Izvor: Danas, 23.Mar.2015, 21:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bašmebrigizam
Da li ste znali da će Finsku na predstojećoj pesmi Evrovizije predstavljati pank-kvartet PKN ili "Pertti Kurikan Nimipaivat" (Imendan Pertija Kurike)? Zašto je ovo zanimljivo? Zato što članovi tog benda imaju Daunov sindrom, odnosno autizam. O njima je čak snimljen i dokumentarac - Pankerski sindrom.
Inače, pre neki dan, 21. marta, obeležen je Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom. Moram da vam ispričam >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ovo. Povremeno na autobuskoj stanici kod Železničke stanice ujutru sretnem stariju ženu sa sinom. Ne govore. Tiha žena vodi za ruku svog sina sa Daunovim sindromom. Sin lagano gega pored nje. Kratkovid je, nosi naočare sa debelim staklima i hoda polako i pažljivo. Deluje kao da ima ravna stopala. Dustabanlija, rekli bi. Torba, verovatno sa lekovima, poštarski ukoso prebačena preko ramena. Vrti nekakvu olovku u ruci. Ušli smo zajedno u autobus, mislim da je bila 83-ka, koja vozi ka Slaviji. Vozim se dve stanice, jer nema direktne linije od Banovog brda do Slavije. Oni koji su dalje moraju da promene tri prevoza, ali to izgleda nikog nije briga. Ali dobro. Stali su na zadnju platformu autobusa. Odbili su ponuđeno mesto. Sin pokorno stoji i gleda u pod. Srednjih je godina. Neobrijan.
Na stanici kod srušenog Generalštaba u autobus utrčava neki momak. Ne možeš da ne čuješ razgovor. Izvinjava se ovoj ženi što je nagazio kad je utrčao u autobus. Ona mirno i tiho odgovara, i to mi se urezalo u pamćenje, da "nikome ništa ne zamera". On veze. Upola glasa.
- Znam ja kako je to. Imam rođaka sa Daunom. Vezan si 24 sata. I danju i noću. Ne možeš da mrdneš. Vi ste jedini koje imaju. Nikog drugog nemaju. Koje je godište - zainteresovano pita. Žena odgovara da je 1972. godište. Momak se čudi i kaže da "oni", odnosno deca sa Daunom ne žive dugo.
- Pa poživeo je dosta, kaže momak. I sve to u njegovom prisustvu. Žena ponavlja još jednom, skoro mehanički, ponavlja da nikome ništa ne zamera. Autobus stiže na stanicu kod PIO fonda. Momak se brzo pozdravi sa sagovornicom i istrča iz autobusa. Za njim lagano i žena sa sinom izađe iz busa. Odoše ka Slaviji. Lagano.
Pre neki dan, 21. marta, obeležen je Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom. Šta to znači u Srbiji? Pa ništa. Pomoć koju država ne isplaćuje redovno je skoro pa mizerna. Roditelji dece koji primaju tuđu negu i pomoć, a u Srbiji ih ima 77.000, na novac čekaju i do šest meseci. Čekaju mesecima na to da se država nakani da im isplati mesečnu nadoknadu. U međuvremenu, pošto ne mogu da se zaposle i da istovremeno brinu o svom detetu kojem su potrebni dvadeset četiri sata, po genijalnoj logici, odnosno vladajućem i sveprisutnom bašmebrigizmu državne administracije, žive od vazduha.
Obeležen je Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom. Mediji podsete na taj dan, šta on znači i zašto se obeležava. I to je to. Ni makac dalje. Do sledeće godišnjice. Deluje da su oni koji vode ovu državu potpuno izgubili osećaj za ono zbog čega država postoji, a to je da pomogne građanima da što lakše i bezbolnije podnesu život u Srbiji i da im bar malo olakša neke probleme. Biće da smo ipak izgubili hromozom ljudskosti. A to nije samonikla biljka.
