Izvor: Politika, 04.Sep.2011, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gerilski bioskopi uzvraćaju udarac
Razvoj interneta, „malokrvnost” holivudskih filmova i slab interes publike opšta su mesta u priči o globalnom izumiranju sala sa velikim platnom, kojima u Srbiji treba dodati i divlju privatizaciju. – Izlaz i iz ove krize možda će se naći na – ulici
„Nema filma bez mraka”, konstatovali su Emir Kusturica i Abdulah Sidran u „Ocu na službenom putu”, sažimajući u toj opasci nadmoć velikog platna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nad ugođajem koji pruža televizija. U beogradskim bioskopima neko je svakako ugasio svetlo, ali ne da bi projekcija počela. Na većinu od 45 bioskopskih sala, koliko je nekada postojalo u prestonici, pala je zavesa. Samo je šačica preživela divlju privatizaciju, koja je ugušila i mnoge druge simbole gradskog života, poput kafana.
Nikakva šteta, reći će mnogi, jer filmovi se danas mogu lako skinuti sa interneta i gledati iz kućnog komfora, na uređajima sa boljom slikom i zvukom nego u mnogim bioskopima. Ali, kao što se piće može popiti i u svom domu i u kafani – ako se nađe neka preostala – ni „kućni bioskop” ne može ponoviti doživljaj koji se dobija u pravom, smatra Dimitrije Vojnov, dramaturg.
– Svako će osetiti tu razliku. Greše oni koji se u bioskopu fokusiraju isključivo na film pošto je to mnogo šire socijalno-ambijentalno iskustvo – kaže Vojnov.
Verovatno bi se sa njim složilo desetak hiljada osoba koje su ovog leta gledale filmske klasike prikazane pod okriljem projekta „Filmstrit” na javnim mestima širom grada. Upravo zbog tog interesovanja, platna će biti širena na ulicama i u toku prve polovine septembra. Publike je bilo i u „Greb-greb bioskopu” pod otvorenim nebom, na Adi Ciganliji. Kao da je organizovanje projekcija na neuobičajenim lokacijama obnovilo osećaj da dolaženje do filma može biti zajednička mala avantura i povod za izlazak u grad, kao što je to bilo za generacije koje su nove holivudske hitove mogle da vide jedino u bioskopu.
Prethodnica gerilskog otpora zatvaranju filmskih svetilišta, kakav je ponudio „Filmstrit”, bio je poduhvat „Ilegalni bioskop”, nastao pre četiri godine. Projekcije nekomercijalnih, politički angažovanih, za standardne bioskope „nevidljivih” filmova, koje gledaoci biraju, videlo je oko 4.000 ljudi. Diskusija posle odjavne špice sastavni je deo procedure „Ilegalnog bioskopa”, kaže Marta Popivoda, tvorac projekta.
– Ideja je bila da se praksa deljenja filma među prijateljima prenese u javni prostor. Ovaj poduhvat, sa jasnom levom ideološkom orijentacijom, stvorio je zajednicu pojedinaca i organizacija koja pokreće socio-kulturne teme kakve nisu dobrodošle u lokalnim medijima i javnosti. Kada više niko ne bude predlagao filmove za prikazivanje, bioskop će se ugasiti, jer će to biti znak da ovakva inicijativa nije potrebna Beogradu – objašnjava Popivoda.
„Ilegalni bioskop” je vernu publiku stekao zahvaljujući filmovima koji se ne libe kontroverznih tema. Takve je i Holivud obrađivao burnih sedamdesetih godina 20. veka. Od tada su američki autori, koji stvaraju glavni deo repertoara svetskih bioskopa, izgubili volju da publiku osvajaju provokacijom i prevratništvom. Svet je potom odustao od velikih društvenih promena, a producenti su se preorijentisali na snimanje filmova koji nikoga neće uvrediti. Umesto da im podiđu, mnoge gledaoce su takvom malokrvnošću oterali.
– Beg od stvarnosti je postao okosnica najambicioznijih produkcija. Holivud se i danas često bavi ozbiljnim temama, ali publika je postala previše cinična i obaveštena da bi kroz filmove prilazila bilo čemu provokativnom – ocenjuje Vojnov.
Zato ni alternativniji repertoari, koji okupljaju „plemena” posvećenika, nisu dovoljni da vrate život u instituciju bioskopa, smatra on.
