Izvor: S media, 12.Sep.2010, 12:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Atomski rat za energiju
NUKLEARNA renesansa, kako neki nazivaju trend obnove vere u atomsku energiju u poslednjoj deceniji, zahvatila je i Nemačku, čija vlada je odlučila da donedavno neželjenim elektranama produži život prosečno za 12 godina i posle 2022, kada je trebalo da okače svoje reaktore o klin.
Veruju li Angela Merkel i njeni demohrišćani da su atomi samo “most” ka savršenijim vetrenjačama i solarnim pločama, kako tvrde ovih dana, ili čekaju neku novu političku >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << priliku, pa da Nemačku ponovo uključe u nuklearnu tehnološku utakmicu sa drugim zemljama? Malo ko veruje da nije ovo drugo.
PREOKRET
ŠVEDSKA je među zemljama koje imaju vidne koristi od nuklearne energije. Struja je tamo među jeftinijom u Evropi. Pre tri decenije, međutim, posle incidenta na Ostrvu tri milje u Americi, švedski građani su glasali da se ugase svi reaktori do 2010. godine. Sada, međutim, vlasti naručuju nove reaktore za zamenu, a javno mnenje smatra atomske centrale manjim ekološkim problemom od termoelektrana, pa čak i od hidroelektrana, s obzirom na njihov negativan uticaj na reke.
Dobar razlog za zavist u Berlinu imaju preko Rajne. Susedna Francuska oslonila se potpuno na “nuklearke”, koje daju četiri petine električne energije u zemlji. Francuska je njen najveći svetski izvoznik, a kupci su Italija (nema uopšte atomske centrale), Holandija, Belgija, Britanija i - Nemačka. Struja je u Francuskoj veoma jeftina, pa se (poput Srbije) koristi i za grejanje, što smanjuje uvoz gasa.
- Francuska je izabrala nuklearnu energiju zato što nema naftu, gas, ni ugalj. Poslednji događaji samo su osnažili mudrost našeg izbora - tvrdi Loran Striker, predsednik energetske kompanije EDF.
Među najvećim ekonomskim silama, Nemačka bi lako mogla da izgubi korak, s obzirom da Kina u ovom trenutku gradi 20 atomskih centrala. Berlinski parkovi, čisti i čedni, bez “atomske opasnosti”, čkilje štedljive sijalice, račun za struju plaća se Parizu, a svetiljke uvoze iz Kine, čije fabrike se “goste” jeftinom i dostupnom nuklearnom energijom - noćna mora za sve iskrene konzervativce i desničare, posebno za ekonomski uspešne, poput Angele Merkel i njene vlade.
U današnjem svetu, u kojem su izbledela sećanja na černobilsku katastrofu iz 1986, uverenje u tehnološku premoć nad silama prirode ciklično nadvladava strahove, a skupa nafta tera ljude i države da menjaju navike; ipak, zemlje koje koriste atomsku energiju još su u manjini. Trenutno ih je 31, a još desetak želi da gradi nove reaktore.
Pre “renesanse”, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, postojala je “nuklearna kontroverza”, koja je u nekim zemljama poprimila razmere pravog rata mišljenja. Na tom talasu je i Skupština ondašnje SFRJ 1989. donela zakon o zabrani gradnje novih “nuklearki”, a ona u Srbiji još važi.
I pobornici i protivnici imaju tri identična argumenta: ekologija, ekonomičnost i sigurnost. Nuklearni lobisti ne propuštaju šansu da se “uhvate” za “odgovarajuću” statistiku, poput one koja rudnike uglja svrstava u najopasnije “rupe” savremenog sveta, odgovorne za hiljade izgubljenih rudarskih života godišnje.
Atomske elektrane ne zagađuju vazduh i ne izazivaju efekat staklene bašte, to je činjenica - ali, šta sa nuklearnim otpadom, sa vađenjem rude uranijuma, procesom obrade, transportom, šta sa opasnošću od nuklearnog terorizma, pitaju protivnici. Dok preovlađuju računice da “atomska” struja cenom može da se meri samo sa onom iz prokazanih zagađivača - termoelektrana - čuju se i upozorenja da se cena izgradnje nove generacije reaktora dramatično uvećava.
PROVERENE ALTERNATIVE
U PRAKSI proverene alternative sagorevanju fosilnih goriva su elektrane koje koriste nuklearnu energiju, hidroenergiju, zatim energiju vetra, sunca i plime. Obećava i geotermalna energija, koja bi, za razliku od vetra i sunca, mogla da bude dostupna 24 sata dnevno.
Za nas je, možda, zanimljiv primer Australije. Osim što ima mnogo Srba, sa našom zemljom je slična još po nečemu: ima dovoljno uglja iz kojeg dobija struju, a nju prilično neracionalno troši. Prognoze kažu da će do 2020. potražnja biti veća za 50 odsto. Pošto su među razvijenim zemljama rekorderi po zagađivanju, nove termoelektrane su loša opcija. Značajno povećanje energetske efikasnosti bi pomoglo (kao i u Srbiji), ali su na Melburnškom univerzitetu izračunali da bi to koštalo najmanje tridesetak milijardi tamošnjih dolara, što je uporedivo sa cenom gradnje nedostajućih “nuklearki”.
Ako nastave da ga troše ovim tempom, ljudi će potrošiti ugalj - kroz 300 godina. Pobornici fosilnih goriva trude se da elektrane na naftu i ugalj učine čistijim. Australijanci, kao veliki izvoznici uglja, logično, mnogo ulažu u to.
“Vestinghaus”, kompanija koju je Nikola Tesla svojevremeno doveo do pobede u “Ratu struja”, danas reklamira svoj novi reaktor “AP 1000” uz zaštićeno geslo: “Nuklearna renesansa počinje ovde”. Baš ovakve krilatice krupnih kapitalista čine misleće i duhovite ljude, moderne Domanoviće i Gogolje, uposlenima. Oni se, istovremeno, zabrinuto mršte na mogućnost da u modernom “Ratu energije”, ratu za prodaju tehnologije i pribavljanje ogromnog bogatstva, ne pobedi razumniji, već glasniji.
