Izvor: Politika, 31.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pečenje, solo ples, mala rolna filma, onda tanak špricer…
„Prase i ćurka na lutriji. Krofna sa Napoleonom. U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesma bez kritike. Za posetu moli Milan Bidža restorater”
Žurke, klubovi, splavovi, narodnjaci, zabavnjaci...Nisu oduvek prvo jutro nove godine Beograđani ovako dočekivali. Umesto di-džeja, za dobar štimung bili su zaduženi gradski svirači, nezaobilazna je bila i lutrija. Dok su dame i gospoda plesali „na odstojanju”, iščekivali su je sa nestrpljenjem. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tombola je donosila sitna iznenađenja, ali i pečeno prase, tortu i sitne kolače.
Zabeležena su i neka stara vremena kada novogodišnja noću prestonici nije predstavljala nikakvu posebnu zabavu, kao što je to bilo sredinom19. veka. „Nova 1850. godina stigla je u Beograd zavejana snegom. Poslednje predvečeri stare godine gradska banda svirala je po celoj varoši. Deset svirača, dobro uvijenih u gunjeve, cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg. Krenuli su, kao što i pristoji, od Gospodske ulice, pa potom na Varoš-kapiju i preko Zereka, gde gazde drže svoje radnje, do pijace pred Opštinskom kućom.
A kada je grad sasvim utonuo u mrak, nestalo je sa ulica i svirke i sveta – ostadoše samo varoški pozornici, panduri i turski stražari. Novu godinu su ljudi dočekivali po kućama, a narod se radovao novom danu kada se lomi „vasilica” umešena od proje i paprene masti. Ako se negde i čula pesma i svirka, bilo je to u bogatijim i otmenijim kućama porodica „iz preka”. To je rađeno zarad njihovih frajli i udavača naročito. Ako je domaćin bio iz preka i imao harmonijum, pratio bi omladinu ili bi sam otpevao kakvu starinsku pesmu”, zabeleženo je u tadašnjem gradskom listu „Videlo”.
„Duh Evrope” počeo je da se oseća 1890. godine u prestonici, zabeleženi su prvi organizovani dočeci po kafanama, a u novinama su se pojavljivali oglasi:
„U kafani „Kod pozorišta” svoje vanredno šaljive predstave za isprat stare, a doček nove godine, daje omiljeni šumadinski glumac Mijailo Bakić, Kragujevčanin, uz sudelovanje srpske koncert-pevačice M. Petkovićeve, uz pratnju muzike. Ulazak je 50 para po osobi”.
Ni ulazak u dvadeseti vek i doček 1901. godine nisu svečano obeleženi, niti su mu ugostitelji pridavali naročiti značaj. U beogradskom listu „Mali žurnal” pojavio se oglas Tomčića – kafedžije, u kojem on obaveštava da „u nedelju, 31. decembra, priređuje zabavu sa igrankom u kafani „Crni mačak” na Vračaru. Sopstvenik radnje moli svoje prijatelje i poznanike da ga izvole posetiti”.
Tek prvih godina 20. veka organizuju seproslave u klubovima, raznoraznim društvima i otmenim restoranima. Štampa beleži da u „Ukrajini”, „Luksoru”, „Koloseumu”, „Slaviji”, „Unionu” poznati komičari zabavljaju posetioce, uz neizbežnu lutriju. Vlasnik „Manježa” Bidža oglašava se ovako:
„Prase i ćurka na lutriji. Krofna sa Napoleonom. U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesma bez kritike. Za posetu moli Milan Bidža restorater”.
Za razliku od prethodnog stoleća, hroničari najluđe noći sada su bili već proslavljeni pisci, poput Branislava Nušića, koji je u broju „Politike” od 2. januara 1910. godine zabeležio:
„Bože moj, Bože moj, kako to svaki na svoj način dočekuje Novu godinu. Tačno u ponoć ugledam jednog čoveka kako juri ulicom bez pantalona, a za njim uvređenog muža sa toljagom”.
Između dva svetska rata Beograd već dobija obrise metropole, što se vidi i po novogodišnjim noćima.
„Praseće pečenje, pa solo ples g-đice Ravske, zatim jedna mala rolna filma „Poštareva kći”. Između činova g. Jurij Mortesi peva ruske narodne pesme, onda tanak špricer, pa nova zakuska”, bio je program dočeka1930. godine u bioskopu „Korzo”.
Prvu posleratnu Novu godinu komunistički pobednici trudili su se da proslave pompezno, uprkos poratnom siromaštvu. U prestonici se slavilo u svim salama koje su uspele da odole ratnom razaranju. Program dočeka 1945. bio je svuda isti: obavezno slušanje vesti, do ponoći aračko kolo, a od ponoći igrao se čak i tango, „ali na velikom rastojanju”.
Socijalistički statističari pedantno su beležili podatke za najluđe noći, tada već regularan državni praznik. Na dočeku 1967. godine tadašnji gradonačelnik Branko Pešić uručio je televizor milicioneru Obradu Manojloviću, a 1.500 gostiju „Metropola” dvorilo i služilo 1.200 kuvara i konobara, dok su žitelji glavnog grada SFRJ pojeli i popili 1.200 vagona jela i pića.
B. R. - N. K.
[objavljeno: 1/01/2009]
