Izvor: Politika, 25.Dec.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gluma je igra u kojoj je sve dopušteno
Radim mnogo, ali ne volim da govorim za medije. Ako nisam dobro napravio ulogu, ništa me neće izvaditi, kaže glumac Jova Maksić
Jova Maksić je glumac o kojem se proteklih dana često govorilo. Poznat je i povod. Beogradsku publiku osvojio je originalnim tumačenjem osetljivog i neodlučnog sina Miloša u predstavi „Bunar” autorke Radmile Smiljanić, koja je u režiji Egona Savina nedavno premijerno izvedena na sceni „Kult” UK „ Vuk Karadžić” u Beogradu, u okviru >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << programa „Podrška civilnom društvu” koji finansira Evropska unija.
Radnja drame „Bunar” događa se u Bosni, a mogla bi da se dogodi bilo gde. Predstava se bavi temom porodičnog raskola i dilemom da li prodati jedini imetak, u ovom slučaju bunar, ili odbiti ponudu svetskih trgovaca srećom. Ipak, glavna strahota je tortura dominantne majke nad snahom druge vere i dobrim sinom koga tumači Jova Maksić. U glumačkoj ekipi su i Radmila Živković, Mariana Aranđelović, Novak Bilbija i Ivana Šćepanović.
– Miloš je mladić iz naroda koji voli ženu druge vere, ali je i celim svojim bićem vezan za posesivnu majku. Muče ga dileme, predrasude, problemi. U ovom slučaju imao sam jezičku olakšicu budući da potičem sa tih prostora, odnosno taj jezik sam imao u ’džepu’. Dugi niz godina sam želeo da sarađujem sa Egonom Savinom. Znao sam da ću mnogo da naučim od njega, jer je Savinu stalo do glumca – kaže Maksić.
Rođen u Bosanskom Grahovu, odrastao u Kninu, nenametljivi Jova Maksić je diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1998. godine, u klasi prof. Predraga Bajčetića. Ovaj skromni, posvećeni glumac je već 14 godina stalni član Malog pozorišta „Duško Radović”. Radio je i u pozorištu „Jovan Sterija Popović” u Vršcu i Ateljeu 212. Iza sebe ima zapažen broj pozorišnih, televizijskih i filmskih uloga, ali ni jedan intervju.
– U glumačke vode uplovio sam sasvim slučajno. Tih devedesetih, ratnih godina, od prijatelja sam saznao za konkurs na FDU, prijavio se i kada sam shvatio da imam šansu, zagrizao celim bićem i prošao sve testove. Lepo je tu, takozvanu ’kninsku klasu’ tada komentarisao profesor Bajčetić: ’Kada ste došli svi ste bili tako neiskusni. Sa vama je bila milina raditi, zato što nikakvo znanja o glumi niste imali. Došli ste naivni kao deca, a pri tom i kruti kao stena. Bilo je zadovoljstvo te stene brusiti.’ Tek na drugoj godini fakulteta sam shvatio šta je dramska umetnost, a na trećoj dobio prvo dete, što je značilo da moram nečim da se bavim, pored studiranja. Potpisao sam ugovor sa vršačkim pozorište i bio njihov stipendista godinu dana. U međuvremenu, radio sam diplomsku predstavu u ’Radoviću’ i tu ostao do danas, kaže naš sagovornik i dodaje:
– U lepoj uspomeni ostali su mi časovi psihologije, odnosno spoznaja koliko je psihologija bliska glumcu, koliko je neophodna prilikom rada ne novom liku. Gluma je velika igra u kojoj je sve dopušteno, u kojoj živite slobodu u virtuelnom svetu, ali u kojoj morate da imate i izvesnu granicu. Radim mnogo, ali ne volim da govorim za medije. Jednostavno takvog sam senzibiliteta. Najviše volim da ukažem na probleme, iskažem svoju misao, ličnost, stanje duha i šta me muči na sceni. Ako nisam dobro napravio ulogu, ništa me neće izvaditi. Čak izbegavam da govorim i na konferencijama za novinare na kojima najavljujemo nove predstave. Nisam neki govornik, u sebi nosim stid koji još uvek nisam uspeo da pobedim – objašnjava Maksić.
Svoju glumačku veštinu ovaj glumac pokazao je do sada u predstavama „Trkač”, „Lažeš Melita”, „Strašne priče braće Grim”, „Ričard na toboganu”, „Skoro svako može da padne (osim čaplje)”, „Alisa u zemlji čuda”, „Veštice” i drugim, ali i na televiziji u serijama „Lift”, „Gorki plodovi”, „Šesto čulo”, kao i u filmovima „Guča”, „SOS”, „Život i smrt porno bande”, „Besa”, „Klip”.
Naš sagovornik kaže da ima i nedosanjani umetnički san.
– Dostojevski mi je uvek bio i ostao taj nedosanjani sam. Imao sam želju i ideju da ga radim kada sazrim. Recimo, jako bih voleo da tumačim ’Braću Karamazove’, tu pocepanost na tri lika sa kojom treba da se izboriš. Volim dramske likove, one koji vas valjano namuče, zbog kojih se duboko zamislite nad svojim bićem i svrhom postojanja i trajanja. Svaka uloga je preispitivanje sebe, a dođem često i do stadijuma i pitanja: Zašto ovo radim? Sa ovim iskustvom znam da je to još jedan proces koji će proći. Da je i to normalno. Ako nema toga, ako nema provokativnih pitanja, onda čovek treba da se zabrine. I da se zapita. No i to su slatke muke – zaključuje Maksić.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 26.12.2011.
.jpg)
