Izvor: Politika, 23.Maj.2015, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bogati, razmaženi i stari
68. KAN
Kan- Italijanski scenarista i reditelj Paolo Sorentino, dobitnik kanskog Gran prija za film „Il divo”, višestruki dobitnik nagrada EFA i Oskara za film „Velika lepota”, na 68. Kanskom festivalu takmiči se sa gorko-slatkim filmom „Mladost”, snimljenim na engleskom jeziku uz učešće velikih glumačkih zvezda poput Majkla Kejna, Harvija Kajtela i Džejn Fonde.
Sorentinovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << filmski junaci su ovoga puta: dirigent i kompozitor koji se u mladosti družio sa Stravinskim (Majkl Kejn), filmski reditelj što sprema svoj testamentarni film (Harvi Kajtel) i ostarela glumica (Džejn Fonda), koja je u luksuzne banje u švajcarskim Alpima stigla samo da bi saopštila reditelju da će ipak prihvatiti bolje plaćenu ulogu u meksičkoj TV-seriji. Sorentino kreira idilu i mir mesta u kojem bogati i slavni osvežavaju i podmlađuju svoja ostarela tela, ne razmišljajući toliko o prošlosti koliko o budućnosti, što uz niz komičnih pasaža rezultira i humornim i dirljivim filmom o prolasku vremena...
Majkl Kejn i Harvi Kajtel u filmu „Mladost” Paola Sorentina
Na velikoj terasi kanskog hotela „Mariot”, u trenutku dolaska na razgovor sa Sorentinom, tekao je i neobičan susret beogradskog scenariste i reditelja filma „Mamaroš” Mome Mrdakovića sa glumcem Harvijem Kajtelom. Mrdaković nije gubio vreme, uručio je Kajtelu scenario za film koji bi rado sa njim snimio. I Kajtel i Sorentino su pozdravili Emira Kusturicu (Kajtel je bio njegov gost u Beogradu , a Sorentino na Kustendorfu), Mrdaković je srećan napustio „teren” i intervju za „Politiku” mogao je da počne...
Italija je predstavljena sa tri filma u Kanu, ukazuje li to na nešto posebno?
Ne mislim da je to nešto posebno, jer je italijanski film ovde bio predstavljan i pre i osvajao je nagrade i prethodnih godina. Mislim da italijanski reditelji uče iz grešaka koje su načinili prethodnih godina, a to je da lične priče treba da ispričaju na univerzalniji način.
Lična priča filma „Velika lepota” u Kanu pre dve godine nije dobila zasluženo priznanje, ali su Oskar i nagrada EFA ukazale da ste je vi ipak ispričali na najuniverzalniji mogući način?
Činjenica je da je to za mene bila satisfakcija, ali to što sam dobio Oskara nije mnogo toga promenilo u mom životu.
Pa, sada, recimo, lakše dolazite do finansijera nego pre?
To je tačno, ali se finansijeri ne bi lako okupili da im se nije dopao scenario.
Ne biste okupili ni ovako značajne glumce – Majkla Kejna, Harvija Kajtela, Džejn Fondu?
I tu je bio presudan scenario. Poslao sam ga njima, dopao im se i svi su pristali na uloge.
Mogli su, recimo, da budu zauzeti nekim drugim projektom?
Mogli su, ali nisu. Lako smo svi uskladili termine. Uostalom i ja sam veoma zauzet čovek.
Ovo vam je posle „Ovo mora da je to mesto” već drugi film na engleskom jeziku?
Bio je to zgodan način da se tome vratim. Film „Ovo mora da je to mesto” je nepravedno kritikovan i nije imao zasluženu pažnju. Zamisao za priču u kojoj je jedan od junaka američki reditelj, a drugi britanski kompozitor nije ni mogla drugačije da se sprovede u delo osim na engleskom jeziku.
U svim vašim filmovima ipak postoji neka vrsta „italijanskog pogleda” na svet oko vas?
Ne bih rekao da je to neki specijalan „italijanski pogled”, više je to napuljski pogled na stvarnost, jer sam ja Napolitanac. To što je za nas specifično jeste vrsta ironičnog humora, vrlo sličnog britanskom, što mi je potvrdio i Majkl Kejn kada je pročitao scenario.
Koliko vas ima u oprečnim likovima ovog filma, u jednom koji neverovatno voli ili drugom koji se čini kao da nikada nije voleo život?
I jedan i drugi lik prilaze viziji budućnosti na drugačiji način zato što su u pitanju drugačije ličnosti. Ponekad strastvena ličnost postaje žrtva sopstvene strasti, što je slučaj lika kompozitora koji tumači Majkl Kejn. Nažalost, ja pak mnogo više ličim na lik „mračnog” reditelja koga tumači Harvi Kajtel, ali sam kreirao lik razdraganog kompozitora kako bih možda postao sličan njemu.
Jedan od vaših likova kaže u filmu „inspiracija je laž”, a zar nije ona jedna od najneophodnijih stvari za stvaralaštvo?
