Izvor: Politika, 01.Okt.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li je Bitef Evrovizija
Odgovor na pitanje iz naslova potražili smo među gostima ovogodišnjeg Bitefa, koji su na okruglom stolu 45. Bitefa i „Politike“ pokušali da razmene iskustva o gorućim pitanjima teatarskih praksi u svojim sredinama.
Učestvovali su Anja Suša i Jovan Ćirilov, selektori Bitefa, Barbara Sutof, producentkinja „Vidi” teatra iz Lozane (Švajcarska), Jan Gosens, umetnički direktor Kraljevskog flamanskog pozorišta iz Brisela (Belgija), Alja Predan, teatrološkinja (Slovenija), >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nikola Jordanov, umetnički direktor Internacionalnog pozorišnog festivala u Varni, Bugarska, Pjotr Olkuš, urednik pozorišnog časopisa „Dijaloga” iz Varšave (Poljska), Marija Karaklajić, dramski pisac, i Vesna Roganović, urednica „Politikinog“ kulturnog dodatka.
POLITIKA: Koliko se Bitef promenio? Anja Suša i Jovan Ćirilov osmislili su novi koncept kojim se ovaj festival izrazito internacionalnog pečata jednim delom regionalizuje. Neki misle da to ugrožava kvalitet Bitefa, sa druge strane, ta regionalizacija nije prisutna samo na Bitefu. U poslednje vreme komunikacija, bilo da je pozorišna, književna, likovna, ide u dva smera: ka Evropi, i ka susednim zemljama... Šta to znači za pozorišni život u Evropi, regionu, Beogradu, čije je avangardne scene Bitef simbol 45 godina?
Anja Suša: Ove godine smo prvi put pokušali da festival ne regionalizujemo već internacionalizujemo, u dva pravca. Sa jedne strane, da nastavimo kontinuirano da informišemo domaću pozorišnu javnost o svemu što je bitno u evropskom pozorištu, što smo i uradili, dovodeći neka od najvećih imena savremenog teatra poput Hajnera Gebelsa, Franka Kastrofa, Jana Fabra, Alena Platela...
Istovremeno smo smatrali da se na prostoru bivše Jugoslavije pojavila nova, značajna generacija, pretežno mlađih umetnika, vrlo dobro informisanih, vrlo svesnih internacionalnih pozorišnih koordinata u kojima se odlično orijentišu, a istovremeno imaju da ponude nešto što je potpuno njihovo, autentično, što dolazi odavde.
To je bilo veoma zanimljivo i stranim programatorima, koji su zahvaljujući takvoj odluci u velikom broju ove godine prisutni na festivalu, što najbolje pokazuje da ta koncepcija ima smisla. Odavno ne postoji, bar kada je o kulturi i pozorištu reč, koncept koji definišem kao evrovizijski koncept – znači, da se određene predstave mogu podvesti pod boje samo jedne zastave i da sad možemo da kažemo: ova predstava dolazi iz Nemačke, ova iz Francuske, Italije itd. Mislim da to ima veze sa našim mentalnim mapama koje se nisu promenile. Ljudi ovde nisu u dovoljnoj meri svesni toga da evropsko pozorište ne funkcioniše u nacionalnim koordinatama, pre svega iz finansijskih razloga. Rekla bih da je to rezultat sveprisutnosti tržišne ekonomije u našim životima.
Ispostavilo se da, iako kod nas određeni kulturni krugovi misle da znaju dovoljno o predstavama koje nam dolaze sa prostora bivše Jugoslavije, zapravo ne znaju skoro ništa. I da su to bile nove informacije, kako za strance, tako i za lokalnu pozorišnu zajednicu, čime je, mislim, Bitef obavio dvostruku misiju. Osim pretpostavki – to je naše, mi sve o tome znamo, šta će nam to sve na Bitefu, čak je postojala vrlo gruba optužba da uvođenjem regionalne selekcije na izvestan način provincijalizujemo festival, koju sada ne bih previše komentarisala, osim što bih rekla da je ta sama izjava u stvari najbolji dokaz provincijalnog duha, mnogo više nego sama festivalska selekcija.
Naprotiv, mi smo u stvari još više internacionalizovali festival, jer smo iz tog položaja u koji smo bili saterani političkim prilikama, pa i očekivanjima naše kulturne sredine, hteli da na ovogodišnjem festivalu lokalne pozorišne prakse ravnopravno komuniciraju sa internacionalnim, jer tako funkcionišu svi veliki međunarodni festivali.
