Izvor: B92, 16.Mar.2009, 18:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Očuvanje energije
Ne tako davno, moja supruga Pi Džej i ja smo probali novu dijetu – ali ne za skidanje kilograma već za rešavanje mučnog problema u vezi sa klimatskim promenama. Davno su naučnici izvestili da se svet zagreva čak i brže nego što se predviđalo pre samo nekoliko godina i da bi posledice toga mogle biti vrlo ozbiljne, ukoliko ne bismo istrajali u smanjivanju emisija ugljen-dioksida i ostalih stakleničkih gasova koji zadržavaju toplotu u Zemljinoj atmosferi. Ali šta mi, kao >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pojedinci, možemo da učinimo? I s obzirom na to da emisije Kine, Indije i drugih zemalja u razvoju dostižu astronomske nivoe, da li naša nastojanja mogu uopšte ičemu da doprinesu?
Napisao: Piter Miler
Snimio: Tajron Tarner
Izvor: National Geographic Srbija
Odlučili smo da napravimo eksperiment. Tokom mesec dana pratili smo naše lične emisije ugljen-dioksida kao da je reč o sabiranju kalorija. Hteli smo da vidimo koliko bismo toga mogli da smanjimo, pa smo držali strogu dijetu. Prosečno američko domaćinstvo proizvodi oko 70 kilograma CO2 na dan pri obavljanju svakodnevnih radnji poput uključivanja klime ili vožnje automobilom. Taj iznos je dvostruko veći od evropskog proseka i skoro pet puta veći od svetskog, uglavnom zbog toga što se Amerikanci voze više i imaju veće kuće. Ali, koliko toga bi trebalo da pokušamo da smanjimo?
Tragajući za odgovorom, proverio sam najpre šta piše Tim Flaneri, autor dela pod naslovom Tvorci vremena: kako čovek menja klimu i šta to znači za život na Zemlji. U svojoj knjizi on podstiče čitaoce da drastično smanje sopstvene emisije, kako svet ne bi dospeo do presudnih prekretnica, kao što su otapanja ledenih površina na Grenlandu ili u zapadnom delu Antarktika. „Ako želimo da se zadržimo ispod tog praga, morali bismo za 80% da smanjimo emisije CO2", kaže on.
„To zvuči kao mnogo", rekla je Pi Džej. „Da li mi to možemo?"
I meni se to činilo neverovatnim. Međutim, suština je bila u odgovoru na jedno jednostavno pitanje: koliko možemo da se približimo načinu života s kakvim bi planeta mogla da se nosi? Ako nismo sposobni da to učinimo, možda bismo bar mogli da ustanovimo koja su to mesta gde je dijeta najteža i da pronađemo načine prilagođavanja. Dogovorili smo se da ćemo pokušati da se spustimo za 80% ispod američkog proseka, što odgovara dnevnoj proizvodnji od svega 14 kilograma ugljen-dioksida. Potom smo krenuli u potragu za komšijama koji bi u tome hteli da nam se pridruže.
Džon i Kjoko Bauer su bili logični kandidati. Verni poklonici zelenih ideja već su bili posvećeni životnom stilu s niskim nivoom uticaja na okolinu. Jedan auto, jedan televizor, bez mesa, osim ribe. Kao roditelji trogodišnjih blizanaca, bili su takođe zabrinuti za budućnost. „Apsolutno, upišite nas", rekao je Džon.
Suzan i Mič Fridman, međutim, imali su dvoje tinejdžera. Suzan nije bila sigurna koliko bi oni mogli da budu revnosni u tom odricanju za vreme letnjih raspusta. Ali, bila je spremna da pokuša. Kao arhitekta, Mič je radio na jednoj poslovnoj zgradi konstruisanoj da bude energetski efikasna, pa ga je zanimalo koliko bi mogli da uštede kod kuće. Dakle, uključili su se i Fridmanovi.
Počeli smo jedne nedelje u julu, neuobičajeno prijatnog dana za to doba godine u Severnoj Virdžiniji, gde živimo. Prethodnu noć osvežio nas je prolazni hladni front i ja sam otvorio prozore naše spavaće sobe da bi ušao povetarac. Bili smo toliko naviknuti na stalno uključenu klimu da sam skoro zaboravio da mogu i da otvorim prozore. Ptice su nas probudile u pet ljupkom grajom sa drveća, sunce se podiglo i naš eksperiment je započeo.
