Izvor: Sportski Žurnal, 12.Okt.2010, 03:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Karijera za Oskara

Bi­la je to ipak mo­ja po­sled­nja utak­mi­ca u dre­su re­pre­zen­ta­ci­je – re­kao nam ju­če Ni­ko­la, dok se igrao sa si­nom Ma­ti­jom.  Do­šlo mi je sve ne­ka­ko spon­ta­no, u de­li­ću se­kun­de, po­zvao sam pred­sed­ni­ka Bo­ri­či­ća i re­kao mu mo­ju od­lu­ku – ka­že le­gen­da srp­skog >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << spor­ta
Še­stog sep­tem­bra 1973. go­di­ne, u ku­ći Mi­lo­ša Gr­bi­ća, ne­ka­da­šnjeg od­boj­ka­škog re­pre­zen­ta­tiv­ca Ju­go­sla­vi­je u Kle­ku je bi­lo ve­li­ko sla­vlje. Na svet je do­šao Ni­ko­la, mla­đi Mi­lo­šev sin. Tro­go­di­šnji Vla­di­mir je do­bio dru­štvo.
Kao i sva­ki otac i Mi­loš je bio po­no­san na svo­je si­no­ve. Vas­pi­ta­vao je svo­je de­li­je ona­ko ka­ko je mi­slio da će bi­ti naj­bo­lje. Usme­rio ih je na od­boj­ku, ko­ju je i sam igrao sa ve­li­kim uspe­hom.
– Kao i svi klin­ci, po­ku­ša­vao sam sa fud­ba­lom i te­ni­som, ali ka­da je do­šao tre­nu­tak za ko­nač­nu od­lu­ku, otac je bio taj ko­ji me je usme­rio. On mi je jed­nog da­na re­kao da ću u bu­duć­no­sti igra­ti kao teh­ni­čar. Ja sam otr­čao do ma­me i re­kao joj da ne­ću, jer u od­boj­ci svi že­le da igra­ju na­pa­da­če. Sa­da sam za­hva­lan ocu na toj od­lu­ci, jer mi ona naj­vi­še od­go­va­ra. Otac je i me­ni i bra­tu usa­dio vr­lo jak ose­ćaj lju­ba­vi pre­ma svo­joj ze­mlji – pri­čao je, ne ta­ko dav­no, Ni­ko­la Gr­bić u in­ter­vjuu za sajt Svet­ske od­boj­ka­ške fe­de­ra­ci­je (FIVB).
U ne­de­lju 10. ok­to­bra 2010. go­di­ne, Ni­ko­la je u Ri­mu pla­kao isto kao i 6. sep­tem­bra 1973. Re­pre­zen­ta­ci­ja Sr­bi­je je osvo­ji­la bron­za­nu me­da­lju na Svet­skom pr­ven­stvu, a ka­pi­ten je pri­mio tro­fej za tre­ću po­zi­ci­ju, is­po­sta­vi­će se, po­sled­nji re­pre­zen­ta­tiv­ni u ka­ri­je­ri. No­vi­na­ri­ma je na kon­fe­ren­ci­ji re­kao da mu je to bi­lo po­sled­nje Svet­sko pr­ven­stvo, od ko­jeg se opra­šta i sa ti­tu­lom naj­bo­ljeg di­za­ča.
– Ipak, meč sa Ita­li­jom je bio moj po­sled­nji u dre­su Sr­bi­je – re­kao nam je ju­če Ni­ko­la, dok se igrao sa si­nom Ma­ti­jom u svom do­mu u Ku­neu. – Do­šlo mi je sve ne­ka­ko spon­ta­no, u de­li­ću se­kun­de, po­zvao sam pred­sed­ni­ka Bo­ri­či­ća i re­kao mu mo­ju od­lu­ku. On je to pri­hva­tio kao i sva­ku mo­ju pret­hod­nu od­lu­ku, na na­čin na ko­ji smo uvek sa­ra­đi­va­li. Do­sta je, od­la­zim pu­na sr­ca, sa osvo­je­nom bron­zom na Svet­skom pr­ven­stvu, ko­ju ću vre­me­nom si­gur­no mno­go vi­še ce­ni­ti. Ose­ćao sam po­sle po­be­de nad Ita­li­jom gor­či­nu od po­ra­za od Ku­be, ali sa­da sam vr­lo za­do­vo­ljan – re­kao je Gr­bić.
Sud­bi­na je hte­la da na Ni­ko­li­nom opro­šta­ju ne bu­de oca Mi­lo­ša, ko­ji je pre­mi­nuo pre dve go­di­ne, ali je za­to sve­dok isto­ri­je bio nje­gov brat Vla­di­mir. Po­de­li­li su ra­dost zbog osvo­je­ne bron­ze i bol zbog ne­sreć­nog po­ra­za u po­lu­fi­na­lu. A ta­ko su ra­di­li ceo ži­vot.
I je­dan i dru­gi kro­či­li su u na­ci­o­nal­ne se­lek­ci­je, još dok se dr­ža­va zva­la So­ci­ja­li­stič­ka Fe­de­ra­tiv­na Ju­go­sla­vi­ja. Ipak, naj­vi­še su po­sti­gli od ras­pa­da sta­re Ju­ge.
