Izvor: Večernje novosti, 12.Mar.2016, 00:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Velike crne rupe

ZA kratko, strašno kratko vreme, ostali smo bez Petra Kralja, Nikole Simića, Bore Todorovića, Đuze Stojiljkovića... a u petak i bez Dragana Gagija Nikolića. Takav gubitak bacio bi na noge i Holivud, a kamoli srpsko glumište. Ali, koga je briga, ko o tome uopšte misli? Oprostićemo se od Nikolića, kao što smo se oprostili i od drugih što se preseliše na daske nebeskog teatra: napisati poneki tekst, dirljivo, s velikim poštovanjem, sačiniti specijalku s onim in memoriam u gornjem desnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << uglu ekrana, možda pustiti feljton u pet, šest nastavaka, nekoliko filmova iz opusa pokojnika i... kraj. Pašće zaborav između njih i nas, a ono što je delilo njih darovite od nas koji to nismo, izgubiće se u zavesama vremena i halabuci netalentovanih koji bi, bezobrazno, na silu ako treba, uskočili tamo gde im mesto nije. Odlazak Nikolića, kao ni slični prethodni odlasci, neće nas naterati da se upitamo šta ostaje, s kim ostajemo, gde i kako ovo može da završi. Trebaju li nam uopšte - kao uzori, svetionici - veličine kakvi su gore spomenuti? Pitamo li se kako su postali ono što su bili? U kakvom vremenu i sistemu vrednosti? Srbija u ovom trenutku ima nekoliko izuzetno talentovanih glumaca, ali ko ima hrabrosti da tvrdi kako će tih nekoliko, kad jednoga dana - daj bože da taj dan dugo, dugo ne dođe - krenu na poslednje putovanje, iza sebe ostaviti opuse identične ili slične Nikolićevom, Borinom, Simićevom... Ne može se postati veliki glumac u malim, lošim predstavama, istim takvim filmovima, TV-serijama. Ko će u godinama ispred nas zameniti Dušana Kovačevića, Živojina Pavlovića, Sinišu Pavića, Gordana Mihića, Kokana Rakonjca, Novaka Novaka, Emira Kusturicu, Sinišu Kovačevića, Slobodana Šijana, Milovana Vitezovića, Zdravka Šotru, Gorana Markovića... Redosled je asocijativan i, naravno, nije konačan. Srđan Dragojević i Srđan Koljević... jesu dragoceni ali ni izdaleka nisu dovoljni, a odavno nisu ni mladi. Živojin Pavlović jeste snimao filmove pod uticajem italijanskog neorealizma i češkog filmskog talasa, ali taj uticaj je bio samo pogonsko gorivo, motivacioni faktor. Ostalo je pod snažnim autorskim pečatom Žike Pavlovića. Njega navodim samo kao jasan primer. Isti slučaj je i kod drugih, što reditelja što scenarista. Ali, čemu čuđenje? Odavno smo u kandžama onoga što dolazi iz inostranstva; hibridnog, hladnog, svedenog na video-igru u kojoj autor, duh, talenat, ništa ne znače, niti su kome potrebni. To nam je aktuelna vrednosna vertikala, mera stvari, po tome živimo i stvaramo. Može li drugačije? Može, samo je pitanje da li hoćemo drugačije. Slava velikom glumcu, Draganu Nikoliću.

Nastavak na Večernje novosti...