Izvor: Politika, 15.Nov.2015, 10:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žene vode politiku muški
Tabloidne medije više zanima da li je ministarka obukla mrežaste čarape nego šta je rekla. Često mi se dešavalo da dajem politički intervju koji se završi pitanjem: „A da li planirate još jedno dete”
„Nijedno od državnih preduzeća nema direktorku ni predsednicu upravnog odbora. Od 160 lokalnih samouprava u Srbiji imamo jednu gradonačelnicu i to u Smederevu. Od osam državnih fakulteta u Srbiji samo Univerzitet umetnosti ima rektorku. Za 128 godina postojanja SANU >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nijedna žena nije bila na njegovom čelu. Zbog toga smatram da u političkom životu i parlamentu mora da bude više žena, jer samo tako one mogu da utiču da se položaj žena van parlamenta poboljša”, kaže ministarka Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade Srbije, koja se nalazi na čelu Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost pri Vladi Srbije.
– Međutim, iako svako treće mesto u republičkom parlamentu pripada ženi, ja mislim da se u Srbiji ne vodi ženska politika. Žene u politici danas, a tu svrstavam i sebe, muški vode politiku. Rešavamo probleme na isti način na kojih ih rešavaju muškarci da bismo tu opstale, jer ne možemo drugačije. Zbog toga nam je potrebno više žena u političkom životu, više žena u Vladi Srbije i više solidarnosti među ženama – ističe Zorana Mihajlović.
A na konstataciju da se u javnosti često čuje pitanje – kako će se pored svih važnih poslova baviti još i rodnom ravnopravnošću, ona kaže:
„Često mi postavljaju pitanje – čemu Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost i zašto se ja time bavim pored svih ostalih poslova. Osnivanje ovog tela nije bilo uslov Evrope. Moram da budem iskrena i kažem da se time niko nije bavio na kvalitetan način. Zato sam želela da nešto pokrenem i da budem ta koja će se time baviti, pošto sam ja to predložila. Srbija je jedna od država koja je potpisala brojne konvencije o rodnoj ravnopravnosti, usvojila hiljadu strategija i akcionih planova, ali se položaj žena u stvarnom životu nije mnogo promenio. One su i dalje manje plaćene od muškaraca, teže se zapošljavaju, lakše otpuštaju i nema ih mnogo na mestima odlučivanja. Zbog toga je rodna ravnopravnost za mene veliki izazov. Mi smo za samo nekoliko meseci napravili Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji treba da prođe kroz javnu raspravu i za koji se nadamo da će biti usvojen do kraja ove ili početkom sledeće godine. Taj zakon donosi mogućnosti da se žene što više uključuju u društveni i politički život. Mi sada u parlamentu imamo sistem kvota i određeni broj žena, ali ovo je širi zakon koji je usklađen sa evropskim zakonima i predviđa da žene budu više uključene.
Činjenica je da su žene češće nezaposlene, manje plaćene, da čine većinsku radnu snagu u manje plaćenim profesijama, da često ne mogu da usklade rad i roditeljstvo...
Jeste. I to moramo da menjamo. U nekim zemljama zakonom je zabranjeno da pošaljete vašu fotografiju kada konkurišete za posao i da vas poslodavac pita koliko imate godina i da li ćete možda da rađate i da li imate dete. Kod nas je fotografija prva stvar koja se traži. Onda vas pitaju da li ste udati i da li planirate decu. I to će biti uskoro regulisano podzakonskim aktom o rodnoj ravnopravnosti. Danas se samo u predmetu građansko vaspitanje, koji samo neka deca pohađaju, uči o rodnoj ravnopravnosti. Mene je sin koji ima 13 godina nedavno pitao „Da li je istina da su žene manje plaćene od muškaraca“. Ja sam odgovorila potvrdno. A on je rekao „Ja mislim da to nije u redu. Žene rađaju decu, brinu o nama deci i rade. One treba da budu plaćene više“. Dakle, dete od 13 godina je to razumelo. On ne zna da žene tri do četiri sata više rade u kući nego muškarci, ali oseća da je to nepravedno i da moraju biti isto plaćene. O tome se deci mora pričati od malih nogu.
Država je donela brojne zakone kada je u pitanju zaštita žena od nasilja u porodici. Međutim, sudije često ne osuđuju muževe nasilnike sa argumentacijom da oni moraju da hrane porodicu. Da li ćete insistirati da se ovakva praksa promeni?
