Izvor: S media, 20.Feb.2011, 12:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija je ko „Kazablanka“!
Dok ga u rezidenciji na vrhu mokrogorske čuke obilaze srpski ministri i velikaši koji u njega gledaju kao u nekakvog arapskog emira, pravog Emira Kusturicu, režisera, ovih dana fasciniraju dva čoveka.
Jedan je Dik Marti, kome će zbog zasluga za srpski narod dati jednu ulicu u Drvengradu. Drugi je Gabrijel Asanž, Don Kihot sa interneta, za koga još smišlja kako da mu se oduži...
- Taj Asanž je veliki >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << lik, zato što nam vraća nadu da laž može biti raskrinkana, taman kad smo pomislili da je to nemoguće.
- Vi ste malo naopak čovek. Za razliku od ostatka tzv. srpskog džet-seta, nemate vilu na Dedinju, a ne viđamo vas ni kako bistrite politiku na prijemima, po ambasadama.
- Jedina politika koja mene zanima je zaštita životne sredine. Taj današnji VIP personal uglavnom nema veću ideju života od komocije, što mene ne zadovoljava. Komocija nije loša kada u njoj uživaš s vremena na vreme. Kada postane stanje svesti, ubija. Ja sam 20 godina tako živeo, a onda sam se klepio po glavi i zapitao kuda ide ovaj svet i kakva je moja uloga u njemu. Kad je počela digitalna era i kapitalizam banuo u Srbiju posle pada Miloševića, u kinima su pootvarani klubovi i kafići, što je bilo poražavajuće za nekog ko se bavi filmom… A onda se pojavila ta engleska firma koja se nameračila da uništi Mokru goru i ceo region kopajući nikl. U svom tom očaju koji nas je okruživao, to je ličilo na dobar motiv za borbu. Kada smo na kraju uspeli da ih oteramo, bila je to pobeda života nad surovim liberalkapitalizmom. Danas je u našem parku prirode zaposleno više ljudi nego što bi bilo u tom rudniku, čime smo dokazali da mogu i jare i pare. Eto, zato mi je važnije ovo ovde od dangubljenja po beogradskim klubovima. Divno je kad čovek sazri i shvati da nije ideja života u tome da negde u salonima puši debelu cigaru, da zapišava lokale i da menja devojke svako drugo veče.
[b]- Ovde vam na noge dolaze predsednici, premijeri… Je li vam neko od njih nudio političku funkciju, recimo u Ministarstvu kulture?[/b]
- Pa ja već imam političku funkciju! Ovo na Mećavniku je moje ministarstvo! Kada neko svoj autoritet iskoristi da napravi 17 kilometara kanalizacije ili 19 kilometara vodovoda, ski-staze sa 10 topova za veštački sneg, provuče 28 kilometara optičkog kabla i dovede IPTV u svaku sobu, što nemaju ni hoteli sa pet zvezdica po Njujorku, taj je sigurno u političkoj misiji.
-[b] Ispada da ste jedini ministar koji je preživeo tri poslednje srpske vlade, a da nije smenjen?[/b]
- Kad smo već kod vlade i smena, što je sad aktuelno, reći ću ti jednu stvar što se tiče politike u Srbiji… Ja mislim da je najveći problem Srbije kratko trajanje vlada. Američki predsednik u 90 odsto slučajeva ispuni dva mandata, francuski predsednik nikada ne vlada manje od sedam godina, a naše vlade nikad ne sastave četiri godine. Ja bih glasao i za najgoru vladu na svetu, samo da ima kontinuitet. Dobro, možda jedino ne bih za ove liberale, koji znaju formulu kako da sve unište u najkraćem roku... Sad će pet godina kako smo formirali park prirode i gledam koliko se mnogo može uraditi kada održiš kontinuitet bar jedan mandat. Umalo da ne bude tako, neki su ozbiljno krenuli na mene kada je Koštunica pao, napravili ceo slučaj, aferu...
