Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Nov.2016, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Američka tranzicija
Dok se Barak Obama trudi, kažu, da mu lidersku titulu prepusti glatko (još lakše nego Novak Đoković Endiju Mariju u londonskom teniskom finalu), Donald Tramp ne ostavlja utisak čoveka koji jedva čeka da se useli u Belu kuću
Morao je čak da demantuje glasine da planira da ostane u Njujorku i da nacijom rukovodi iz njegove tamošnje luksuzne “kule”, iz koje upravlja i svojom >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << poslovnom imperijom.
Seoba mu se ne mili ni zbog okolnosti da će posle predsedničke inauguracije 20. januara nekih pet meseci provesti kao “beli udovac”. Supruga Melanija, potvrdio je, ostaće na Menhetnu sa desetogodišnjim im sinom Baronom jer “nije dobro za dete da menja školu usred školske godine”.
Doza nelagode verovatno ga prožima i zbog činjenice da treba da se saživi sa građanima Vašingtona, koji su se na biralištima listom izjasnili protiv njega. U prestonici je osvojio svega 4,1 procenat glasova.
Sve su to sitnice u poređenju sa zadovoljstvom koje oseća dok probira kadrove, spremne da nacionalnu politiku prilično istumbaju, kako u skladu s njegovim izbornim obećanjima tako i s potonjim odstupanjima od kampanjskih preterivanja. Pokazuje, pritom, zavidnu dinamiku u svim smerovima.
Već je označio pet bliskih saradnika u budućoj administraciji. Mahom su im zajedničke karakteristike: rešenost da pojačaju borbu protiv islamističkog terorizma, izraziti konzervativizam i osporavanje rezultata Obamine politike.
Posebno mi se čini indikativnim najavljeno postavljenje na mesto predsednikovog savetnika za nacionalnu bezbednost penzionisanog generala, člana rivalske Demokratske partije, i donedavno Obaminog šefa vojne obaveštajne službe Majkla Flina, koga pored proširenog antiislamističkog pristupa karakteriše i zalaganje za poboljšanje odnosa sa Rusijom. Pažnju privlači i imenovanje predsedavajućeg Republikanskim nacionalnim komitetom Rajnsa Pribasa za šefa kabineta, što bi trebalo da posluži normalizaciji veza između Trampa i stranačkog rukovodstva koje mu nije bilo sklono.
U oba slučaja novoizabrani predsednik je pokazao želju da mu “pri ruci” budu ljudi sa iskustvom koje on nema. I vični da mu pomognu u ostvarivanju dva važna strateška cilja – za poboljšanje saradnje s Vladimirom Putinom (s kojim je već razmenio komplimente), počev od objedinjavanja u borbi protiv terorizma, kao i za smanjivanje raskola među republikancima, koji opstaje iako će kompletna vrhovna vlast uskoro biti u njihovim rukama.
Da bi naciju uverio kako zaista donosi obećane promene, Tramp je u programu poteza za prvih 100 dana predsednikovanja naveo da će zemlju povući iz pregovora o Transpacifičkom trgovinskom partnerstvu i upustiti se u bilateralne pregovore, da će se posvetiti povećanju zaposlenosti, bezbednosti… Nije pak ponovio najzapaljivije izborne pokliče kojima je tražio drastične restrikcije za prihvat muslimanskih emigranata, dizanje zida prema Meksiku o trošku tog suseda, a zarad usporavanja imigracije s juga, odricanje od Obamine zdravstvene reforme.
Najizvesnijim se čini da je Amerika s novoizabranim šefom države opet ušla u tranziciju, u kojoj bi on mogao da se doživi i kao simbol novog prelaznog perioda u poretku vrednosti i u globalnim odnosima, koji su se zahuktali pre nego što je on u te procese uskočio. Ovaj vek počeo je tumbanjima koja kao da su bila programirana da izrode nekoga kao što je Tramp.
Prisetimo se u najkraćem. U prvoj godini novog milenijuma krahira američki energetski gigant Enron, pri čemu kleca ceo sistem procene vrednosti kompanija, a ubrzo zatim dolazi i do atentata otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington, posle čega Amerika proglašava globalni rat protiv terorizma.
Zastranjivanja su se nastavila. Iz neopravdane invazije na Irak, po naredbi Džordža Buša mlađeg, proistekla su docnija haotiziranja po “proširenom Bliskom istoku”, s katastrofama u Siriji i Libiji. A odatle su potekli talasi izbeglica pred kojima se zaljuljala i Evropa, već posrnula pod širenjem lomova 2007-2008. sa Volstrita, do koga je došlo, uz ostalo, zbog olakih davanja kredita da bi se odagnala negodovanja većine Amerikanaca zbog kontraproduktivnog ratovanja. Sticaj tih nepoželjnosti, uz prekomerno odstupanje od socijalne uravnoteženosti kakva priliči demokratijama, podrio je i savezništvo na Zapadu i njegov poredak vrednosti, a podstakao širenje rivalskih mu ustrojstava, naročito Rusije (amputacija dela Ukrajine i uključivanje u rat u Siriji) i Kine (rastezanjem po obližnjim pučinama i ogromnim deviznim rezervama).
“Učinimo Ameriku ponovo velikom” – parola je kojom je Tramp pobedio na izborima. Kao da ju je neko smanjio iako merodavna istraživanja pokazuju samo da su drugi porasli i tako joj relativizovali prethodno apsolutizovanu dominaciju.
Koristeći i tuđe i sopstvene zablude, Tramp se ipak potvrđuje kao šampion savremenih tranzicija. Jedino je dosad on kao politički amater i protivnik partijskog establišmenta uspeo da bude izglasan za lidera jedne velesile.
Ne bih imao ništa protiv da, u tom pogledu, njegov slučaj bude repriziran i u drugim sistemima. Nažalost, mnogo je više nagoveštaja da će se imitirati samo njegov “rijaliti” stil, kao nov podesan način da se ekstremnim zaluđivanjem masa osvoji vlast.
Pogledaj vesti o: Barak Obama, Novak Đoković finale, London, Donald Tramp
.jpg)