Prvi izazov je bio da pronađemo način za preračunavanje naših svakodnevnih aktivnosti u kilograme ugljen-dioksida. Želeli smo da u hodu pratimo naš napredak i menjamo navike ako se za tim ukaže potreba.
Pi Džej se dobrovoljno prijavila da svakog jutra očitava naše strujno brojilo i proverava pređenu kilometražu u našoj mazdi mijati. Dok je ona to obavljala, ja sam zapisao kilometražu naše honde CR-V i probio se kroz grmlje da bih očitao stanje na meraču potrošnje gasa. Sve smo brižljivo zapisali u tabelu koju smo zalepili na jedan od naših kuhinjskih ormarića. Litar benzina, naučili smo, dodaje 2,34 kilograma CO2 u atmosferu, što je ravno znatnom delu dnevne količine koju smo sebi propisali. Jedan kilovat-čas struje u SAD proizvede 0,7 kilograma CO2. Svaki kubik prirodnog gasa ispusti skoro 2 kilograma CO2.
Da bismo stekli približnu predstavu o našoj tekućoj emisiji CO2, uneo sam brojeve iz naših nedavnih računa za režije u nekoliko kalkulatora koji se mogu pronaći na internetu. Svaki od njih tražio je donekle različite ulazne podatke i svaki je davao drugačiji rezultat. Ali nijedan od tih rezultata nije bio laskav. Vebsajt Agencije za zaštitu životne sredine (EPA) izračunao je da naše godišnje ispuštanje CO2 iznosi 24.618 kilograma, što je za 30% više od prosečne američke dvočlane porodice; glavni krivac bila je energija koju smo koristili za grejanje i hlađenje kuće. Bilo je očigledno da ćemo morati da idemo dalje nego što sam mislio.
Započeo sam tu našu kampanju uzimanjem baterijske lampe i silaženjem u podrum. Kod većine porodica, samo grejač za vodu troši 12% energije njihovog domaćinstva. Naumio sam da spustim termostat tog grejača na 49°C, kao što su to stručnjaci preporučivali. Ali kad sam malo bolje pogledao naš rezervoar, video sam samo oznake za „vruće" i „toplo", bez ikakvih stepeni. Ne znajući šta bi to tačno moglo da znači, okrenuo sam pokazivač na „toplo" i ponadao se najboljem. (Pokazalo se da je voda bila hladnjikava, pa sam kasnije morao opet da ga podesim.)
Kad se Pi Džej odvezla hondom po prijateljicu da bi otišle u crkvu, izvukao sam opremu za košenje trave: električnu kosilicu, električni trimer, električni usisivač za lišće. Onda mi je sinulo: sva ta oprema za gutanje energije će nas koštati ispuštanja CO2. Tako sam sve lepo potrpao nazad u garažu, uskočio u mijatu i odvezao se do Home Depota da proverim koliko košta starinska mehanička kosilica na ručni pogon.
Ali, u prodavnici nisu imali nijednu, pa sam se odvezao još nekoliko kilometara dalje do Lawn & Leisurea, dobavljača specijalizovanog za kosilice. Oni takođe nisu imali nijednu, mada su u ponudi imali mnoštvo velikih motornih kosilica koje izgledaju kao mali traktori. (Kasnije sam saznao da prosečna kosilica na benzinski pogon u jednom satu ispušta toliko zagađenje koliko i jedanaest automobila, a velike kosilice – traktori čak kao 34 automobila.) Moja sledeća stanica bila je Wal-Mart, gde sam takođe naišao na „prazne police" kad je o tom artiklu reč. Konačno sam pokušao još kod Searsa i tamo su imali samo još jednu ručnu kosilicu i to izložbeni primerak.
Viđao sam oglase za najnovije kosilice na ručni pogon koji su proizvod predstavljali kao precizan instrument, a ne zveketavu zver kakvu sam gurao kao tinejdžer. Ali, kad sam taj izložbeni primerak zakotrljao po podu prodavnice, razočarao sam se. Ta sprava je delovala nezgrapno u poređenju s mojim modelom s električnim kablom, kojim sam lako mogao da upravljam jednom rukom. Vratio sam se u auto praznih ruku i odvezao se kući.