[b]- Bili ste baš bliski sa bivšim premijerom?[/b]
- Ja sam bio i ostao prijatelj sa Vojom Koštunicom jer moja prijateljstva postoje na osnovu sviđanja, a ne na osnovu koncepta. Ali, varaju se oni koji misle da sam postao prijatelj sa Tadićem kad je postao predsednik, to datira mnogo pre toga. Ta prijateljstva meni pomažu u mojoj misiji, a ne ko što neki misle zarad lične promocije i prilike da zaradim više no što sam imao. Ja sam valjda jedina budala koja je u srpsku livadu ubacila sve pare koje je zaradila, svi drugi su uvećavali svoj kapital preko lopovskih privatizacija.
-[b] Pomenuli ste Koštunicu i Tadića, družili ste se i sa drugom dvojicom koja su obeležila epohu, Đinđićem i Miloševićem. Ko vam je od njih bio lično najbliži?[/b]
- Lično je manje bitno. Najveća šteta za političku scenu Srbije je taj poremećen odnos između blagog konzervativizma DSS-a i te internacionalističke verzije Tadićeve. Šteta što ta kombinacija nije uspela, Srbija bi se snažnije branila i bila stabilnija.
[b]- Zbog čega je tako ispalo?[/b]
- Mislim da je taj lični odnos bio presudan. To lično se nažalost na tim državničkim visinama uvek nekako pojavi kao presudno u odnosu na opštost koja se zove Srbija. Mesec i po pre Đinđićeve smrti, ja sam dijagnostikovao istu priču. Snimao sam „Život je čudo“ i razgovarao sa Zoranom, u vreme kada je krenula ta priča o razlazu DS-a i DSS-a. Bilo je to posle hapšenja Miloševića i tada sam mu rekao: „Žao mi je što ne nalaziš načina da uskladiš svoju energiju sa tom sporijom, legalističkom Koštuničinom pričom“. On je onda rekao: „Znaš, Kusto, nije do mene.“ Posle je tako bilo i sa Tadićem i Koštunicom. Zato nismo tamo gde bi trebalo da budemo, a imamo taj individualni kapacitet veći od bilo koje zemlje u regionu. Srbija je u 12. veku imala svetog Savu, koji je rekao: „Istok na zapadu, zapad na istoku“, imao veru i ideju za budućnost. Mi nismo uspeli to da očuvamo, ali smo još uvek jedina zemlja koja ima taj raspon od svetog Save do Đokovića.
- Nedavno ste dobili priznanje kao srpski umetnik decenije. Koliko vam to znači?
- Znači mi, upravo iz tog razloga. Malo koji narod u Evropi je na toliko malo ljudi dao takav broj značajnih pojedinaca. Između svetog Save i Đokovića stoje Tesla, Andrić, Crnjanski, Pupin… To je čudo! Stvaranje novih nacija i kultura na ovom prostoru pokazalo je da je najstarija ipak ova kojoj mi pripadamo.
- Osećate li se vi kao srpski umetnik? Neki vas ovde i dalje doživljavaju kao ubačeni element...
- Ja sam to 100 odsto! Što se tiče tih likova, uvek ih ima, isto bi bilo da sam ostao da živim u Francuskoj! Onakav Andrić je mogao biti Čeh, Nemac ili Hrvat, ali je izabrao. Tako i ja. Ti nazovi „Srbijanci“ koji misle da smo mi došli tu samo da njima smetamo, ne shvataju suštinu života.
- Šta mu dođe ta suština?
- Svaki dan jedan „boing“ pisaca sleti u Njujork i to je ono što ga čini značajnim gradom. Kad bi bilo po receptu „starih Beograđana“, ovakav Beograd ne bi ni postojao. Tesla nije rođen u Beogradu već u Lici, Andrić je iz Travnika, a Đokovići sa Kosova. Glavni sastojak tog kolača koji se zove „veliki grad“ su baš oni koji dolaze sa strane i ugrađuju sebe u njega. Od toga koliko je u stanju da ih prihvati zavisi je li veliki ili mali. Inače, razlika između starih i novih Beograđana je samo u tome što stari drže roletne spuštene i preko dana.
- Ko vas to ne voli u Beogradu?
- Ovi bezimeni i bez porekla, članovi ovih malih partija koje nas stalno jebu i stvaraju tu ideju u glavama mladih i glupih ljudi koji mene gledaju kao na Turčina, što meni inače uopšte ne smeta. Ja sam domaći i u Tokiju, za razliku od njih, koji kad pređu granicu u Trstu, gaće im se tresu: kako će ući da kupe farmerke? E, to je njihova vizija zapada i Evrope koja je glupa i neodrživa.
