Izvor: TvojPortal.com, 18.Dec.2011, 15:47   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Naj­u­ti­caj­ni­ji ro­man­si­jer 20. ve­ka

Izvor: dnevnik.rs
Na­vr­ši­lo se 70 go­di­na od smr­ti ne­spor­no naj­u­ti­caj­ni­jeg ro­man­si­je­ra 20. ve­ka, Džej­msa Džoj­sa. Umro je kao do­bro­volj­ni iz­gna­nik u Švaj­car­skoj, sko­ro če­ti­ri de­ce­ni­je po­što je na­pu­stio svo­ju do­mo­vi­nu Ir­sku 1904.


Džems Džojs
Ži­veo je u Ir­skoj, i na­pu­stio ju je, u vre­me­nu ve­li­kih na­ci­o­nal­nih ten­zi­ja i lo­mo­va, su­ko­ba >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << sa oku­pa­to­ri­ma, Bri­tan­ci­ma, ras­tr­za­nu me­đu­sob­nim su­ko­bi­ma i po­de­la­ma, na­ci­o­nal­nim, dru­štve­nim i re­li­gi­o­znim, od­bi­ja­ju­ći da bu­de deo to­ga, osu­đu­ju­ći is­pra­znu na­ci­o­nal­nu re­to­ri­ku, li­ce­mer­stvo, re­li­gi­o­znu is­klju­či­vost. Gu­še­ći se u ta­kvoj at­mos­fe­ri - ko­ja je bi­la i stvar­nost nje­go­ve po­ro­di­ce : kao i mno­gi nje­go­vi knji­žev­ni ju­na­ci u zbir­ci pri­po­ve­da­ka „Da­blin­ci“, tom po­gla­vlju mo­ral­ne isto­ri­je svo­je ze­mlje obo­le­le od ne­iz­le­či­ve "mo­ral­ne pa­ra­li­ze", vi­deo je za se­be kao umet­ni­ka je­di­ni iz­laz u do­bro­volj­nom iz­gnan­stvu. Svoj "hod pod mu­ka­ma", i put ka iz­gnan­stvu, opi­sao je bri­ljant­no u svom auto­bi­o­graf­skom ro­ma­nu „Por­tret umet­ni­ka u mla­do­sti“, ne pro­pu­stiv­ši da ze­mlja­ci­ma sa­spe u li­ce naj­bo­go­hul­ni­je re­či o svo­joj ze­mlji, na­zvav­ši je "sta­rom kr­ma­čom ko­ja je­de svoj po­rod".
U iz­gnan­stvu je na­pi­sao i svo­je naj­ve­će de­lo, ro­man „Uliks“, u iro­nič­noj, is­ko­še­noj, pa­ro­dič­noj vi­zi­ji, ko­ji se, mo­žda pa­ra­dok­sal­no, ba­vi Ir­skom i Ir­ci­ma, u okri­vu ko­ji pred­sta­vlja mo­der­nu Odi­se­ju, da­ju­ći na taj na­čin svom de­lu uni­ver­zal­nost i ši­ri­nu, na­pi­sav­ši ga ori­gi­nal­nom teh­ni­kom ko­ja je bi­la in­spi­ra­ci­ja za to­li­ke mo­der­ne stva­ra­o­ce - teh­ni­kom "to­ka sve­sti". Uki­nuo je auto­ra kao po­sred­ni­ka iz­me­đu li­ka i či­ta­o­ca, su­o­ča­va­ju­ći ga di­rekt­no sa sa­dr­ža­jem sve­sti lič­no­sti, bez ika­kvih in­hi­bi­ci­ja i se­lek­ci­je, sa pre­pli­ta­njem vre­men­skih pla­no­va ,če­sto na flu­id­noj gra­ni­ci iz­me­đu sve­sti i pod­sve­sti, a u po­sled­njem po­gla­vlju, po­sve­će­nom Blu­mo­voj že­ni Mo­li, uki­nuo je u pot­pu­no­sti i in­ter­pun­ki­ju. Džojs bi se ve­ro­vat­no zgra­nuo ka­da bi sa­znao da je o nje­go­vom de­lu, pre­vas­hod­no o „Ulik­su“, na­pi­sa­na ogrom­na kri­tič­ka li­ter­tu­ra, pra­va in­du­stri­ja, sa ko­jom se mo­že me­ri­ti sa­mo obim kri­tič­ke li­te­ra­tu­re o Šek­spi­ru.
