Izvor: Politika, 24.Feb.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema drame bez Čehova
Za razliku od Amerike, savremena Rusija danas nema nikakvu ideju. A za tako veliku zemlju to je mučno, kaže autor filma koji je večeras na programu Festa
Od našeg dopisnika
Moskva – Novi Film Karena Šahnazarova „Paviljon broj 6”, rađen po istoimenoj Čehovljevoj noveli, bio je nominovan za Oskara, dobio je „Zlatnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << orla” za najbolji film na Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu, a glumac Vladimir Iljin „Srebrnog Georgija” za najbolju mušku ulogu. Na festivalu u Iranu proglašen je za najbolji strani film, a naši gledaoci imaće prilike da ga vide večeras u Dvorani KCB na Festu.
Radnju najpesimističnije ali i najživotnije Čehovljeve priče Šahnazarov je u obliku dokumentarnog istraživanja, uz učešće pravih bolesnika, preneo u današnje vreme, dokazujući još jednom da je Čehov pisao o večnom a da je doktor Ragin, sa svojom usamljenošću i otuđenošću, jedan od najboljih likova književnosti 20. veka.
– Ideja za snimanje filma pojavila se pre dvadeset godina kada je Evropa otkrivala Sovjetski Savez. Bila je perestrojka, SSSR je tada bio u modi, mnogi producenti su želeli s nama da rade. Italijanski producent tražio je od mene da predložim nešto od ruske klasike, što bismo realizovali sa Mastrojanijem. Predložio sam „Paviljon br 6”, mada se tada nisam sećao detalja priče, ali sam znao da tamo postoji odlična uloga. Tek posle toga sam počeo da izučavam „Palatu”. Obišli smo sve psihijatrijske bolnice u Moskvi, obavili smo ogroman posao, mesecima smo prosto živeli u tim bolnicama, što je uticalo da sasvim drugačije doživim novelu. Shvatio sam da se film mora snimati u bolnicama, sa duševno bolesnim ljudima. I otuda postupak kao u dokumentarnom filmu. Italijani su imali drugu koncepciju – trebalo je da to bude tradicionalna priča sa glumcima, sa kostimima iz vremena Čehova" Nismo uspeli da se dogovorimo I ideja je propala. Realizovao sam je tek sada.
Da li ste zažalili što niste radili sa zvezdom kao što je Mastrojani?
Ponekad. Mastrojani je odličan glumac, izuzetna ličnost. Ali, mislim da je dobro što je tako ispalo. On bi i u ovom filmu bio odličan, ali bi bio stranac. I film sigurno ne bi bio loš, ali bi to bilo nešto sasvim drugo. Ulogu doktora Ragina prosto treba da igra ruski glumac. I dobro je što je film napravljen tek posle 20 godina. U vreme perestrojke mnogo se pisalo i mnogo je filmova snimljeno na temu psihijatrijskih bolnica u koje su zatvarali političke disidente. Da je realizovana italijanska ideja, bilo bi mnogo razloga da se film smatra političkim. A to onda ne bi bio Čehov.
Kako ste scenario star 20 godina uklopili u sadašnjost, učinili ga aktuelnim?
Nisam ja, to je Čehov. Ništa nismo menjali u scenariju. Ljudska duša se uopšte ne menja. Sve ono što je Čehov pisao ostaje i danas važno. Iako je možda jezik zastareo, sve njegove misli ostaju i danas aktuelne. Pojavili su se mobilni telefoni, internet, a duša je ostala. Zato je i Šekspir danas interesantan kao u 16. veku. Suština čoveka se ne menja. I, ako je, koliko se sada vidi, tehnički progres beskonačan, mislim da je umetnički, na određeni način, konačan. Verujem da će Čehova teško neko moći u dramaturgiji da prevaziđe. On je tu dostigao maksimum, kao što su Verdi i Čajkovski postigli u operi. Posle njih nema više opere.