[b]- Nešto nam se ne da da u uđemo u tu Evropu, uvek novi ultimatumi… Da li ste pristalica Srbije u EU?[/b]
- Ja se ne bih borio za veću Evropu nego što je imamo. Ima tu dobrih stvari, standardizovali bi se rakija i čvarci, samo što bismo izgubili autorstvo nad njima. (smeh) Suštinski je Evropa nešto što ima alternativu - onoliko koliko mi već jesmo Evropa. Odatle moje nerazumevanje tog puta… Pogledajte Grke. Oni su dobili „ausvajs“, ušli u EU, NATO, kupili 300 aviona F16 i onda - bankrotirali. Znajući nas, mi bismo prošli još gore.
- Šta je alternativa, da budemo evropska Venecuela?
- Teško. Tako snažan otpor Americi ovde ne može da se sprovede. To je pokušao Milošević, pa su ga bombardovali. I nisu ga oni rušili zato što je bio ružan, već zato što nije dao kapitalu da se tako brzo naplati i uđe u državu. Ta njegova politika je bila otpor koji je u prvoj fazi imao nerešivi zadatak: šta činiti sa Jugoslavijom, koja je morala biti srušena zato što je bila velika i kompleksna da bi je zapad progutao u jednom zalogaju. I onda je smešno kad se u novokomponovanoj svetskoj istoriji kaže da je Milošević srušio Jugoslaviju. Zašto pominjem Jugoslaviju? Zato što je to paradigma Evropske unije, umanjena verzija onoga što danas postoji kao EU. Tako da je smešno pitanje kandidature Srbije za Evropu jer je ona već tu.
[b]- S jedne strane Evropa kao šargarepa, s druge strane Kosovo umesto batine. Kako se najesti, a ne dobiti po ušima?[/b]
- Znaš kako, meni se sviđa kad mi ne damo Kosovo. Ne moraš da budeš Srbin da shvatiš da je pitanje Kosova državotvorno.
[b]- Lepo je čuti da je Kosovo naše, ali šta ćemo sa realnošću na terenu?[/b]
- Pa nije ni Kipar realnost, pa ga se ne odriču ni jedni ni drugi. Politika nije vođenje preduzeća, ona ima simbolički nivo. Ta borba za Kosovo, čak i da je skroz simbolička i bez šansi u realnosti, vredi jer nas vraća na taj zločin, u kojem je legalizovana neravnopravnost među narodima. Vrhunac te priče je najstrašniji zločin u ovom veku o kojem se ovde malo priča, a to je trgovina organima. Kao što smo nekad imali Arčibalda Rajsa, koji je o nama bolje mislio nego mi sami, tako sada imamo Dika Martija, koji se pojavio niotkuda i pokrenuo tu priču. Pošto smo mi odavno dobili ulogu negativaca, teško je sada objasniti nekom da su najveći zločini zapravo počinjeni nad nama. Pogotovo je teško kada se ne trudimo da to objasnimo ni sopstvenom narodu. Političarima je bitnija dnevna politika, a medijima nekakve „Farme“ i sapunice.
- Je li naivno očekivati da će nakon toliko godina neko iz EU pronaći krivce za zločine kojima su svojevremeno bili nemi svedoci?
- Ne znam da li je naivno, ali je teško. Evropa nije politički entitet i odatle moje rezerve prema njoj. EU je katolička tvorevina iza koje stoji Vatikan. To je ta stara priča o jednoj granici od Baltičkog do Jadranskog mora. Ali, kad su srušili Jugoslaviju, zemlju koja je bila najevropskija u Evropi, s pravom se upitaš - šta je njihov krajnji cilj? Ja mislim da je to ono što piše Napoleon u „Ratu i miru“ - osvajanje Rusije. Doskora je ta ideja izgledala vrlo ostvariva, a onda se pojavio Putin i rekao: STOJ! Ne znam šta da očekujem od EU, kada je njena šefica Engleskinja (Karin Ešton), čija zemlja neće evro. To je telo bez lica i političkog profila, iza kojeg stoji sila koja se zove Amerika.
- Pitanje za kraj. Na koji vas film podseća današnja Srbija?
- Na „Kazablanku“! (smeh)
