Izvor: Politika, 02.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Peta ringla
Sve je bilo kao na filmu, dok Jovan nije zalepio šamarčinu svom ocu Miloju. Puklo je kao kad se rascepi drvo u šumi na najvećem mrazu. Gosti koji su u tom času pomno slušali domaćina Miloja mogli su kao na usporenom snimku da vide kako mu, pod silinom udarca, na jednu stranu koža beži od lobanje. Onda kroz vazduh poleteše bale i za njima dve proteze. Svi smo čuli Jovanove oštre reči: "Kretenu, zašto nisi u frižider stavio više piva da se rashladi?"
Začas sve utihnu. Čak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i okupljena deca u prelepoj bašti prekidoše da se igraju. Sedmogodišnji Nemanja, čiji smo rođendan tog lepog predvečerja slavili, grizao je donju usnu. Njegove bele kratke pantalonice promeniše boju između nogu.
Sve je bilo kao na filmu. Nas tridesetak, što bračnih parova, što razvedenih, neudatih i neoženjenih, rodbina i prijatelji, s radošću smo prošle srede došli u kuću Miloja Radovića, na Voždovcu, da u prekrasno uređenoj bašti proslavimo rođendan njegovog unuka. Sa gornjeg sprata vile čula se prijatna muzika, lepo raspoloženi gosti doneli su bogate poklone, domaćin nije skrivao radost što su svi pozvani došli. U bašti je vetrić pirkao i činio kraj dana prijatnijim.
Sve je bilo kao na filmu dok nije pukao šamar.
Tada nastade muk. Milojev sin, krupan, jajaste i brijačem ošišane glave, u sivomišjem odelu i beloj košulji koja nije skrivala podeblju zlatnu kajlu, odmah se izgubi. Milojeva žena se u bašti nije ni pojavljivala. Ostala je u kuhinji da nešto sprema. Snaja dotrča, uhvati snažno malenog slavljenika i uvede u kuću. Deda Miloje nađe proteze u lepo potkresanoj travi, pokupi ih i postiđen sporim korakom uđe u vilu. Na tek raspaljenom roštilju u dnu bašte nekoliko vešalica se pretvori u ugarke.
Za stolom svi zanemeli. Dugo niko reč nije progovorio. Osuda Jovanovog postupka počela je tiho, kao neki jedva čujni žamor, mrmorenje. Onda se izmešaše muški i ženski glasovi. Čujem da kod nekoga to ne bi moglo tek tako da prođe, pokazao bi on njemu da je to njegov sin.
Do mene, s leve strane, sedeo je bračni par srednjih godina.
– Ne treba mu zameriti. Sigurno ga udarila vrućina. Zar niste videli da mu je uključena peta ringla – objašnjavao je bariton mog komšije za stolom. Hteo je još nešto da kaže, ali ga žena do njega prekide.
– Što je onda tvoja peta ringla stalno uključena i to već desetak godina. I zimi i leti. Je l′ ti to opravdanje za batine koje tako velikodušno deliš meni i mojoj mami, dvema nezaštićenim ženama? – zbog blizine bio sam prinuđen da slušam ovaj razgovor.
– Vidi se da se ne razumeš u psihologiju. To je moj način iskazivanja ljubavi – odgovori joj on.
– Onda te molim da prestaneš da nas voliš na taj način – reče ona.
Kao da se više niko nije stideo onoga što govori. Gosti počeše da raspravljaju između sebe kako su svi jedni drugima udarali šamare. Dvoje s druge strane stola samo što se za
guše ne pohvataše.
– Ti bi njega izlemala, vidi bogati! Zašto nisi izudarala našu ćerku kada nam je kuhinjskom sekiricom uništila automobile, jer više nije mogla da gleda kako tim tvojim masnim ručerdama nasrćeš na mene – prosikta omaleni, proćelavi muškarac. Puče drugi šamar na rođendanu. Kao da se na mrazu u šumi rascepilo još jedno drvo. Opet muk zavlada za stolom. Od ukućana se više niko nije pojavljivao. Pogledao sam na sat. Prošlo je već četrdeset minuta od prvog šamara. Sada gosti počeše da se meškolje. Ne znaju kako da pobegnu iz ove divno uređene bašte. Dve žene pođoše u razgledanje baštenskog osvetljenja, ukrašenih "pečurki", i zdimiše na ulicu kroz neka vratašca.
S moje desne strane, neki muškarac nije davao glasa od sebe. Žena do njega ga u jednom trenutku laktom munu u slabine. Naredi mu da nešto kaže i da izvadi ruke skupljene između kolena.
– Zar te Jovan ne podseća na nekoga? – jedva izleteše reči iz njegovih usta.
– Podseća na najprostiju barabu, siledžiju, nevaspitanka... – poče da recituje ona, dok se prsila ističući privlačne obline ispod providne letnje haljine.
– On mene podseća na tebe kad jurneš na moju majku. Jovan se bar zaustavio kod jednog šamara, a ja tebe, a ni naša deca, ne mogu da sprečim da udaraš staricu ni posle desetog udarca tom tvojom negovanom ručicom – progovori vulkanskom snagom do tada tihi i nevidljivi čovečuljak.
Osvrnuh se oko sebe. Dve trećine gostiju se već nekako izmigoljilo. Građevinski inženjer i njegova žena koje sam odranije poznavao ponudiše mi prevoz do mog naselja. Kao lopovi, nikome se ne javljajući, i nas troje izletesmo na ulicu kroz onaj kapidžik. Njegova žena nije prestajala da melje dok nas je vozila. Ona je uvek za mirnodopsku opciju. Pokazala bi Jovanu da svaki nesporazum može da se reši na civilizovan način. Zar tako da se narušavaju harmonični porodični odnosi? Gde mu je poštovanje za 70 očevih godina? Muž njen, usta ima, jezik nema. Samo klima u znak odobravanja.
Sutradan me pozvao telefonom i molio da se neodložno vidimo u bašti "Orača", na Vračaru.
– Vide li ti onu moju aspidu, kako je fina i uglađena. Kao da je zaboravila vreme kad mesec dana nisam mogao da idem na posao, dok sa mog tela nisu nestale sve modrice koje mi je nanela udarcima oklagijom. Jednom me iz nesvesti vraćala polivanjem ustajale vode iz flaše za zalivanje cveća – poveri mi se inženjer.
– Kako si smeo to sebi da dozvoliš, zašto je nisi napustio? – pitao sam ga, bez uvijanja.
– Pa, ne mogu. Odrekao bih se tada nove "honde", džeparca od 2.000 dinara dnevno, letovanja u Miločeru, posete Parizu jednom godišnje...
– Al′ ti skupo naplaćuješ batine koje dobiješ od rođene žene. Znaš li za još neku sličnu u Beogradu? – pokušah da ublažim surovost njegovog iskaza.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 02.07.2006.]