U osnovi jeste, ali ja ne verujem mnogo u mit o inspiraciji. U to da vam nešto genijalno može iznenada pasti na pamet dok šetate ulicom. Najčešće se događa da vam neke lude stvari prolaze kroz glavu, negde se u njoj skladište i onda u procesu pisanja izađu pred vas kao nešto suvislo, možda čak i važno.
Kako ste dobili inspiraciju za ovaj film?
Priču o kompozitoru i dirigentu sam veoma dugo imao na umu. Davno sam pročitao priču o italijanskom dirigentu koji je odbio da svira pred kraljicom, što me je fasciniralo i bila je to neka vrsta polazne tačke za ideju. Za nekog ko poput mene dolazi iz malog napolitanskog grada, suprotstavljanje vladaru je stvarno neverovatno.
Kompozicija vaših kadrova je uvek složena, sve zamislite i pripremite unapred?
Sad kada imam više iskustva mnoge stvari rešavam tokom samog snimanja. Kompozicija kadra je za mene oduvek bila važna i moje su pripreme za to više na mentalnom nivou, dok definitivne odluke donosim na licu mesta.
A maestralni snimatelj Luka Bigaci vas u svemu i dalje prati?
Mi smo kao blizanci. Razumemo se bez reči.
Muzika je uvek bila veoma važan segment vaših filmova, u ovom je čak jedan od glavnih likova kompozitor?
Muziku kompozitora Marka Kozaleka slušao sam dok sam pisao scenario i nekako sam je još tada „uhvatio” za neke od svojih scena u filmu „Mladost”. Inače, za ostale filmove najčešće biram muziku sa montažerom tokom montaže filma, bilo da je reč o modernoj ili o klasičnoj muzici slavnih kompozitora.
Stvarati umetnost i biti slavan, baš kao što se to vidi u „Mladosti”, nije nešto što je uvek u idealnom balansu, ne vodi direktno u kreativnost i ne može pobediti smrt, a kako je to u vašem slučaju?
Mislim da je kreativnost način da se čovek bori sa ograničenjima i istinom, ali u svakom slučaju ne može pobediti smrt, jer je to izgubljena bitka.
Starenje i smrtnost su ponovo tema vašeg filma, zašto?
Ipak u ovom filmu nije reč o tome šta je sve izgubljeno ili prošlo, jer starite, već je više reč o tome šta bi moglo da bude sledeće. Ne postoje u meni neki psihološki razlozi zbog kojih me ova tema zanima. Jednostavno, fasciniran sam starijim ljudima. Možda ću, kada budem ostario, biti više fasciniran mladima.
I u „Velikoj lepoti” i u „Mladosti” filmski junaci su bogati, razmaženi ljudi?
Glavni junak u „Velikoj lepoti” iritira publiku, on je ljut na sve oko sebe, ni u čemu ne vidi značaj ili lepotu, ljut je na sve. Međutim, likovi u „Mladosti” jesu bogataši, ali su nekako spokojni i prilično umiljati. Zar takvi likovi ne mogu više i bolje da zadovolje filmske kritičare?
Otkuda ta Vaša fascinacija bogatim ljudima?
Nisam ja fasciniran bogatstvom. Više sam fasciniran umetnicima koji su bogati. Svi bogataši koje vidite u filmu su umetnici.
Umetnik je i Maradona, i za njegov lik ste našli mesto u filmu?
Ha, jesam! To je moj omaž njemu kao velikom umetniku fudbala. Argentinski glumac Roli Serano na njega neverovatno liči i ja sam to želeo da iskoristim. Nisam odoleo da se našalim na račun njegove „božje leve ruke” na svetskom prvenstvu 1986. na utakmici protiv Engleske.
Kada ste već pomenuli kritičare, njihovi su stavovi i sada podeljeni, kako na to gledate?
Važno je da nema ravnodušnih, jer je to za film najpogubnije. Najveći strah u meni izaziva ravnodušnost i zato uvek imam tu neku perverznu želju da moj film stvori probleme, a ne da umiri ljude. Podela na one kojima se film veoma sviđa i one kojima se ne sviđa, u meni izaziva radost i zabavlja me.
Ovo vam je već šesti film sa kojim nastupate u Kanu, da li ste zato tako hladnokrvni?
Nisam uopšte hladnokrvan, uzbuđenje je uvek isto kao da je prvi put. Svaki put je veoma uzbudljivo i svaki put postoji da strašna doza strepnje kako će proći svetska premijera.
Snimate za HBO mini seriju „Mladi papa” sa Džudom Louom, poput junakinje u Vašem filmu u tumačenju Džejn Fonda okrećete se televiziji?
Da i tome se radujem, jer je tema Vatikana toliko velika da ju je nemoguće smestiti samo u jedan film. Forma televizijske serije je zato veoma privlačna. Daje mi mogućnost da priču šire razvijem i da kao pisac manje stvari žrtvujem, a znate da volim da pišem mnogo.
