Izvor: Politika, 04.Avg.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mera je tačka sudara slobode i odgovornosti
Umetnost ima dva zadatka - da otvara probleme i popravlja ljude a film „Odumiranje” Miloša Pušića uradio je obe stvari
27. HERCEG NOVI
Herceg Novi- Od 41 uloge koje sam do sada ostvario u filmu, samo je devet glavnih uloga. Ja sam svoju karijeru gradio na epizodi, kaže bosanskohercegovački pozorišni, televizijski i filmski glumac Emir Hadžihafizbegović, koji je debitovao u „Ocu na službenom putu” Emira Kusturice. Tuzlak je rodom (1961) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i nekadašnji ministar za kulturu Kantona Sarajevo. Na 27. Herceg Novi – Montenegro film festivalu, publika ga gleda u čak tri takmičarska filma – u dva srpska: „Falsifikatoru” i „Odumiranju” i u hrvatskom „Ljudožderu vegetarijancu”.
Posle uspešne svetske premijere pre mesec dana u Karlovim Varima, film „Odumiranje” mladog Miloša Pušića, prema drami Dušana Spasojevića i u produkciji glumca Branislava Trifunovića, vrlo dobro je dočekan i na Kanli Kuli, gde ga je Hadžihafizbegović prvi put gledao i za „Politiku” podelio utiske:
– Koliko god da je bizarna i trivijalna izjava Endi Vorhola u jednom intervjuu da pred umetničkim delom, bilo da je to slikarstvo, književnost, muzika ili film, kod njega postoji samo jedna estetska kategorija, a to je – da li ga nešto drži ili ne drži. Sinoć nisam hteo da gledam film „Odumiranje” samo navijački zato što sam deo ekipe, već sam seo da gledam da vidim kako to diše. I znate šta – mene je to držalo. Taj bih film mogao da gledam ponovo, bez obzira što sam odmah stavio amandman da je mogao trajati 15 minuta kraće. Film me dirnuo, veći je i u produkcijskom i celom autorskom domašaju nego što sam ja očekivao. To je ozbiljan film.
Kada bi ga Vi kao glumac u njemu još dublje analizirali, šta biste još rekli?
Nikada se stvari ne mogu analazirati iz stanja prezenta. Kada ovo malo fermentira, kada prođe izvesno vreme, film „Odumiranje” će dobiti svoju valorizaciju, možda za pet do deset godina. Jer, umetnost ima dva zadatka: da otvara probleme i popravlja ljude. Ovaj Pušićev film je uradio obe stvari. Otvorio je problem odumiranja srpskog sela i popravlja ljude, jer posle njega nije moguće a da se ne razmišlja o tome gde je smisao. Ovo i jeste u neku ruku film o potrazi za smislom života i ja ga tako kontestualno i posmatram.
Način na koji ste Vi i Boris Isaković odigrali svoje uloge, navodi na otvaranje one teme koju smo otvorili u Puli, o razlici između lika i skice za lik?
Ne postoje dva glumca na svetu koji imaju isti sistem priprema. Ima jedna anegdota da sam ja sa Brankom Šmitom snimio tri igrana filma, a imao ukupno četiri radna dana. Sve uloge za po dan, dan–dva. Ali, ja se za takve uloge pripremim tako da napravim kompletnu biografiju lika, jer lik mora odgovoriti na najbizarnija pitanja: koje jelo voli, za koga navija, koju muziku sluša, kako bi reagovao kada bi se slučajno zaglavio u liftu, kako je rastao, ko su mu bili roditelji. Bez obzira koliko mala uloga bila, ja napravim biografiju lika i to tako da ne postoji pitanje na koje ne mogu da odgovorim i gledaocu i kritičaru i kolegi glumcu, reditelju, snimatelju. Recimo, u „Karauli” sam imao svađu sa Rajkom Grlićem, jer sam insistirao da moj poručnik Safet Pašić u svojoj sobi drži poster „Partizana”, a ne „Crvene zvezde”, jer sam istraživanjem došao do činjenice da su svi muslimanski oficiri u JNA listom navijali za „Partizan”. Primera ima raznih. Tako sam se pripremao i za ulogu Genija geometra u „Odumiranju” i onda kada uđem u scenu, baratam najmanje sa 50 odgovora vezanih za taj lik. E, u tome je razlika između skice za lik i lika.
