Izvor: Politika, 18.Jan.2014, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iranac drugi put među Srbima
Filmski stvaralac koji radi u nepoznatom okruženju može lako da upadne u zamku kada poželi da istakne gde se snimalo i pokaže sve one stvari koje je njegovo oko prvo uhvatilo. Ja sam u Parizu uradio suprotno, kaže iranski Oskarovac sa čijim je novim filmom „Prošlost” sinoć započeo filmski program Kustendorfa
7. KUSTENDORF
Sa filmom „Prošlost” slavnog iranskog reditelja Asghara Farhadija, dobitnika, „Srebrnog” i „Zlatnog medveda”, Zlatnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << globusa i Oskara (za film „Razvod”), sinoć je na 7. Kustendorf festivalu i zvanično otvoren program „Savremene tendencije”.
Ovo je drugi boravak Farhadija na Mećavniku, prvi put ga je Emir Kusturica ugostio 2010. godine, kada je sa filmom „O Eli” oduševio studente filma iz celog sveta sa kojima je razgovarao i tokom majstorske radionice. O novom filmu Farhadi će sada govoriti zajedno sa svojom glumicom Berenis Bežo.
I imaće šta da kaže, jer je „Prošlost” film filigranske režije, precizno napisanog scenarija, odlične glume Berenis Bežo, Alija Mosafe i Tahara Rahima i vrhunskog snimateljskog rada Mahmuda Kalarija. Priča o Irancu koji se posle četiri godine odsustva vraća u Pariz (Mosafa) da bi se i formalno razveo od žene (Bežo) na njen zahtev, kako bi se ona mogla udati drugog (Rahim), prepliće se sa svim mukama i doživljajima troje maloletne dece koja postaju žrtve nerazumevanja komplikovanog i nesavršenog sveta odraslih i njihovih, često dvostrukih, moralnih standarda...
Ovakva priča mogla je da se dogodi bilo gde, ali se ipak dogodila u Parizu?
Ova priča, ipak, nije mogla da se dogodi bilo gde, jer se bavi prošlošću i bilo je potrebno postaviti je u grad koji odiše prošlošću, a to je Pariz. Naravno, bio sam oprezan da ne zloupotrebljavam istorijski aspekt Pariza niti da budem blizak onome što je njegova turistička razglednica. U samom startu sam odlučio da kuću za svoje likove pronađem u predgrađu, a da se Pariz pojavljuje u pozadini.
Pariz je za Vas ipak bio nepoznat teren?
Jeste, i baš zato sam hteo da izbegnem neke uobičajene zamke. Filmski stvaralac koji radi u nepoznatom okruženju može lako da upadne u zamku kada poželi da istakne gde se snimalo i pokaže sve one stvari koje je njegovo oko prvo uhvatilo. Ja sam uradio suprotno. Moja fascinacija arhitekturom Pariza je daleko u pozadini, a moj pogled iza lepote grada. Bilo je lepo boraviti u Parizu i snimati.
Rad je bio drugačiji nego u Iranu?
Za mene ne, u obe zemlje sam radio kako i inače radim, po istom modelu i principima, ali je stvaralačko okruženje drugačije. U Francuskoj sredstva za snimanje filmova daleko veća i film je više deo industrije, a kreativnost kolektivna. I dramaturgija je jednostavnija. U mojim filmovima likovi se izražavaju posredno, to je deo moje kulture. U Iranu je film više proces individualne kreativnosti.
Takav proces u Vašem slučaju daje izvanredne rezultate, zarad snimanja francuskog filma niste menjali proces pisanja i gradnje priče, ali delimično jeste stil?
Pišem intuitivno, počinjem kratkim sinopsisom i odmah postavljam veliki broj pitanja i odgovarajući na njih kreiram i konstruišem svaki lik. Moje priče nisu napisane na linearan način i ništa u njima ne ide od a do b, već je to konvergencija. Nekoliko paralelnih priča se istovremeno razvija, približava tokom zajedničkih situacija i sudara tokom raspleta. Što se stila tiče, jedina promena u odnosu na filmove kakvi su „Sve o Eli” ili „Razvod”, u vizuelnom smislu jeste ta da se u „Prošlosti” kamera kreće manje i to zato da ne bi remetila unutrašnje uznemirenje likova izazvano posledicama događaja iz prošlosti.
