Izvor: TvojPortal.com, 23.Okt.2011, 11:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kaži Dino...
Izvor:TvojPortal.com Da bi u Srbiji čuli vest o smri legendi naše kulture i umetnosti poput Olivere Marković, Dušana Janićijevića ili Vasilije Radojčić treba da budete redovni gledalac kulturnog dodatka trećeg dnevnika javnog servisa. Gledajte brzo jer nema ponavljanja. Opet, ako želite da vidite odrtavele zvezde ex-yu scene onda ste na pravom mestu. Naši mediji će uvek do iznemoglosti najavljivati nastupe naših osvedočenih prijatelja Tereze Kesovije, Kolonije i naravno Edina Dervišhalidovića, a gde drugo no u Beogradskoj areni.
Ružno zvuči: Jamezdin Kurtović, kada bi bio Edin ili Jasmin ili Dino...
Kako je lepo biti u Sarajevu Hodžin sin, mrz'ti Srbe, jest' ćevape, terat' šege, ić' na derneke, jurit' trebe, a onda doć' u Beograd, apelovati na mir i zaborav, „obići bolesnika“, maznut lovu, vratit' se u Sarajevo, mrz'ti Srbe, jest' ćevape, terat' šege, ić' na derneke, jurit' trebe...
Jedna od mojih bojazni kada je upitanju pomirenje međ balkanskim narodima je i vraćanje sarajevske scene na naše već dovoljno napaćene radio aparate i TV prijemnike. „Sačuvaj me Bože trećeg svetskog rata i Sarajevskog rokenrola“ rekao bi Petar Janjatović, a mi mučeni Srbi preživesmo oba, i još preživljavamo.
Ovaj parakulturološki fenomen je počeo da niče sredinom osamdesetih (baš negde oko černobiljskih događanja) u vazda mračnom sarajevskom klancu. Taman su Beograd i Zagreb upeli da zaleče ljute rane nastale Bijelo dugme-poetikom, taman su se razmahnuli Azra, Haustor, Šarlo, Idoli, Partibrejkersi, Katarina, Disciplina, počeli su na sv(ij)et da stižu kako bi Oliver Mandić rekao „rokenrol-abortusi“: Crvena Jabuka, Plavi Orkestar, Valentino, Regina i naravno Merlin. Ostavili su nam gomilu balada od kojih staje krv u žilama a flaše se same o glavu lome, da pomenemo samo neke : Suada, Volim te još, Bolje biti pijan, Ako, ako, Samo sklopi okice, Teško meni sa tobom... Da se naježiš, nema šta. Od muzičke jedino je veće traume pretrpela modna umetnost, armije prigradskih bolida su kačile kožne merlinovske kačkete, ili stidljivo puštali plave čuperke kroz nezgrapne imitacije Lošinih kapa, il' se buđali u crvenim a la Žera starkama... A onda je došao rat.
Jedna od prednosti da se ratna dešavanja provedu na srpskoj strani je svakako odsustvo ovih bardova glazbe u medijima tih godina. E sad, ništa nije večno, pa ni to odsustvo. Vreme je da se ponovo izmešamo, kao „stoka bezumna“ što bi rekao naš Sveti Sava, vreme ja da razmenimo kulturna dešavanja, o tugo jesenja...
Junak ove priče Edin Dervišhalidović (definitivno bolje zvuči Dino) devedesete je proveo radno. Od brojnih ratno-tematskih uspeha izdvojio bih evergreen ili vazdazelen hit : „Da te nije Alija“, kao i neke izjave o mrskim ćetnicima: „Srbi bi trebalo da uzmu lekove za svoje bolesti, jer je evidentno da su bolesni. Većina je bolesna i to je jedan od razloga zbog kojih bi trebalo da idem u Beograd, jer bolesnici se obilaze“ ili ovaj : „Ma, kakav suživot sa Srbima! Bog ne voli one koji seju nered i on će ih ukloniti pomoću naših pušaka“ . Ali neka je, ako smo se već izvinili Đuri što nas je tukao, što ne bismo i Dervišhalidoviću za sve te ružne riči..
U sredu B92 nam je u vestima održao lekciju kako je pitanje održavanja koncerta gospodina Dervišhalidovića pitanje od najvišeg nacionalnog značaja. Prikazan je snimak gde dva klerofašistička huligana pod okriljem noći ispred murala sa likom generala Mladića spaljuju zastavu BiH. Onda je „insajderovskom“ objektivnošću data anketa sa slučajnim prolaznicima koji su kao jedan osudili ovaj vandalski čin i poželeli dobrodošlicu Dervišhalidoviću.
Kada bi krajem osamdesetih hteli nekog da diskreditujete u društvu jedna od težih uvreda je bila : „idi kući i slušaj Merlin džiberu“, što se mene tiče to važi i za 25/26 novembar. Ako je nekom do džihad-popa široko mu polje. Ako već nismo kadri da siđemo na Ibar nije nam neka vajda da zabranjujemo peškirićima šetnje i Dervišhalidoviću svirke.
Što bi rekao Bata: „Dino- na govno si zino“.
V.M.
beogradska arenatvojportaldino merlin