Nje­go­vi ze­mlja­ci, Ir­ci, du­go ni­su mo­gli da mu opro­ste bo­go­hul­ne re­či o Ir­skoj, ko­je su de­ce­ni­ja­ma pa­ra­le ir­ske uši. Ipak, po­što je pro­šlo do­sta go­di­na, a Ir­ska ste­kla pre de­ve­de­se­tak go­di­na ne­za­vi­snost (ku­ri­o­zi­tet svo­je vr­ste - ni ta­da se Džojs ni­je vra­tio u otadž­bi­nu), nje­go­vi ze­mlja­ci su omek­ša­li i po­ste­pe­no ga pri­hva­ti­li. Uosta­lom, te­ško je od­ba­ci­va­ti ta­kvu knji­žev­nu gro­ma­du ko­ju či­tav svet pri­zna­je. A ka­da su ga jed­nom pri­hva­ti­li, oti­šli su u dru­gu kraj­nost : ko­mer­ci­ja­li­zo­va­li su ga, i na taj na­čin i ba­na­li­zo­va­li. Dan u ko­me se do­ga­đa rad­nja „Ulik­sa“, 16. ju­ni 1904. odav­no je u kri­tič­koj li­te­ra­tu­ri o ro­ma­nu na­zvan "Blu­mov­dan". Ir­ci su ga pri­hva­ti­li kao dan ne­kog sve­ca i po­če­li da ga pro­sla­vlja­ju sva­kog 16. ju­na, na oso­ben na­čin. Na­i­me, to­ga da­na po­vor­ke Džoj­so­vih po­što­va­la­ca i tu­ri­sta, sla­ve ovaj "pra­znik", obi­la­ze­ći u po­vor­ci me­sta ko­ja je u ro­ma­nu to­ga da­na po­ho­dio Džoj­sov Odi­sej, Le­o­pold Blum.
U iz­gnan­stvu Džojs se po­tu­cao po Evro­pi, ži­veo u Tr­stu, Ci­ri­hu, Pa­ri­zu, ži­veo oskud­no od da­va­nja ča­so­va en­gle­skog, ali je ostao ve­ran svo­joj vi­zi­ji umet­no­sti. I svo­joj Ir­skoj, od­no­sno Da­bli­nu. Da­blin je po­zor­ni­ca svih nje­go­vih de­la. I to je je­dan od pa­ra­dok­sa nje­go­ve knji­žev­ne bi­o­gra­fi­je.
Ob­ja­vlji­va­nje „Ulik­sa“ je bi­lo svo­je­vr­sna "odi­se­ja" ovog ro­ma­na. Ob­ja­vlji­van u na­stav­ci­ma u Ame­ri­ci, za­bra­njen, pa ob­ja­vlji­van u Bri­ta­ni­ji, da bi 1922. bio ob­ja­vljen u ce­lo­sti u Pa­ri­zu. Od ta­da, bio je pred­met mno­gih kon­tro­ver­zi, po­hva­la i po­ku­da. Čak i auto­ri­ta­tiv­ni kri­ti­ča­ri su bi­li u di­le­mi da li je ro­man sjaj­na gra­đe­vi­na ili "ve­li­čan­stve­na ru­i­na". No, ka­ko je vre­me pro­la­zi­lo, ro­man je do­bi­jao sve vi­še pri­zna­nja, i da­nas se sma­tra naj­ve­ćim i naj­u­ti­caj­ni­jim ro­ma­nom dva­de­se­tog ve­ka, ko­ji je lan­si­rao teh­ni­ku "to­ka sve­sti", ko­ja je to­li­ko uti­ca­la na ro­man pro­šlog ve­ka.
A ka­ko da­nas iz­gle­da pro­sla­va naj­po­zna­ti­jeg da­na ro­ma­na 20. ve­ka. Ve­o­ma ma­što­vi­to, bo­ga­to, ori­gi­nal­no i - ko­mer­ci­ja­li­zo­va­no. Po­klo­ni­ci Džoj­so­vog de­la su jed­ne ne­dav­ne go­di­ne or­ga­ni­zo­va­li pra­vi "po­hod" Blu­mo­vim sta­za­ma 16. ju­na 1904. Ta­ko je po­vor­ka od dva­de­se­tak cr­nih po­greb­nih ko­la pro­šla od ku­le Mar­te­lo do gro­blja Gla­sne­vin, ožu­vlja­va­ju­ći še­sto po­gla­vlje „Ulik­sa“, u ko­me Blum od­la­zi na po­greb po­zna­ni­ka. Ovu pro­ce­si­ju su sa ploč­ni­ka odu­še­vlje­no gle­da­li za­te­če­ni tu­ri­sti. Sta­ri, gor­di iz­gna­nik bi, skan­da­li­zo­van, gle­dao u ču­du ovaj spek­takl i ve­ro­vat­no iro­nič­no i ci­nič­no pro­ko­men­ta­ri­sao ovu de­mon­stra­ci­ju svo­je po­pu­lar­no­sti u ze­mlji ko­ja ga je ta­ko du­go ig­no­ri­sa­la i od­ba­ci­va­la. Tem­po­ra mu­tan­tur. O tem­po­ra! o mo­res! Vre­me­na se do­i­sta me­nja­ju, i obi­ča­ji.
Bran­ko Mom­či­lo­vić

knjigapisacRomanDžems Džojs
Pogledaj vesti o: Dzej

Nastavak na TvojPortal.com...