– Podela na filmove za jedne i za druge znak je impotencije savremenog filma da mobiliše najširu publiku. U vreme najvećeg društvenog značaja filma ključni naslovi su imali potencijal da utiču na celokupno društvo. Kod nas, za šta je primer prošlogodišnja gledanost „Šišanja”, ostvarenja uspevaju da privuku publiku kada se oko njih izgradi socijalni kontekst – navodi Vojnov.
Nije on, naravno, mislio na najvećeg „distributera” – Internet. I u Americi, korisnici globalne mreže su znatno bolje tehnološki opremljeni i brže „daunlouduju” pokretne slike, bioskopi su još uvek profitabilni: prošle godine, prema saznanjima Bi-Bi-Sija, zaradili su više od 10 milijardi dolara, mada do te svote dolaze povećanjem cene karata i prodajom grickalica i pića, pošto broj posetilaca već nekoliko godina opada. Ali, Radoslav Zelenović, direktor „Jugoslovenske kinoteke”, kaže da ne smemo da se „vadimo” na svetski trend opadanja posete bioskopima.
– Naši bioskopi nisu se menjali i po 40 godina. Više od 90 odsto filmova na velikim festivalima emituje se u digitalnom formatu, a ne na 35-milimetarskoj traci. Sutra će ta ostvarenja doći do nas i mi nećemo imati gde da ih prikažemo. Gledaoci neće imati strpljenja da gledaju musave kopije u hladnoj sali gde moraju sedeti u kaputima – izričit je Zelenović.
Za razliku od američkog, bioskopsko tržište u Srbiji raste, kaže Vladan Sretenović, direktor distributerske kuće „Tak”. Lani je uknjiženo oko 2,1 miliona posetilaca, a procene su da će ove godine taj broj biti uvećan za oko 15 odsto, mada razlog tome možda nije priliv publike već nove sale koje se otvaraju širom zemlje.
A 120 sala sa velikim platnom u Srbiji pretežno su ruine u koje se godinama nije ulagalo. Oni su barem preživeli: brojne druge divlja privatizacija je pretvorila u magacine, kafiće i kockarnice. Mnogi u tome vide zločin protiv kulture, a neki sumnjaju da je tu bilo i pravog kriminala. Pre nekoliko dana, policija je podnela krivičnu prijavu protiv Nikole Đivanovića, koji je 2007. kupio „Beograd film”, i još šest osoba jer se sumnja da su ovu firmu nizom malverzacija oštetile za oko pet miliona evra. Đivanović je, prema navodima policije i ranijim saopštenjima Tužilaštva za organizovani kriminal, u saradnji sa ostalim osumnjičenima, preprodavao bioskope preduzećima koja su takođe u njegovom vlasništvu, a novac od prodaje nije uplaćen „Beograd filmu”. Nijedna od 24 sale u kojima je ta firma nekada prikazivala filmove više ne radi.
----------------------------------------------
Grad bez kinematografa – domaćin filmskim zvezdama
Zamiranjem bioskopa ne gube samo filmofili već i srpski autori i producenti, koji ostaju bez mesta na kojima bi mogli prikazivati svoja dela. Zato države sa organizovanom kinematografijom ulažu u bioskopsku mrežu, obezbeđuju joj najbolje tehničke uslove kako bi gledaoce izvukli iz kuće i daju rediteljima i distributerima garanciju da će njihova ostvarenja biti prikazana na velikom platnu.
– To bi kod nas moglo da se ostvari formiranjem mreže bioskopa lokalnih samouprava, jer bar jedno takvo zdanje ima svaki veći grad, kao što ima muzej ili biblioteku. O njima bi brinuli država i opštine – navodi Radoslav Zelenović.
Problem je i u tome što, prema njegovim rečima, u kulturi nema ničega što je tako loše prošlo u tranziciji poput kinematografije. Neke pomake mogao bi da donese Zakon o kinematografiji. Ali, na njega se još čeka. I to su razlozi zbog kojih nastaju apsurdne situacije, poput one u koju je zapao Palićki festival.
– To je jedan od najvećih festivala u Evropi, na kojem se prikazuje 90 filmova i dođe 300 gostiju iz sveta, a održava se u Subotici, gradu koji više nema nijedan bioskop – objašnjava Zelenović.
Vladimir Vukasović - Dimitrije Bukvić
objavljeno: 04.09.2011.