Dok sam parkirao pred garažom, preplavio me je razočaravajući osećaj da sam se bavio uzaludnim poslom. Nisam ni bio svestan koliko uzaludnim sve do sledećeg jutra, kad smo sabrali sve brojeve. Prevalio sam 39 kilometara tragajući za ekološkom kosilicom. Pi Džej se vozila 43 kilometra da bi posetila prijateljicu koja živi u ustanovi za osobe s posebnim potrebama. Potrošili smo 32 kWh struje i skoro tri kubna metra gasa za kuvanje ručka i sušenje odeće. Naše ukupno ispuštanje CO2 za taj dan iznosilo je: 47,9 kilograma. Tri i po puta više od cilja koji smo sebi bili zadali.
„Pretpostavljam da bismo morali više da se potrudimo", rekla je Pi Džej.
U drugoj nedelji dobili smo malo stručne pomoći od profesionalnog „doktora za kuću", Eda Minča iz udruženja Služba za energiju iz Vilmingtona u Delaveru. Zatražili smo od Minča da obavi energetski pregled naše kuće kako bismo saznali da li smo prevideli nešto što bi se dalo lako popraviti. Prvo što je učinio bila je šetnja oko kuće da bi video kako je izrađen „zaštitni oklop". Da li su arhitekte i građevinac dozvolili mogućnost prodiranja vazduha prema unutra ili ka spolja kao, na primer, u slučaju isturenih greda? Potom je ušao unutra i poslužio se infracrvenim skenerom da bi pregledao spoljne zidove. Vruće ili hladno mesto moglo bi da znači da imamo problem sa cevima ili da izolacija u zidu ne obavlja svoju funkciju. Na kraju su njegovi pomoćnici postavili snažan ventilator na ulazna vrata da bi snizili pritisak vazduha unutar kuće i tako proterali vazduh kroz sve moguće otvore i pukotine u spoljnim zidovima kuće. Instrumenti su pokazali da nam je kuća za 50% bila propustljivija nego što bi trebalo da bude.
Jedan od razloga za to, otkrio je Minč, leži u tome što je naš građevinac ostavio uzan četvrtast otvor u temelju kuće ispod vešernice – a iz kojeg je to razloga učinio, mogli smo samo da nagađamo. Lišće iz dvorišta vetar je unosio kroz tu rupu u prostor ispod poda u kojem je samo moglo da se puzi. „Ovo vam je glavni krivac", rekao je. „To vam je otvoren prozor." Nisam godinama provirio u taj prostor pa je, što se mene tiče, tu ispod mogla da živi i čitava porodica majmuna. Zatvaranje tog otvora je sada bilo prioritet, budući da na grejanje otpada i do 50% kućnih energetskih troškova, a hlađenje je odgovorno za oko 10 procenata.
Međutim, vazduh koji je kroz temelj prodirao u unutrašnjost bio je samo deo problema. Najveći deo ostatka problema bio je vazduh koji je izlazio iz prostorije na drugom spratu, gde je bila smeštena mala peć za centralno grejanje. Ta sobica nikad nije bila iznutra do kraja obložena, pa je vazduh izlazio kroz izolaciju na krovu. Minč je preporučio da dovršimo postavljanje obloge kad dođe vreme da se menja peć.
Takođe nam je dao korisne savete u vezi sa korišćenjem rasvete i kućnih aparata. „Tipična današnja kuhinja poseduje desetak sijalica od 75 vati, koje gore po čitav dan", rekao je. „To je ogromno rasipanje novca." Ako bi se zamenile kompaktnim fluorescentnim sijalicama („štedljivim sijalicama"), godišnje može da se uštedi 200 dolara. Frižideri, mašine za pranje veša, sudova i ostali kućni aparati, zapravo, mogu da čine 50% računa za struju jednog domaćinstva. Oni koji nose oznaku EPA „Energy Star" efikasniji su i moguće ih je kupiti uz popuste i poreske olakšice, kaže Minč.
Nije nedostajalo saveta u korist smanjenju ispuštanja CO2. Čak i pre Minčove posete prikupio sam čitavu zbirku tekstova preuzetih s ekoloških vebsajtova i brošura komunalnih preduzeća. U izvesnom smislu, informacija je bilo skoro i previše.
„Ne možete da poboljšate sve odjednom", rekao mi je Džon Bauer kad sam ga upitao kako ide njemu i Kjoko. Kad smo postajali vegetarijanci, nismo to učinili preko noći. Prvo smo se odrekli jagnjetine. Potom svinjetine. Onda govedine. Na kraju i piletine. Sad već nekoliko godina prolazimo kroz faze odvikavanja od plodova mora. Ista stvar je i sa CO2 dijetom."