POLITIKA: Da li je taj koncept neki vid subverzije? Kakvi vidovi promena postoje na scenama drugih zemalja? Da li se oseća da je ovo novi pozorišni trenutak u Evropi 21. veka u kome se menjaju granice, Evropa postaje celina, a opet, regionalizuje se. Više se ne govori o postojanju nacionalnih okvira, već se prave regionalni „krugovi“ - govori se o mediteranskom, balkanskom, jugoistočnom itd.
Barbara Sutof: Bitefu valja dati novo lice, jer ste inače u jednom moru festivala koji su svi isti. Valja otvoriti um i videti šta se zbiva u komšiluku. I mi činimo isto. Gledamo šta se dešava u Francuskoj, Nemačkoj. U Švajcarskoj imamo četiri kulture, kao bivša Jugoslavija vi ste imali sedam kultura. Morate biti zainteresovani za drugog. To je šansa da se otvorite, ne samo da znate šta se dešava u Njujorku, već da znate šta se dešava i među mladim generacijama tu blizu. Nije to političko pitanje regionalizacije, već je reč o tome da mladim umetnicima treba dati priliku da prisustvuju na međunarodnom festivalu. Vi informišete svoju javnost, a ujedno, što je takođe veoma važno, imate zanimanje međunarodnih prezentera, direktora pozorišta koji traže nove talente: ovako će ih i naći i dati im priliku. Doći će u Beograd, videće mlade reditelje koji dolaze iz drugih zemalja iz Bugarske, Slovenije. Ne govorim samo o susednim zemljama, tu ima još entiteta. Za mene je ovo jedno otvaranje. Treba da govorimo o umetnicima, a ne o granicama.
Jovan Ćirilov: Za mene bi idealno bilo, Anja to vrlo dobro zna, napraviti jedan utopistički izbor selekcija u kome niko iz inostranstva ne bi znao te autore koje smo otkrili negde u svetu. Međutim, u ovim našim finansijskim uslovima to je apsolutno nemoguće, jer kod nas ova sredina i publika i dalje očekuje da je upoznajemo sa najboljim i najnovijim predstavama iz sveta. Svaki festival se menja, samim tim što se i svet menja, pa se i mi ne možemo ukopati u nešto što smo ranije radili. Čini mi se da je jedno veliko, bitno osveženje, to što smo došli do regiona u fokusu koji, pokazalo se, ima izuzetan nivo: ujedno je daleko veći broj inostranih gostiju došao na ovaj festival, imajući pre svega želju da vidi predstave iz regiona.
Sve ove predstave iz regiona, sem dve, kombinacija su autora iz različitih sredina: čak, u slučaju „Oca na službenom putu“, tu je bosanski pisac, hrvatski reditelj, a ansambl srpski. Svi imaju neku kombinaciju. To se u svetu sve više i više dešava, pa i ovde na našem festivalu. Prirodna je potreba ovoga regiona da se pravi umetnički proizvodi prave u tom ukrštanju, zbog toga što jedna sredina nema dovoljno snaga a osim toga što je reč o osveženju sa jednom drugom školom. Dakle, produžićemo sa predstavljanjem regiona, s tim da nećemo regionom samo smatrati bivšu Jugoslaviju već, ako ima dobrih predstava, Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku...
Alja Predan: Istina je da živimo u vreme festivalizacije celog sveta i da ima festivala u Evropi i van nje. Međutim, Bitef u tom kontekstu jeste apsolutno izuzetan. Stekao je brend pre 45 godina otkrivajući ljude koji su tada bili mladi, nepoznati, i nisu bili Bob Vilson koga danas znamo. Nego je Bitef njih stvorio i pomagao im da steknu međunarodnu reputaciju. Taj brend retko koji drugi festival u Evropi ili u svetu ima, i to, po mom mišljenju, jeste njegov najveći kapital.
Ako Bitef nastavi sada samo da funkcioniše na nivou informisanja lokalne zajednice o tome koja su sada najveća imena u svetskom pozorištu, mislim da je skrenuo sa svog inicijalnog puta. Provereni je put i ne možeš da pogrešiš ako svake godine pozoveš Gebelsa, Fabra, bilo koga od velikih, jer to i tako i tako nosi u sebi svoje značenje, bez obzira da li je to dobro, loše, prošlo ili nije. Pozicija koju Bitef ima daje mogućnost da iskoristi svoje ime, ugled, kapital, da promoviše mlade ljude, nepoznate ljude, umetnike koji ne mogu kroz druge ventile da se promovišu, to je njegova misija. Ovogodišnji Bitefov „Region u fokusu”, možda nije najsrećniji termin, zato što se on samim tim imenovanjem izoluje od nečeg drugog, a ne treba.
