Izvor: Politika, 01.Jun.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prevođenje je lek za sve
Aliće Parmeđani, dobitnica priznanja Srpskog PEN-a, na svoj maternji jezik prevela je dela Andrića, Pekića, Aleksandra Tišme, Albaharija, Velikića
Nagrada Srpskog PEN centra za najboljeg stranog prevodioca u 2013. godini uručena je u prostorijama ove institucije, u Beogradu, slavistkinji iz Italije Aliće Parmeđani, koja je sa srpskog na italijanski jezik prevela dela Iva Andrića, Borislava Pekića, Aleksandra Tišme, Dragana Velikića, Davida Albaharija, Svetislava Basare, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Filipa Davida, Jelene Lengold, Emira Kusturice, Vladimira Arsenijevića.
Aliće Parmeđani bila je gost 39. Međunarodnih beogradskih prevodilačkih susreta koji su održani od 29.do 31. maja. Prevođenjem se bavi dvadeset godina, a bila je profesor slavistike na univerzitetima u Udinama i u Trstu.
Za naš list kaže da je priznanje Srpskog PEN centra za nju velika čast, i da je bila vrlo srećna kada je čula da je nagrađena.
– Prvo delo koje sam prevela na italijanski bila je pripovetka Stefana Mitrova Ljubiše o čoveku iz italijanske regije Furlanije, u kojoj inače živim. U to vreme, 1976. godine, u Furlaniji desio se katastrofalni zemljotres, i tada sam otkrila da mi je prevođenje pomoglo da osetim neki sasvim drugi svet. Taj temeljni posao, koji zahteva celog čoveka, omogućio mi je da prevladam teške trenutke. I dalje u životu tako je bilo, i kada sam izgubila drage bližnje, prevođenje mi je bila velika uteha. Kada mi je majka umirala prevodila sam knjigu „Kapo” Aleksandra Tišme. To je teško štivo, ali mi njegov svet pomogao da prebolim jedan od nastrašnijih trenutaka u životu. Mogu da kažem da je prevođenje lek za sve, kaže za naš list Aliće Parmeđani.
Za našu sagovornicu dela Davida Albaharija bila su pravo otkriće, prevela je ukupno pet njegovih knjiga, a najveći utisak na nju ostavio je roman „Gec i Majer”.
– To je prva Albaharijeva knjiga koju sam prevela i fascinirao me je piščev objektivni način pripovedanja, mogućnost da se udalji od banalnosti zla. Velika je to i potresna priča, koja je za mene iz nekog razloga bila utešna. Pratila sam ritam Albaharijeve rečenice, koju sam prenosila na italijanski jezik. Većina knjiga ovog autora nema poglavlja, već kao je svet dat izjedna, tako da je pronalaženje ritma pripovedanja vrlo važno za prevodioca, smatra Aliće Parmeđani.
U Italiji, prevodioci ne biraju svoje pisce, izdavači su ti koji ih predlažu. Dela Iva Andrića bila su među tim izabranim izdanjima. Prema rečima Aliće Parmeđani, devedesetih godina, u vreme ratova na tlu bivše Jugoslavije, Andrićeva dela bila su ponovo prevođena, ali u svetlu stereotipa o piscu velikih romana o Bosni i istočnjačkom duhu.
– Publika je u tim delima tražila ono što je već znala, i što je očekivala, tragala je možda i za objašnjenjima za sve svireposti koje su se dešavale. Međutim, u skorije vreme, neki mali izdavači, koji su prepoznali i vrednosti savremene literature sa Balkana, bili su smeli da predlažu „nekog drugog” Andrića izvan klišea, i izvan opštih očekivanja publike. Bila je to proza srpskog nobelovca osetljivih psiholoških senčenja, pripovesti o ženama, o trenucima prelaska iz detinjstva u odraslo doba, o problemima mladih ljudi. Manji italijanski izdavači tražili su i prevode Andrićevih eseja o fašizmu. Uopšte, ta izdavačka aktivnost za mene označava i jednu etičku ulogu, baš po tome što su traženi novi uglovi sagledavanja dela ovog velikog pisca, reči su naše sagovornice.
Od Pekićevih dela, Aliće Parmeđani prevela je „Kako upokojiti vampira” i „Vreme čuda”. Prema njenom iskrenom priznanju, Pekić je još jedan od njenih omiljenih pisaca – „đavolski težak” za prevod, koji iz visokog registra često prelazi na kolokvijalno, autor duge rečenice.
Inače, „Zandonai”, „Feltrineli” i „Einaudi” italijanski su izdavači koji objavljuju srpske, ali i pisce iz našeg okruženja.
– „Zandonai” nije velika izdavačka kuća, pa je najviše osetila ekonomsku krizu, dok su „Feltrineli” i „Einaudi” veći izdavači i lakše se snalaze u ovim teškim vremenima, objašnjava Aliće Parmeđani, dodajući:
– Italijanski izdavači predlažu i prevođenje bestselera, i takvim se smatra autobiografsko delo Emira Kusturice „Smrt je neproverena glasina”. U italijanskom prevodu ova knjiga zove se po jednom od poglavlja „Gde sam ja u toj priči ”, međutim meni se više sviđa originalni naslov. Kusturica piše kao reditelj, po sekvencama, i to mi je zadalo malo muke. Sada prevodim njegovu zbirku priča „Sto jada”.
Dragan Velikić za kratko vreme postao je poznati pisac u Italiji, i Aliće Parmeđani to obrazlaže srednjoevropskim imidžom ovog srpskog autora, što se posebno ceni u delu Italije u kojem ona živi, kao što su Udine ili Trst. Na pitanje kakvo je interesovanje za srpsku književnost sada u ovoj zemlji, Aliće Parmeđani odgovara da je to zanimanje unekoliko opalo u odnosu na kraj 90– ih godina ili na 2000. godinu. Objašnjenje za to je i nekadašnje bolje stanje u izdavaštvu.
Pripovedna veština i raznolikost proze Jelene Lengold fascinantni su za Aliće Parmeđani, naročito to što je svaka njena priča jedan mikrokosmos. Međutim, nastavlja se i prevoditeljkina opčinjenost Borislavom Pekićem, i želja da se udubi u svet njegove pripovetke „Čovek koji je jeo smrt”.
Marina Vulićević
objavljeno: 02.06.2014.
