Izvor: Blic, 25.Apr.2011, 13:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kao lament nad Srbijom
Danas je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu prva proba predstave čiji je radni naslov „Smrt nije bickl”, sa podnaslovom „Da ti ukradu”, Biljane Srbljanović, u kojoj uloge tumače Voja Brajović, Svetlana - Ceca Bojković, Branislav Lečić, Ljubomir Bandović, Anita Mančić, Goran Šušljik, Ivana Vuković. Režiju ove najnovije drame čuvene spisateljice potpisuje Slobodan Unkovski, proslavljeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << reditelj iz Makedonije, evropske reputacije, koji u razgovoru za „Blic” govori o pomenutom komadu, (ne)moći pozorište, cenzuri nekad i sad...
Razgovor sa Slobodanom Unkovskim rađen je u Novom Sadu, tačnije na povratku za Beograd nakon premijere predstave „Zojkin stan” Mihaila Bulgakova, u režiji Dejana Mijača, na sceni Srpskog narodnog pozorišta. Podsetio se te večeri, kaže između ostalog poznati reditelj, kako je svojevremeno u tom teatru radio nekoliko predstava i jednu operu. Veli takođe, da se tad sreo i sa činjenicom u kakvom je stanju SNP i naglašava da mu je drago što je imao prilike da dođe na Mijačevu premijeru, da odgleda tu predstavu koja je, po njegovim rečima, vrlo interesantna i koja mu se veoma dopala.
Radite (ponovo) u Jugoslovenskom dramskom pozorištu?
- Da, novu dramu Biljane Srbljanović. Premijera bi trebalo da bude sredinom juna. To je komad o smrti, komad o Srbiji...
Koje je i kakvo vaše rediteljsko viđenje tog komada?
- Hteo bi da napravim svojevrstan lament nad Srbijom.
Zvuči provokativno?
- I tužno. Hteo bih da vidimo šta je moglo da bude ovde da je bilo to što je trebalo da bude. Recimo, šta su propuštene šanse, zašto je stanje duha ovakvo kakvo je.
Zašto?
- Umetnost, naravno, nema odgovore. Ona pre svega postavlja pitanja. No, ne znam sve što bi trebao da znam da bih rekao zašto je, ali mogu da vidim kako je. I to kako je bih hteo da pokažem, da se vidi, da skrenem pažnju.
Mnogi upućuju na dominaciju beznađa, apatije, mehanizam pristajanja kao preovlađujući model ponašanja...
- Imao sam malo veću pauzu, godinu i dva meseca nisam dolazio u Beograd, što za mene nije nimalo uobičajeno. A ono što mogu da vidim to je, ukratko, velika razlika u energiji, veliki pad. Ne znam na čemu se to temelji, ali nije mi pravo što je to tako, navikao sam da Beograd bude mesto gde se energija podiže.
Kakva je uloga umetnosti, pozorišta konkretno, u takvim i sličnim okolnostima?
- Pozorište, naravno, ne može da promeni svet, ali može da ga učini razumljivijim, da skrene pažnju na stanje, da otvori probleme, da uoči stvari koje nam se događaju, a koje ne možemo da vidimo, da postavi ključna pitanja i da eventualno ponudi moguće pravce rešavanja... Dilema je samo da li ćemo uspeti da prepoznamo prava pitanja.
Postoji li nešto što bismo mogli da odredimo kao dominantno obeležje vaše rediteljske vizure?
- Radio sam u Nemačkoj, Grčkoj, po negdašnjoj Jugoslaviji, u raznim drugim sredinama... Uvek sam pokušavao da neko svoje stanje prevedem u tekst koji mi stoji na raspolaganju. Tako da nije u pitanju posebna estetika, nego direktan prenos iznutra... Nadam se da je publika umela to da prepozna.
A to znači?
- To znači... Svi umetnici na neki način artikulišu svoje mesto u sistemu i pokušavaju da sa tog mesta sagledaju stvari, opišu šta im se događa, pa i da predvide šta će biti, tako da i ja pokušavam da vidim gde smo, ako smem da upotrebim prvo lice množine, da vidim šta smo... Govorim o Biljaninom komadu, a pokušavam da sagledam šta je propušteno, šta je moglo da se dogodi da je bilo drugačijih ishoda, da nisu izgubljene tolike godine na stvarima koje su izgleda morale da se dogode da bi se razumele neke druge stvari i da nekako to bolje sutra... Recimo, da l’ je mogao život da se troši pametnije, racionalnije nego što je to nacionalno emocionalno... Suluda rasprodaja. Da l’ je moglo da važno bude ono što je pomicanje s mesta, s mrtve tačke, a ne zaustavljanje u vremenu.
A kako vidite svojevrstan fenomen da su Jugoslavija, kao i povezivanja na tom prostoru, tema u pozorištu, i ne samo u pozorištu?
- Vidi se da je to moderno. Pozorište može da ispituje sve moguće puteve, da meša jezike... Lično, nemam suviše interesovanja da se bavim Jugoslavijom. Za mene to je završeno. Gledajući analize, osobito nekih koji nisu bili svedoci tog vremena, vidim da ne mogu do kraja da razumeju vreme koje opisuju. Svakako da je interesantno polje za istraživanje posebno onima koji ne znaju puno o tome. Mislim da treba da gledamo i idemo negde dalje.
Ekonomska cenzura
Neretko se može čuti da je zakon tržišta surovija omča o vratu umetnosti nego što je to bila politička cenzura?
- Složio bih se s tim. Recimo, pre dvadesetak godina radio sam u Moskvi, gde je tada cenzura bila na izdisaju, a odmah zatim u Americi gde je producent zapravo najvažniji. Mogao sam da poredim stvari, da vidim šta znači cenzura, a šta producent. Naravno, i jedno i drugo je opasno. Ali ekonomska cenzura, nazovimo je tako, jeste opasnija. Jer, ako nemate para, vi ne postojite. I to bez obzira na to da li su vam pare u startu uskraćene ili dobijate pare koje su uslovljene.
Pogledaj vesti o: Ceca
.jpg)