Kao član žirija mogu prosto da vam kažem, mi o svim predstavama podjednako ozbiljno razgovaramo, tu se uspostavio apsolutni balans između jedne i druge selekcije. Mislim da je to vaš put. Postoji festival koji je takođe star, postoji 46 godina, čak je stariji od Bitefa, „Borštnikovo srečanje“, festival u Mariboru, koji je bio koncipiran kao nacionalni festival, ja sam ga internacionalizovala. Pošto taj festival nema brend kao Bitef, ne mogu na početku da uvučem velika imena, a pokušavam da pronalazim ljude koji su zanimljivi, ali su manje poznati, iz Evrope. Tu je velika šansa za Bitef, jer svi mi uz to radimo i lokalne „šou-kejsove”, radi ih Hrvatska, ali možda Slovenija ima dosta veliku i dobru kvalitetnu produkciju da može da napravi „šou-kejs”, a možda neke druge sredine i nemaju. Vi treba da idete tim putem. Morate da proširite region, ne samo na prostore Jugoslavije, Albanije, Bugarske, Rumunije, jugoistočne Evrope, da iskoristite tu veliku šansu.
POLITIKA: Da li postoji i drugačije viđenje odnosa lokalno–internacionalno?
Jan Gosens: Ja moram reći da sam saglasan s ovim. U uvođenju ovih promena Bitef ponovo pokazuje pravi put ne samo ovdašnjem već i zapadnoevropskim festivalima. U celoj zapadnoj Evropi poznati, takozvani međunarodni festivali zašli su u ćorsokak: onaj kod mene u Briselu, festivali u Parizu, Amsterdamu, Avinjonu, Beču. Uvek je svuda ista priča. Prikazuju se prestižni međunarodni komadi i čini vam se kao da iste ljude utrpaju u avion i šalju ih po Evropi, jednog meseca slete u Beč, sledećeg u Pariz, pa u Brisel. Ako hoćete da znate šta je danas zanimljivo za mladu generaciju u Parizu ili Beču ili Holandiji, nećete ići na festival.
Morate posetiti neka druga mesta, u drugim periodima. Nećete obilaziti festivale. I to jeste problem, jer na taj način festivali prosto sebe čine zastarelim, prevaziđenim. Što bi, recimo, vlade uopšte nastavljale da ih finansiraju? To je realan problem. I veza između lokalne i međunarodne scene se izgubila.
Ono što Bitef sada čini, dakle ulaže u lokalne umetnike, u mladu generaciju, nije tek jedna opcija ili stvar izbora već nužda. Jer, ko će biti sledeći Kastorf, Jan Fabr...? Možda su upravo negde ovde. I to je ono što nam je potrebno. Evo, da budem neprijatan za trenutak. Jan Fabr je danas kod nas nepopularan, on i ne nastupa, Kastorf je najomraženiji režiser u Berlinu.
Neću da kažem da ne proizvode i dalje zanimljive radove, ali neophodna nam je nova generacija. Ulaganjem u sledeću mladu generaciju ovde, davanjem publici prilike da upozna ove mlade umetnike a njima da se upoznaju sa velikim međunarodnim idejama, ulažete u budućnost pozorišta ne samo u lokalnom kontekstu, u regionu, već u Evropi. Evropa pripada svima nama, ne govorim sada o Balkanu, Mediteranu, zapadnoj Evropi itd.
Svi radimo u jednom evropskom kontekstu. Znam da je ova zemlja bila prilično izolovana u protekle dve decenije, ali to se menja, zemlja se otvara. I glavna misija, ili jedna od glavnih misija u dolazećim godinama za Bitef jeste upravo da predstavi novu generaciju iz Srbije i regiona, da ih uvede u evropski kontekst. To će biti dobro i za njih i za Evropu. A potom kao Evropljani, kada govorimo o međunarodnom nivou treba da pogledamo napolje. Jer, međunarodni element nije više samo u Evropi već u Africi, u Latinskoj Americi, Aziji, Kini, Južnoj Africi, u Brazilu, to se dešava i na ekonomskom planu, ali i na kulturološkom
POLITIKA: Šta se dešava kada vi u svom Kraljevskom pozorištu predstavite afričko pozorište, kako javnost reaguje?
Jan Gosens: Nije uvek lako. Radim i živim u Belgiji: Osećam se Belgijancem, ali – ovo verovatno ne bi trebalo da kažem, mada, s obzirom na to da sam daleko od Brisela mogu reći – ponekad imam osećaj da Flamanska postaje Srbija zapadne Evrope. Desničarski nacionalizam i populizam su sve istaknutiji i sve je više političara koji će reći da moje pozorište, treba da bude isključivo scena za flamanske umetnike, iako radimo u Briselu, gde je samo 10 posto stanovništva flamansko, da, svejedno, treba njima da se obraćamo. No, to su tek neki glasovi, ima ih još mnogo. Ono što se pokazalo ispravnim jeste publika.