Lik iranskog intelektualca u filmu „Prošlost” je taj koji sve druge likove „gura” da govore, da se otvore i razreše nesporazume?
Ne definišem svoje likove po nacionalnosti. Njihovo ponašanje je određeno situacijama i načinom na koji ih doživljavaju. U kriznim situacijama i inače sve razlike među ljudima, različitih nacionalnosti i kultura, imaju tendenciju da nestanu. Lik Iranca u ovoj priči je neka vrsta katalizatora. On druge stavlja u stanje da govore o stvarima koje su dugo ostale neizrečene, ali to ne čini svesno ili sa nekom namerom.
Film ste gradili na pojmu sumnje, likove stavljate u dilemu i pred izbor između dve opcije: prošlost ili budućnost?
To negde i jeste osnovno pitanje koje postavljam – treba li neko da bude veran prošlosti ili treba da se nje okane i krene ka budućnosti. Sigurno je da složenost današnjeg života povećava ovu dilemu. Jedni teže razmatranju budućnosti koja je zamagljena i nepoznata, a drugi misle o prošlosti koja je nejasna i neprozirna. Danas život ima tendenciju da krene dalje zanemarujući prošlost, ali se njegova senka nadvija nad nama svom težinom i često nas vraća nazad.
Kao glavnu junakinju Mari, odabrali ste Berenis Bežo, kako i zašto?
Prvi put smo se sreli tokom ceremonije dodela Zlatnih globusa i odmah sam je doživeo kao toplu i iskrenu osobu, kao jednu od onih ljudi za koje odmah osetite da možete da se povežete. Njen doprinos filmu „Artista” za mene je bila još jedna potvrda da je Berenis inteligentna glumica koja zrači pozitivnom energijom i uz koju gledaoci uživaju. Lik Mari je od svih drugih spremnija da se ne zaglavi u prošlosti i da krene dalje, ali je i lik čija je centralna karakteristika sumnja. Berenis nije takva osoba, nije sumnjičava po prirodi, ali je već na prvim probama dokazala da može da odglumi sumnju.
-----------------------------------------------------------
Deca ne lažu
I u „Prošlosti” ima puno likova dece?
Čini se da ja i ne znam da napravim film bez deteta u njemu, iako je veoma teško raditi sa decom. Međutim, njihovo prisustvo uvek doprinosi atmosferi i utiče na emocije koje pospešuju nivo iskrenosti. U mojim filmovima deca ne lažu, osim ako su pod pritiskom odraslih. Deca su svedoci i žrtve odraslih.
-----------------------------------------------------------
Berenis Bežo: Kod Farhadija nema beznačajnih gestova!
Berenis Bežo sa Zlatnom palmom na Kustendorfu
„Probe bi počinjale tako što bi Farhadi stao na čelo naše male glumačke kolone i počeo da trči. Mi za njim. Odmah je tako stavio do znanja da je on šef parade, a da mi treba da radimo samo ono što on od nas traži”, rekla je po osvajanju „Zlatne palme” 66. Kana, u intervjuu za „Politiku”, francuska glumica, a temperamentna Argentinka Berenis Bežo. Proživevši sa Farhadijem, kako kaže, složeno i iscrpljujuće, ali neverovatno korisno glumačko iskustvo, Bežoova je za „Politiku” o reditelju rekla i sledeće: „Farhadi ne priča puno. On je koreograf. On pažljivo orkestrira svaki pokret, svaki gest koji bi, inače, izgledao beznačajno. Kod Farhadija nema beznačajnih gestova! Sve je u funkciji rekonstrukcije realnog života i stvarnih likova”.
Dubravka Lakić
objavljeno: 19.01.2014
Pogledaj vesti o: Dodela Oskara 2013