Koji je ključni momenat u glumi?
Mera! Kada bih ja morao izvući reč koja me determiniše kao glumca to je reč mera, a mera je tačka gde se sudaraju sloboda i odgovornost. Kada se upali kamera ti si slobodan, možeš da uradiš šta hoćeš, ali ako nemaš mere – prokliže, publika onda lako prepozna da je to falš. Kada imaš meru, to onda dobija pravu težinu. Mesi je najbolji igrač na svetu, ima ekstremnu slobodu u Barseloni, ali kada Barselona izgubi on je odgovoran. Nekada kada može da da go, on loptu doda Čavezu ili Pikeu. Znači, igra sa merom i zato je veliki. Da igra bez mere bio bi k’o ovaj Ronaldo sa njegovim rolinzima.
Kako je u pozorištu?
Ja sam u pozorištu u svađi sa nekim postmodernistima, koji hoće postmodernu da uspostave kao standard. Ne može postmoderna biti standard! Sada se uvodi jedna veoma opasna teza u teatar na svim prostorima bivše Jugoslavije, pa i u Evropi. To je, da ono što u teatru uzbudi malog, običnog čoveka – vodoinstalatera, sobaricu, električara, to je sumnjivo! To je „sumnjivi teatar”, dok ovaj bezidejni, nerazumljivi teatar postaje „in” i nameće se kao standard.
Koliko ste filmova snimili u Srbiji?
U poslednje tri godine igrao sam u šest srpskih igranih filmova. U Markovićevoj „Turneji” i „Falsifikatoru”, u „Ledu” Jelene Bajić Jočić, u „Smrt čoveka na Balkanu” Momčilovića, Pušićevom „Odumiranju”. Posle uspeha gostujuće predstave „Žaba” u Ateljeu 212, ponovo je u Srbiji zavladalo interesovanje za mene kao glumca. Trenutno sa Miroslavom Momčilovićem radim na jednom novom projektu, hemijamo nešto, pokušavamo da nađemo finansijske mecene. Momčilović je ponovo napisao sjajan scenario, pod nazivom „Smrdljiva bajka” koji tematizira život beogradskih klošara. Ovaj projekat će uskoro učestvovati na Sinelinku Sarajevo film festivala, pa ćemo videti.
------------------------------------------------------
Čemu Vas je život još naučio?
Vraćam se knjigama koje sam nekada čitao: Čitam ponovo Kunderu posle 30 godina i sada sasvim drugačije razumem rečenicu iz „Nepodnošljive lakoće postojanja” u kojoj se kaže: „Svaki učenik na času fizike ili hemije može jedan eksperiment da ponovi pet ili sto puta, ali čovek koji živi samo jedan život nikad ne zna je li neku stvar trebalo da uradi ili ne”. Divna rečenica. Čitam sada Branka Ćopića, ponovo. Genijalan pisac! Mogu da ga čitam danima. On uopšte nije samo dečiji pisac.
------------------------------------------------------
Dečaci iz ulice Marksa i Engelsa
Na hercegnovskom festivalu biće upriličena zatvorena projekcija novog crnogorskog dugometražnog igranog filma „Dečaci iz ulice Marksa i Engelsa” Nikole Vukčevića, po tekstu Milice Piletić, u kojem Hadžihafizbegović igra zajedno sa Nebojšom Glogovcem. „To je hrabar film o vunenim vremenima ovde u Crnoj Gori, koji tematizira jednu tabu–temu”, kaže Hadžihafizbegović, koji je upravo završio snimanje igranog filma u Makedoniji, a čeka ga i premijera slovenačkog filma „Ćefuri, raus” (Došljaci, napolje – prim. aut.) Gorana Vojinovića, koji govori o segregaciji i ksenofobiji Slovenaca prema manjinama.
Dubravka Lakić
objavljeno: 05.08.2013.
Pogledaj vesti o: Emir Kusturica