Radimo u velikoj infrastrukturi, u jednoj velikoj zgradi, nije je lako napuniti, ali danas to činimo. Trideset do 40 posto naše publike nisu Flamanci, 30–40 posto naše publike dolazi iz drugih zajednica u Briselu, a ustanovljavanje saradnje sa umetnicima iz Konga, na primer, znajući da mnogi briselski građani jesu potekli iz Konga, glavni je način da se izvrši diverzifikacija i da se uveća naša publika. Te da se otvorimo i obogatimo umetnički dijalog u Briselu. Afrički umetnici danas su deo razgovora u Briselu i taj razgovor je sada bolji. U tom smislu mislim da povezivanje lokalnog i globalnog jeste ono što je bitno, jer te stvari jesu povezane u našim gradovima i u Briselu, evo i u Beogradu. Svi su ovde. Ako pozivate isključivo čuvena evropska imena, to nema smisla.
Nikola Jordanov: Bitef je bio prvi međunarodni festival koji sam posetio nakon promena u Bugarskoj. Sećam se vremena kad sam bio student u našem nacionalnom pozorišnom fakultetu i znam da je Bitef imao izuzetno visoku reputaciju među bugarskim umetnicima, posebno pre promena. Beograd nam je bio blizu i bio je jedino mesto gde su naši umetnici, kritičari, reditelji mogli da dođu i da pogledaju međunarodne radove. Dakle, verujem da je za svaki festival bitno da predstavi umetnička dela koja su na visokom nivou. To je prioritet svakog međunarodnog festivala, posebno za kulture koje su kao naše.
Naš festival u Varni je jedino mesto gde se prikazuju međunarodne produkcije u Bugarskoj. U poslednjih pet godina započeli smo inicijativu nazvanu „Svetsko pozorište u Sofiji”. Što znači da smo dobili priliku da pozivamo velika imena iz evropskog i američkog pozorišta, a jako je teško ovakvu jednu turu organizovati iz različitih razloga: finansijskih, infrastrukturnih itd.
Dakle, za našu lokalnu publiku ova vrsta festivala jeste jedina mogućnost da vide velika imena svetskog pozorišta. No, takođe smatram da je organizovanje takozvanih šou-kejsova, što i mi činimo, jako važno. Nećete doći u Bugarsku da vidite Franka Kastorfa, ali ćete doći da vidite nekog drugog. Mi predstavljamo i mlade bugarske umetnike. Ivodinčev, možda ga znate, on je sada u Briselu, i on radi za međunarodne produkcije, ali postao je poznat baš zahvaljujući ovakvim prezentacijama. Verujemo da je uloga festivala da bude most. I potpuno se slažem da je jako važno kombinovati međunarodnu misiju sa zanimanjem lokalne publike. I poslednje, ali ne i najmanje važno. Treba organizovati različite događaje za sam grad. Naša treća ambicija jeste da razvijemo naš grad. Ponosam sam što je Varna sedište našeg festivala, što se Varna prijavila za kulturnu prestonicu Evrope za 2019. godinu. Festivali jačaju i ambicije lokalnog stanovništva, ljudi koji rade u opštini, koji su odgovorni za kulturu. Sada investiraju u infrastrukturu, nastoje da organizuju u gradu velike međunarodne događaje, čime će biti podržana ne samo kultura već i celokupan život grada. Uloga festivala da bude i društveni i ekonomski motor takođe je veoma važna. A iskreno govoreći, ljudi odgovorni za politiku, oni će podržati kulturu zbog toga, a ne zbog same kulture. No, i to je u redu.
Pjotr Olkuš: Najveći problem današnjeg pozorišta jeste globalizacija. Ako želite nešto da znate, nešto da vidite, mada neću da glorifikujem nacionalizam nipošto, mislim da je lokalni element jako važan za kulturu. Kada govorimo o međunarodnim komadima koje smo videli na ovom festivalu, proverio sam: Komad Jana Fabra, to je koprodukcija devet zemalja, komad Hajnera Gebelsa – osam zemalja, sledeća produkcija, jednog od najboljih poljskih režisera, biće produkcija osam zemalja. Dakle, meni se čini da taj naš režiser prestaje da misli na poljsku publiku. I kad odem da vidim njegov komad, vidim celu Evropu, globalizovanu Evropu, ali ne vidim moje lokalne probleme niti moje lokalne kvalitete, pa smatram da uvek kada pravite festival morate rešiti te teške političke probleme, jer će inače odlazak u pozorište postati nalik odlasku u bolnicu, sve je čisto, sterilisano i jasno.
(Nastavak sledeće nedelje)
Pripremila: Borka Golubović-Trebješanin
objavljeno: 01.10.2011.
