Izvor: Press, 23.Jan.2011, 00:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žena u kokpitu „Galeba"
Kadet Sandra Radovanović, stariji vodnik prve klase, prva je devojka koja je izvela samostalni let borbenim avionom
Ako je žena za volanom opasnost na putu, šta je žena za komandama aviona, i to borbenog?! Greška - nije fatalna opasnost, već ponos Vojske Srbije, a bogme i čitave nacije. Mada ponajviše pitomog pomoravskog sela Rekovac, koje je nenadano ušlo u istoriju zahvaljujući svom trenutno najslavnijem izdanku - starijem vodniku >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << prve klase, kadetu Sandri Radovanović, zvanično prvoj ženi, tačnije devojci-pilotu borbenog aviona naše vojske.
Zapravo, ona je jedna od tri koliko će patrolirati našim nebom, ali prva koja je laširala, kako to letači kažu, odnosno izvela prvi samostalni let na „Galebu G4". Sandra je sve samo ne kozmetička promena kojoj se Vojska povinovala ne bi li ispunila zapadne standarde o zastupljenosti nežnijeg pola u svojim redovima. Opet, daleko od toga da je muškarača koja u kantini obara ruku s kolegama pred let. Lepa je, ženstvena, i za „trunčicu" temperamentnija od svojih vršnjakinja koje sa 22 godine mahom još razmišljaju šta bi sa životom.
- Tu dilemu nisam imala. Znala sam da je uniforma moja sudbina. Najpre sam se dvoumila između policijske i vojne, ali kada je 2007. godine objavljen konkurs za pilotsku akademiju, to je bilo to - govori tiho, odmereno i pomalo stidljivo, nenaviknuta na pažnju koja joj s pravom pripada.
- Otac je bio apsolutno za, majka je strahovala, ali me nije odgovarala. Sestra mi je držala palčeve i navijala za mene! Uopšte, imala sam podršku cele porodice da se oprobam u „muškom" poslu! Uspela sam da prođem sve psihofizičke testove, mada je, priznajem, bilo zluradih komentara da mi nije mesto na akademiji, a pogotovo ne za komandama aviona, no... Nije reč o kolegama sa klase sa kojima nas tri živimo kao sa braćom, već od pojedinih zlonamernika koji nisu uspeli da prođu taj dril koji smo mi prošle. Ali, eto, malo-pomalo, od „utve", preko zajedničkih letova sa instruktorima do tog 24. decembra prošle godine, kada su me iznenadili komandom da mi je avion spreman za let - dolazimo do trenutka koji ju je promenio za čitav život.
- Ušla sam u avion bez straha! Veću sam tremu imala na prvom samostalnom letu u „utvi", verujte! Znala sam da ništa ne može da krene po zlu, jer iza mene i moje obuke stoje takvi asovi legendarne 204. Vazduhoplovne brigade i moje 252. Školsko-trenažne eskadrile kakvima bi se ponosile sve armije sveta! Zarulala sam pistom, podigla letelicu do predviđenih 500 metara visine pri brzini od 300 kilometara na sat, izvela sve zadate elemente i posle deset minuta u vazduhu, jednom nogom ušla u neraskidivu zajednicu pilota borbenih aviona - nakon aplauza od kojeg je odjekivala pista, i tradicionalnog šutiranja kao dela inicijacije u krilato bratstvo, Sandra je, kako kaže, smogla snage samo da sestri, koja je strepela, pošalje poruku.
Ona je bila kratka i jasna: „Sletela sam".
- Nisam imala hrabrosti da roditeljima javim da idem na prvi samostalni let, jer znam da bi presvisli od brige. Znam i da nikad neće prestati da brinu, ali ovo je moj poziv, moj život, pa ako je nešto ne daj bože suđeno... - na sreću, ovoj devojci je, prema svemu što čujemo od njenih starešina, suđena samo briljantna pilotska karijera.
Ne samo zato što je prva, već što je zaista odlična u tome što radi. Dobro, prednost aviona je i ta što nema retrovizor koji uvek mami devojke da malo odlutaju od vožnje i bace se na popravljanje šminke.
- Hahahaha... A kako ću sutra kad dođe porodica, pitate?! Razmišljam dan za dan i ne pravim preterano dugoročne planove. Priznajem, biće čudno reći detetu: „Ručak ti je u rerni, ljubi te mama, idem da u brišućem letu obrnem nekoliko krugova nad Srbijom, pa se vidimo na večeri". Ali vremenom će, ubeđena sam, biti sve više devojaka u ovoj profesiji, tako da više nećemo biti atrakcija - glasno razmišlja, ne propuštajući da pomene i svoje sapatnice, cimerke i „nebeske" drugarice Anju Krnetu, prvu ženu pilota borbenog helikoptera, i Anu Tadić, još jedno lepo lice ratnog vazduhoplovstva, koja će čim vremenski uslovi to dozvole takođe laširati.
Za koji mesec već oficirke, a onda je samo nebo granica. Doslovno.