Potpuno se slažem da je to jedna od stvari koja nije usaglašena i rešena. Zato je Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost donelo odluku da se formira radna grupa koja će uskladiti krivično i porodično pravo da bi se nasilje u porodici tretiralo kao krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. Verujem da ćemo i to „izgurati“. Potpuno razumem i žene koje se povuku iz sudskog procesa, jer imaju ambivalentne emocije prema svom suprugu i često ne znaju šta će da rade posle... Znam da je policija radila analizu koliko je žena koje su prijavile nasilje završilo u „čitulji“ jer nasilnici nisu bili sudski procesuirani. O nasilju mora stalno da se govori. Tu je uloga medija neverovatno važna.
Mi živimo u patrijarhalnoj kulturi u kojoj se žene posmatraju kao seksualni objekti. Većina medija pre će objaviti provokativne ili golišave fotografije ministarke, a ne slike iz njenog kabineta.
To je sve tačno. Ali je isto tako tačno da će tabloidne medije više zanimati da li je ministarka obukla mrežaste čarape nego šta je rekla. Često mi se dešavalo da dajem politički intervju koji se završi pitanjem „A da li planirate još jedno dete“. Sigurna sam da ne postoji nijedan ministar kome je novinarka postavila isto pitanje.
Provodite mnogo vremena na poslu. Kako vaš sin i suprug reaguju na vaše odsustvovanje iz porodičnog života?
Najčešće me pitaju „A da li si danas slobodna?“. Nije lako uskladiti posao i porodicu, ali trudim se da se dobro organizujem. Najviše mi pomaže mama. Da nije bilo nje, nikada ne bih mogla da budem toliko prisutna u političkom životu i da radim dva-tri posla istovremeno. Moj sin je sada u pubertetu i ima potrebu da me češće viđa i ja se trudim koliko god mogu da što više vremena provodim sa njim. Jednog petka me je upitao: „Da li si sutra kod kuće?“ Ja sam mu rekla: „Za sada jesam“. A onda se prisetio: „A kada su te poslednji put zvali najkasnije?“. Ja sam rekla: „U osam uveče“. On je odgovorio: „E, super, znači ako te ne pozovu za sat vremena, bićemo zajedno sutra”... On je dete i tako stvari razume. Ne kajem se zbog svog načina života i zbog odluka koje sam donela. Opet bih isto birala. A kada bih morala da biram između posla i porodice, uvek bi to bila porodica.
Postoji stereotip da muškarcima na Balkanu nije prijatan život u senci supruge, koja je uz to i ministarka. Da li imate utisak da vaše koleginice imaju podršku i razumevanje supruga?
Mogu da sudim samo po svom suprugu. Ja ne bih mogla da budem sa čovekom koji ne razume šta ja radim i koji mene ne podržava. Pretpostavljam da ni on ne bi mogao da bude sa ženom koja ne razume njegov posao i ne podržava to što on radi. Mora da postoji međusobno razumevanje. Kada dođem kući, ja imam potrebu da malo ćutim i budem sama sa sobom. Nikad se nije desilo da mene suprug pita „a šta ti se desilo“ jer jednostavno zna šta se dešava. Kao što ja razumem njega. Da li se na glavnim odborima SNS-a priča o tome da vaš stranački kolega Vladimir Đukanović često upućuje kritike na vašu adresu? Imate li imate utisak da ste meta njegovog napada, jer ste pripadnica nežnijeg pola?
To nije slučaj samo sa mnom. Mnoge moje stranačke koleginice jesu meta napada političara samo zato što su žene. I ne napada me samo Đukanović. U prošlosti je bilo još političara, doduše opozicionih, koji su me napadali samo zato što sam žena i koji su davali sebi za pravo da komentarišu moj izgled... Ja sam na sednici Glavnog odbora SNS-a nedavno rekla da ako se sada tako ponašamo jedni prema drugima, nijedna žene neće poželeti da uđe u stranački život.
Da li ste se pokajali zbog svađe sa Branom Ružićem?
Nisam se svađala, ali sam iskoristila muški način govora jer sam imala utisak da u jednom momentu to mora da se kaže. I mislim da sam bila u pravu, jer su nakon toga svi ti napadi prestali. To jeste muški način izražavanja, ja sam ga upotrebila i imalo je rezultata.