Pojavljuje se drugo, drugačije pozorište"
Da, ali to je nešto drugo. Ja govorim o klasičnoj dramaturgiji koja je, po svemu sudeći, već završena. Bolje od Čehova to niko više neće uraditi. Nije slučajno što je on danas, posle Šekspira, najigraniji pisac na svetu.
Mnogi reditelji, da bi privukli publiku, čine sve da je šokiraju. Vi ste, posećujući duševne bolnice, imali prilike da vidite šokantne scene, ali njih u filmu nema?
Video sam strašne stvari, užasne scene. To može da šokira, ali to ne daje filmu umetničku vrednost. U mom shvatanju filma, umetnost ne treba da šokira. Na žalost, čovek je tako sazdan da će, ako prikazuju kako vešaju čoveka, seku mu glavu, svi hteti da gledaju... Ali, to nije umetnost, umetnost je kad umetnička slika uzbudi čoveka, nagoni da plače, da saoseća, a da pri tome ne sadrži vulgarni deo našeg života. U suprotnom – neka gledaoci idu u mrtvačnicu i neka gledaju ako im se to dopada, ali tu nema umetnosti. Nije teško šokirati, ali to nije umetnost, to je evidentiranje realnosti. Napraviti umetničku sliku je teško, a šokirati gledaoce je vrlo lako.
Kakav treba da bude savremeni film?
U mom shvatanju, umetnost mora da bude ispunjena humanizmom. Humanizam mora da postoji i u najtragičnijim filmovima.
Postoji li on u današnjem ruskom filmu?
U većini, ne. To je bila ruska tradicija, humanizam je bio svojstven ruskoj kulturi i ruskoj tradiciji. I sovjetskoj. Na žalost, savremeni ruski film pokušava da se oslobodi toga.
Zašto?
Direktor jednog velikog međunarodnog festivala jednom mi je rekao da film ne treba da bude moralan. Današnja festivalska politika je takva, ona nameće taj stav. To niko zvanično ne kaže, ali to se oseća, a mladi ljudi, da bi uspeli, snimaju upravo takve filmove, lišene humanizama.
Pa ipak, na festivalima ponekad pobedi jedan Zvjagincev, ili „Paviljon broj 6” ...
Izuzeci samo potvrđuju pravilo. Problem je u tome što savremena Rusija danas nema nikakvu ideju. A za tako veliku zemlju to je mučno. Rusi su kao nacija uvek imali neku ideju. Ona je mogla biti lažna ili prava, ali je bila veoma važna. Obično je to bila neka mesijanska ideja – nekad davno maštalo se da Moskva postane treći Rim, Dostojevski je želeo da ujedini ceo svet u ljubavi, pa se to transformisalo u nekakvu komunističku ideju koja je to isto, samo se drugačije nazivalo. Upravo to je objedinjavalo veliku zemlju. A kad nema velike ideje, zemlja je sklona raspadu, što se nama i dogodilo.
Da li umetnici treba tu ideju da formulišu?
Teško je i zamisliti da se može pojaviti jedan određeni čovek i formulisati ideju. Mada je teoretski moguće. Ipak, nacionalne ideje se ne pojavljuju po narudžbini, već onda kad je društvo za to dovoljno zrelo. Umetnici mogu da označe probleme koji postoje u društvu, a ideja mora sama da se pojavi. Sada je veoma složen trenutak u sudbini Rusije, ona prosto nije u stanju da napipa tu ideju. A Amerika je ima. I ona je isto mesijanska. Oni žele da učine svet boljim, da stvore neki idealan svet. Veruju da je njihov poredak idealan i dobar za sve. Da li sam ja s tim saglasan ili ne, nevažno je, kao što je nevažno što to neće dugo trajati, ali oni imaju ideju i ona ih objedinjuje. To je svojstveno svim velikim nacijama.
Ljubinka Milinčić
[objavljeno: 25/02/2010]
