompozitora koji će za različite izvođače napisati nekoliko pesama. Kompozitor mora da bude značajno autorsko ime u oblasti popularne muzike“, saopštila je tada Duška Vučinić.
Ni taj model nije se, međutim, dugo zadržao…
“Predstavnik Srbije na ovogodišnjem Evrosongu izabran je na internom konkursu RTS-a. Ove godine predstavićemo jedno novo mlado lice koje će, verujemo, biti iznenađenje kako za domaće, tako i za inostrane ljubitelje Evrosonga”, objasnio je Dragan Ilić, šef delegacije Srbije na Pesmi Evrovizije, način izbora našeg ovogodišnjeg predstavnika.
Navodno, odluku o srpskom predstavniku doneli su urednici Muzičke redakcije Javnog servisa, nazvavši to “internim konkursom”?! Ko su ti ljudi i šta ih kvalifikuje da ka Evropi trasiraju muzički ukus nekoliko miliona ljudi? Da li su bili jednoglasni u izboru “jednog mladog lica” ili je bilo nekoliko kandidata? Ako jeste, koji su to kandidati? Svaka čast Sanji Vučić, ali zašto baš ona a ne neko drugo “mlado lice”? I zašto baš Ivana Peters kao autor (bez želje i namere da osporavamo njeno autorstvo)?
Postoje, dakle, ozbiljne nesuglasice ovdašnje javnosti po pitanju takvog načina izbora, budući da srpskog predstavnika nije, kao nekada, izglasao žiri niti su za njega glasali oni koje predstavlja – građani Srbije. A ni svi oni iz dijaspore od kojih kasnije organizatori svega toga traže glas, to jest SMS poruku tokom glasanja?!
S druge strane, činjenica je da mnoge zemlje učesnice biraju predstavnike na sličan način, ali su tu i oni koji šalju pevače zahvaljujući njihovim uspesima na takmičenjima talenata, poput Hrvata koji su se odlučili za Ninu Kraljić jer je ubedljvo trijumfovala u njihovom formatu franšize The Voice.
frameborder="0" allowfullscreen>
Zato se pitamo (a pitamo i vas) da li je ovakav način izbora našeg predstavnika dobar ili treba da se menja?
Pored načina izbora predstavnika, u mnogim zemljama vode se polemike oko toga da li treba pevati na maternjem jeziku ili na engleskom. Ne ulazeći u taj klinč jer je svaka rasprava na tu temu veliko vrzino kolo, oslonićemo se na izjavu Glena Kilejna iz Irske, jednog od zvaničnika Pesme Evrovizije, koji je na tu temu rekao:
“Države koje ne dolaze iz engleskog govornog područja pevaju na engleskom jeziku kako bi kasnije lakše distribuirale pesmu na svetsko tržište i ujedno promovisale izvođače i autore”.
I to bi bilo sasvim u redu da nije činjenice po kojoj velike muzičke kuće u poslednje vreme u širokom luku zaobilaze učesnike Pesme Evrovizije (čak i pobednike), pa konačan proizvod te manifestacije – pesma, ionako teško nalazi put do svetskog tržišta. Čak i kad je u priču uključena i Australija, i kad je Evrosong prvi put emitovan u SAD.
Iz tog razloga drugo pitanje glasi: Da li predstavnik Srbije treba da peva na srpskom jeziku?
Na kraju dolazimo do pitanja koje bi možda moglo da se postavi i na početku.
Naime, na istom onom sajtu na kome postoji peticija za preispitivanja rezultata 61. Pesme Evrovizije, Španac Kristijan Garido postavio je i peticiju kojom od svoje zemlje traži da bojkotuje to takmičenje. Zatim se pojavila se i nemačka Open Petition čiji potpisnici takođe zahtevaju da njihova država ne šalje predstavnike na Evrosong.
Podsećanja radi, naša zemlja nije učestvovala od 1993. do 2004. godine, a nismo se našli na tom takmičenju ni 2014. godine, kao ni Hrvatska, BiH, Turska, Bugarska, Luksemburg, Slovačka, Češka, Andora, Monako i Kipar. I što bi rekao naš narod, niko se nije preterano potresao zbog toga… Čak su i pojedine države koje su osnovale Evroviziju (Francuska, Nemačka i Italija) svojevremeno zapretile da se neće takmičiti ako njihovi predstavnici ne idu direktno u finale, i to kako se ne bi “udavili” u glasačkom rezervoaru država sa istoka Evrope, Skandinavaca i balkanskih zemalja.
Pa kad je već tako, a tako je, uopšte nisu bez smisla svi ti zahtevi da se prekine sa učešćem na manifestaciji koja je odavno izgubila prvobitan karakter. Naime, još od Tota Kotunja i pobedničke pesme Evrosonga održanog u Zagrebu 1990. godine, kojom se tada poslala politička poruka o ujedinjenoj Evropi, s vremena na vreme se susretnemo s jasnom i očiglednom spregom politike i Pesme Evrovizije. Kakav je, uostalom, slučaj i sa ovogodišnjim pobednicima.
frameborder="0" allowfullscreen>
Pored toga pesme, aranžmani i scenski nastup sve više gube smisao, budući da kao pobednici izlaze maskirani hevimetalci i žene s bradom, a tu su i babuške, pa izvođači koji se pojavljuju skroz goli… I zaista, kada ste poslednji put čuli, recimo, finsku pobedničku pesmu? Ako ste je uopšte i čuli pošto je pobedila 2007. godine, jer je jasno da nije reč o nikakvom hitu za razliku od, primera radi, Leninog “Satelita” ili Lorenine “Euforije”.
Zato slobodno možemo da očekujemo da neko u skorije vreme pošalje papagaja koji peva ili robota, s obzirom na tehnološka dostignuća.
Kako se, dakle, snaći u svom tom zamešeteljstvu? Da li, kao Ukrajinci, treba da pevamo o golgoti srpske vojske u Prvom svetskom ratu i njihovom prelasku preko Albanije? Ili možda o Jasenovcu? Koliko bismo onda dobili poena i da li bi nas uopšte pustili da u stihove smestimo Đorđa Martinovića iz Gnjilana, poput Džamaline prabake Tatarke?
Zbog svega toga vas pitamo da li treba uopšte učestvovati na Pesmi Evrovizije…
.jpg)