Uveren sam da je to bio dobar savet. Ali, gde god bih pogledao video bih stvari koje gutaju energiju. Jedne noći dok sam sedeo u krevetu, zagledao sam se u tamu i izbrojao deset svetlašaca: punjač za mobilni telefon, stoni računar, laptop, štampač, radio-budilnik, prijemnik kablovske televizije, punjač baterija za fotoaparat, detektor ugljen-monoksida, baza bežičnog telefona, detektor dima. Šta li su svi oni radili? Jedno istraživanje Državne laboratorije Lorens Berkli pokazalo je da „vampirska" energija koju troši elektronika u pasivnom (standby) načinu rada može da doprinese povećanju računa za struju do 8 procenata. Šta li sam još propustio?
„Poludećete ako budete razmišljali o svemu što vam u kući troši energiju", rekla nam je Dženifer Torn Aman, autorka Potrošačkog vodiča za štednju energije u kući (Consumer Guide to Home Energy Savings) koja je pristala da bude energetski trener naše grupe. „Treba da upotrebite zdrav razum i odredite prioritete. Nemojte previše da se mučite. Razmišljajte o tome s čim ćete moći da nastavite posle završetka ovog eksperimenta. Ako imate problem da ostvarite cilj na jednom području, setite se da uvek možete da učinite i nešto drugo."
U tom trenutku smo otputovali u Oregon, iskoristivši produženi vikend, na venčanje moje sinovice Alise. Dok nas nije bilo, čuvar kuće kome smo ujedno poverili i brigu o naša dva psa nastavio je da očitava brojila za gas i struju, a mi smo i dalje pratili kilometražu na iznajmljenom automobilu kojim smo se vozili od Portlanda do obale Tihog okeana. Znao sam da ovo putovanje neće doprineti našoj CO2 dijeti. Ali na kraju krajeva, šta je bilo važnije, smanjivanje emisija CO2 ili učestvovanje na porodičnoj proslavi?
To je važno pitanje. Koliko su značajna pojedinačna nastojanja oko smanjivanja emisije CO2? Da li naše akcije imaju ikakvog smisla ili to činimo samo zato da bismo se bolje osećali? Još nisam bio siguran. Čim smo se vratili kući u Virdžiniju, počeo sam još više da kopam po brojevima.
Saznao sam da SAD proizvede jednu petinu svetske emisije CO2, približno šest milijardi tona godišnje. Taj zapanjujući iznos mogao bi da se popne na sedam milijardi do 2030. godine, budući da nam stanovništvo i ekonomija i dalje rastu. Najveći deo CO2 potiče od energije koju troše zgrade, vozila i industrija. Počeo sam da razmišljam o tome koliko bi ugljen-dioksida moglo da se izbegne kad bismo svi stegli kaiš? Šta bi se dogodilo kad bi čitava zemlja otišla na ugljeničku dijetu?
U Sjedinjenim Državama zgrade, a ne automobili, proizvode najviše CO2. Porodične kuće, tržni centri, robne kuće i kancelarije uzrokuju 38% nacionalne emisije i to uglavnom zbog korišćenja električne energije. Tome ne pomaže činjenica da je prosečna nova kuća u Sjedinjenim Državama za 45% veća nego što je to bila pre 30 godina.
Kompanije kao Wal-Mart, koje održavaju hiljade svojih zgrada, otkrile su kako mogu da ostvare znatne uštede energije. Probni Supercenter u Las Vegasu troši do 45% manje energije od sličnih trgovina, delimično zbog korišćenja isparavajućih rashladnih uređaja, podnog grejanja, visokoekonomičnih zamrzivača i prirodne rasvete u prodavnicama. Zamena starijih delova opreme savremenijim i mudro projektovanje mogli bi da umanje emisije iz zgrada u SAD za 200 miliona tona CO2 godišnje, tvrde istraživači Nacionalne laboratorije Ouk Ridž. Ali, kažu, malo je verovatno da će Amerikanci ostvariti takva poboljšanja bez uvođenja novih građevinskih propisa i novih standarda za kućne uređaje i bez finansijskog stimulansa. Jednostavno, previše je razloga da to ne učine.
NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U MARTOVSKOM BROJU DONOSI:
- Štednja energije počinje kod kuće
- Sinajski izdvojeni mir
- Plavi kitovi
- Mistične vode Kine
- Crne rode Gornjeg Podunavlja
Više o martovskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.