U svet ve­li­ka­na ušli su već na Evrop­skom pr­ven­stvu u Ati­ni 1995. go­di­ne, ka­da je Ju­go­sla­vi­ja sti­gla do svo­je tre­će me­da­lje na šam­pi­o­na­ti­ma Sta­rog kon­ti­nen­ta. To od­lič­je če­ka­lo se 16 go­di­na, ali je bi­lo još vred­ni­je zbog po­da­tka da su otac i dva si­na u tom tre­nut­ku, u svo­joj ri­zni­ci ima­li tri evrop­ske me­da­lje!
Na sre­ću, kad god su Gr­bi­ći pred­vo­di­li pla­ve, uspeh je bio za­ga­ran­to­van. Za­to Ni­ko­la ne stra­hu­je za bu­duć­nost.
– Osta­vljam ovu fan­ta­stič­nu eki­pu, ove sjaj­ne mom­ke, za ko­je sam si­gu­ran da će nam do­ne­ti još mno­go ra­do­sti. Imao sam sre­će da sam kva­li­te­tom za­slu­žio da bi­ram vre­me, ka­da ću se opro­sti­ti od dre­sa re­pre­zen­ta­ci­je. U me­ni je uvek go­re­la va­tra ka­da igra na­ci­o­nal­ni tim i si­gu­ran sam da će ta­ko bi­ti i ubu­du­će, kad bu­dem se­deo na tri­bi­na­ma – ja­san je Ni­ko­la Gr­bić, naj­bo­lji teh­ni­čar u sun­če­vom si­ste­mu, u mi­nu­lih 15 go­di­na.
Osvo­jio je valj­da sve što se mo­glo osvo­ji­ti. De­set me­da­lja sa naj­ve­ćih tak­mi­če­nja, dve olim­pij­ske (zlat­nu i bron­za­nu), dve svet­ske (sre­br­nu i bron­za­nu) i još šest evrop­skih (zlat­nu, sre­br­nu i če­ti­ri bron­za­ne). A gde su Svet­ske li­ge (ka­ko re­če dr Mar­ti­no­vić pre dve no­ći u auto­bu­su, „ne va­ži se to, to je ko­mer­ci­jal­no tak­mi­če­nje!), Grand Čem­pi­ons kup, Svet­ski kup i još bez­broj in­di­vi­du­al­nih na­gra­da. O klup­skim da i ne go­vo­ri­mo, ali on će još uvek no­si­ti dres Ku­nea, ima vre­me­na da su­mi­ra­mo uti­ske na tom po­lju, bar još dve go­di­ne!
Pi­sa­će da je u svo­joj du­goj ka­ri­je­ri Ni­ko­la pred­vo­dio pu­no sjaj­nih ge­ne­ra­ci­ja, a da su od nje­go­vih vra­go­li­ja za­vi­si­li i ta­kvi igra­či, kao što su bi­li Vu­je­vić, Ge­rić, Ba­tez, Pe­tro­vić, Br­đo­vić, Ta­na­sko­vić, brat Va­nja, pa u to vre­me mla­di i ta­len­to­va­ni Milj­ko­vić, Mi­jić, Bo­škan, a da­nas Stan­ko­vić, Sta­ro­vić, Pod­ra­šča­nin, Ko­va­če­vić, Ni­kić, Ja­nić... Za sve njih i za još mno­ge, Ni­ko­la je imao pra­vu lop­tu:
– Dug je to vre­men­ski pe­ri­od. Mno­go to­ga se pro­me­ni­lo u or­ga­ni­za­ci­ji u uslo­vi­ma za rad, na­pra­vljen je ogro­man ko­rak na­pred, ali uvek je bio isti ose­ćaj igra­ti za re­pre­zen­ta­ci­ju. To mi je pred­sta­vlja­lo ogrom­no za­do­volj­stvo i čast, to je uvek pa­li­lo va­tru u mo­jim gru­di­ma. Ona se ne­ća ga­si­ti ni sa­da, ka­da sam re­kao zbo­gom re­pre­zen­ta­ci­ji – re­kao je Ni­ko­la, ko­ji ni­ka­da u svo­joj ka­ri­je­ri ni­je ot­ka­zao po­ziv za na­ci­o­nal­ni tim.
I ta­ko je jed­na od naj­lep­ših re­pre­zen­ta­tiv­nih pri­ča ika­da, do­šla do svog kra­ja. Čak se ne zna da li je lep­še bi­lo na nje­nom po­čet­ku ili da­nas, ka­da svi sa po­no­som iz­go­va­ra­ju ime od­boj­ka­ša, tre­će­pla­si­ra­ne se­lek­ci­je na sve­tu.
Či­ta­va ova pri­ča je pre­div­na i mo­že sa­mo da po­slu­ži kao pri­mer svim klin­ci­ma, ali ne sa­mo nji­ma, već i onim sta­ri­ji­ma. Ni­ko­li­na re­pre­zen­ta­tiv­na ka­ri­je­ra je bi­la za Oska­ra. I za­to le­gen­do hva­la Ti za sve što si pru­žio u re­pre­zen­ta­tiv­nom dre­su.
Od­la­ziš na ra­dost si­no­va, Ma­ti­je i Mi­lo­ša, ko­ji će s pra­vom do kra­ja ži­vo­ta bi­ti po­no­sni na svog ta­tu, baš kao što je i nji­hov de­da uvek bio po­no­san na svo­je si­no­ve. Ne­ka se ova le­pa pri­ča na­sta­vi...
Piše: Mi­lo­rad Bje­lo­gr­lić
Pogledaj vesti o: Dodela Oskara 2013

Nastavak na Sportski Žurnal...