Izvor: B92, 02.Dec.2012, 10:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mračna strana manekenstva

Manekenstvo ima svoju mračnu stranu, uz sveprisutnu ekspolataciju i nepravdu, piše američka manekenka Sara Zif u svojoj kolumni objavljenoj na sajtu Bi-Bi-Sija.

Modeling je naizgled glamurozna profesija a lepotice svakako nisu osobe koje vam prve padnu na pamet kad pomislite na loše uslove na radu.

„Sa svojih 30 godina više od pola života sam radila kao model, od 14. kada me je jedan fotograf ugledao na ulici dok sam se vraćala iz škole" počinje Sara svoju >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ispovest.

„Imala sam sreće da budem zaštitno lice mnogih brendova. Uživam u manekenstvu, poslu koji ne samo da mi plaća račune, već mi je omogućio da upišem fakultet i učinio me je finansijski nezavisnom.

Većim delom to je zabavan posao, tako da naizgled nemam razloga da govorim loše o industriji koja mi je toliko dala. A opet, pre nekoliko godina sam rešila da ne mogu više da prećutkujem neke sistemske zloupotrebe koje smo moje koleginice i ja iskusile iz prve ruke.

2010. objavila sam dokumentarni film Picture Me koji se bavi mojim i iskustvima drugih modela u ovom biznisu - i dobrih i loših. Tokom pet godina, koliko sam nosila sa sobom malu kameru na sva snimanja i modne revije kako bih zabeležila šta se događa iza kulisa, dobila sam 300 sati materijala.

Priče o seksualnom zlostavljanju su, nažalost, bile vrlo uobičajene. Jedna manekenka je svedočila kako je otišla na kasting kod svetski poznatog fotografa koji ju je zamolio da se skine a onda se i sam svukao i zahtevao da ga seksualno dodiruje.

Moj film je označio prekretnicu - prvi put manekenke su bile sa druge strane objektiva i pričale su o svom viđenju industrije koja nas često ostavlja na cedilu i učini da se osetimo nemima.

Naša šljašteća industrija često izaziva kritike sa strane upućene manekenkama na račun njihove težine i izgleda. Stalno čujem komentare tipa, „Pojedi hamburger!”

Sve veće prisustvo neobično mršavih manekenki na pistama je dobro poznato. Ono što se manje zna je da se dugo vremena naša industrija oslanjala na dečju radnu snagu koja je cenjena zbog svog adolescentskog izgleda.

Ta opsesija ne samo mladošću, već veoma ekstremnom mladošću, je problem. Jedna 13-godišnjakina može da bude prirodno mršava, kao grisina, na način na koji razvijena žena, sa bokovima i grudima, ne može - niti treba tome da teži.

I mislim da treba da pitamo sebe zašto je to postao ideal. Zašto imamo tu perverznu fascinaciju slikama devojaka koje su premlade i neiskusne i veoma rannjive?

U modi preovlađuje sindrom Petra Pana. Čim počnemo da pokazujemo znake zrelosti, govore nam da idemo na ekstremne dijete ili nas zamene mlađom. Modeli nikada ne odrastaju. A to šalje poruku ženama da im nije dozvoljeno da ostare.

Moja koleginica Ejmi Lemons, koja je već sa 12 počela da reklamira žensku garderobu, sa 14 je dostigla status supermodela i završila na naslovnici italijanskog Voguea. Ali već tri godine kasnije počela je da dobija obline i njen agent iz Njujorka joj je savetovao da jede samo jedan pirinčani kolač dnevno, a ako to ne bude dovoljno, da pojede pola.

Ejmi je shvatila. Rekla mi je, „Oni meni mrtvi 'ladni poručuju da budem anoreksična”.

U modnoj industriji nema ograničenja u vezi sa tim ko može da reklamira odeću za odrasle. Lično mislim da bi samo punoletne osobe trebalo da budu angažvane u tim situacijama.

Drugi problem su uslovi rada. Od kad mi je izašao film manekenke mi same prilaze i dele svoje priče sa mnom. Iako mnogi misle da je manekenstvo unosna karijera, velika većina ne dobija velike honrare.

Neke su izgubile životne ušteđevine zbog beskrupuloznih agencija. Druge su primoravane da se slikaju bez odeće protiv svoje volje.

U Njujorku mnogi dizajaneri plaćaju „u kompenzaciji”, što znači da usluge plaćaju garderobom a ne novcem. To nije nelegalno - manekenke se generalno smatraju nezavisnim izvođačima radova a ne zaposlenima pa se zakon o minimlacu kod njih ne primenjuje.

Ali kirija se ne plaća majicom. Uz to, ima nečeg duboko uznemirujućeg u činjenici da najimućniji i najmoćniji brendovi unajmljuju maloletnice i ne plaćaju im u novcu.

Manekenke sa kojima sam pričala zaista vole svoj posao, ali ne i nepošten i protivzakonit tretman koji ide uz to. Pošto smo kao grupa jači, u februaru 2012. sam osnovala Model Alliance, neprofitnu radnu grupu za mankenke koje rade u američkoj modnoj industriji.

U maju, nekoliko meseci nakon što smo održali sastanak sa svih 19 urednika internacionalih izdanja magazina Vogue, oni su izdali obaveštenje da neće angažovati mankenke mlađe od 16 ili one koje izgledaju kao da imaju poremećaj sa ishranom. Mislim da je ta definciija malo problematična, ali je značajan korak s obizorma na to koliko se ova industrija opire promenama.

Ustanovili smo sistem za anonimne žalbe, radimo sa vodećim ljudima industrije u cilju bolje finansijske transparentnosti agencija i ustanovili smo zakon o privatnosti u bekstejdžu, kako bismo uklonili napadne fotografe dok se manekenke presvlače.

Pred nama je i dalje dug put. Radimo na zakonskoj zaštiti za decu manekene u SAD, tražimo zakon koji će podrazumevati saglasnost manekenke kad je reč o snimanju nagih fotografija i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu.

Modne fotografije čine našu kulturu i ne možemo da promovišemo zdrave slike ako ne zaštitimo lica naše industrije. Shvatam da je moda neka vrsta eskapizma i da mnogi ne žele da razmišljaju o tim stvarima dok listaju magazin.

Svakako da ćete okaljati glamur ako zastanete da se zapitate, Da li ova devojčica stvarno ima 13 godina?, Da li postoji klauzula u njenom ugovoru da ne sme da se ugoji više od 2 cm na bokovima?, Zar ne treba da je u školi?

Ali ispravljanje ovih zloupotreba počinje tako što ćemo ove devojke gledati drugim očima - ne kao dehumanizovane slike, već kao ljudska bića koja zaslužuju ista prava i zaštitu kao svi drugi radnici.

Ako uložimo više truda u davanju moći manekenkama, možem da promenimo i vrstu slika koje nam se serviraju.

Reč ima Kejt Mos

Manekenka Kejt Mos je izjavila za Vanity Fair da se, kada su joj prvi put rekli da treba da pozira naga, zaključala u toalet i plakala. Imala je 16 godina.

„Kad danas pogledam neku 16-godišnjakinju i pomislim da bi neko mogao da je pita da se skine, sve mi deluje vrlo uvrnuto”.

Na snimanju reklame za Calvin Klein 1992. sa Markom Valbergom doživela je nervni slom. „Osećala sam se loše što moram da 'zajašem' tog mišićavog momka. Nije mi se sviđalo. Dve nedelje posle toga nisam ustajala iz kreveta. Mislila sam da ću da umrem”.

Nastavak na B92...