Izvor: B92, 11.Dec.2010, 12:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuvanje na slepo
Jutro u kuhinji Konferencijskog centra „Koncept", skromne poslovne zgrade u centralnom Birmingemu. Hrana lepo miriše, sve je namešteno pod konac, i to ne bi bilo ništa čudno da zaposleni u kuhinji nisu slepe i slabovide osobe.
Foto: Simon Howden/FreeDigital.Photos
Firme i dobrotvorne organizacije iznajmljuju u ovom centru prostorije za seminare i dane obuke. Uskoro 25 delegata dolazi na ručak. Na meniju: orijentalna piletina u marinadi, punjeni krompir, salata >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << od kupusa, a od slatkiša čokoladni kolači i puslice.
Glavna kuvarica Džo Miler drži hranu blizu sebe da bi imala uvid u svoj ručni rad. Ona vešto stavlja istopljenu čokoladu preko kremastih puslica. „Ja stvarno ne mogu da vidim šta radim", rekla je kroz osmeh spuštajući krompir na lepo aranžirano posuđe. I nije se šalila!
Džo ima 48 godina i registrovana je kao slepa, kao i ostalih petoro zaposlenih koji užarbano pripremaju ručak oko nje. „Kada sam bila pozvana da provedem dan u kuhinji ′Koncepta′, prve i jedine te vrste u Velikoj Britaniji, prva pomisao mi je bila kombinacija oštrih noževa, otvorenog plamena, ključale vode i još pet slepih kuvara. Zvučalo je opasno", kaže ona.
Međutim, Džo sada uživa dokazujući da skeptici nisu uvek u pravu. „Sigurna sam da kada neko čuje za kuhinju sa slepim kuvarima očekuje jeftine sendviče. Ali, iskreno, ljudi se ovde vraćaju, jer je hrana jako dobra", kaže ona.
Važnost ovakvog projekta nikako ne sme da bude potcenjena. Danas više od 2 miliona ljudi u Britaniji, što je oko 2,5 odsto populacije, ima oštećenje vida koje je nemoguće ispraviti. Većina pogođenih ovim zdravstvenim problemom je preko 65 godina starosti, 80.000 njih su odrasli i radno sposobni, a ima i 25.000 dece.
Humanitarna organizacija za slepe osobe Velike Britanije otkriva uznemirujuću činjenicu da je 66 odsto slepih i slabovidih radno sposobnih ljudi nezaposleno i da 90 odsto poslodavaca smatra da je ove osobe „teško" ili „nemoguće zaposliti".
Svakoga dana još 100 Britanaca počinje da gubi vid. Makularna degeneracija, koja utuče na ćelije osetljive na svetlost smeštene u zadnjem delu oka, glaukom, koji pogađa očni živac i bolesti očiju u vezi sa dijabetesom predstavljaju najčešće uzroke oštećenja vida.
Problemi sa vidom se obično uočavaju tokom rutinskog pregleda, nakon čega pacijent biva upućen na pregled kod relevantnog oftamologa konsultanta, u zavisnosti od vrste očne bolesti na koju se sumnja. Ako postoji značajan gubitak vida, lekar može da da pacijentu sertifikat o oštećenju vida.
Ovo mu omogućava da se registruje kao slepa ili slabovida osoba, čime mu se daje pristup beneficijama kao što su poreske olakšice. U Velikoj Britaniji je zavedeno 310.000 ljudi u registar. Kraljevski koledž oftamologa procenjuje da samo 50 odsto ljudi sa ovim problemom odluči da iskoristi prednosti koje im se pružaju.
Istraživanje je pokazalo da oko 97 odsto registrovanih slepih osoba, među kojima su i svi radnici u kuhinji „Koncept," ima neku vrstu trajnog oštećenja. Ono varira od osobe do osobe, ali vremenom sve bolesti oka postaju degenerativne.
Možda i možemo da razumemo rezervisanost poslodavaca po pitanju zapošljavanja slepih i slabovidih osoba, naročito za rad u kuhinji. Postavlja se pitanje da li oni zaista mogu da budu bezbedni na tom radnom mestu? Odgovor je - da!
„Mogu da rade sve dok im je okruženje poznato i ako bar malo vide. Svi koristimo reč 'slepi', ali 'ozbiljno oštećenje vida' je ipak pravilniji termin", kaže Vinfrid Amoaku, konsultant oftamologa u Univerzitetskoj bolnici Notingem Kraljičinog medicinskog centra.
„Retko se dešava da je osoba potpuno slepa. Većina pacijenata može da vidi boje i razlikuje oblike u različitom obimu. Neki pacijenti nemaju centralni, dok drugi nemaju periferni vid. Ovaj spektar različitosti je razlog zašto neki slepi ljudi imaju pse vodiče, neki bele štapove, dok ostalima ne treba ništa", kaže on.
Četrdesetogodišnja Meri King, pomoćnik u kuhinji „Koncept", secka papriku. Meri je potpuno izgubila vid u levom oku zbog trajnog oštećenja mrežnjače, a vid u desnom oku je, takođe, izgubljen usled unutrašnjeg krvarenja.
„Nikada nisam isekla prste", kaže ona. U ovoj kuhinji se sve pravi od nule, sa svežim sastojcima koji se isporučuju svaki dan. Niko ne juri i ne viče. Džo ima posebnu lupu koja joj omogućava da pročita postavke na šporetu, dok ostalim kuvarima pomažu skale koje „govore".
Pripravnik Pol Velington ima 39 godina i počeo je da radi u kuhinji prošlog meseca. Njegov posao je da postavlja tanjire u kantini. On opipava ivice površina kako bi stvari koje spušta na njih bile dobro postavljene. Pol boluje od retinitis pigmentose, koja dovodi do pojave tzv. „tunelskog vida".
„Ovi ljudi su u početku radili na manjim poslovima, kao što su pranje i čišćenje, kako bi se navikli na raspored u kuhinji", kaže Džo. Kada se kreću blizu jedni drugih, kuvari se upozoravaju rečima: „Ja sam iza vas".
Kevin ima 48 godina i boluje od nistagmusa, koji izaziva nevoljne pokrete očiju. „U početku se dešavalo da ljudi naleću jedni na druge. Međutim, baš zato što svi imamo različita oštećenja oka i ne vidimo na istom nivou, možemo da pomognemo jedni drugima", kaže on.
Tako Marija i Džo mogu da razlikuju postavke na šporetu, dok Martin i Pol ne mogu. Kuhinja postoji već 4 godine, a otvorena je na inicijativu Kraljevskog nacionalnog instituta za slepe, kako bi se obezbedila radna mesta i obuka.
Projekat je doživeo veliki uspeh. Džo redovno drži predavanja na ugostiteljskim fakultetima o higijeni hrane, a cilj joj je da postane pripravnik u nekoj od komercijalnih kuhinja. „Ne vidim nijedan razlog zašto to ne bih mogla da radim. Nikada ne bih mogla da prezentujem hranu na način na koji se to radi u restoranima sa više zvezdica, ali bih mogla da radim nešto drugo", kaže ona.
Da li su kod osoba koje nisu u stanju da vide sva ostala čula hipersenzitivna? Možda Džo može na jednostavan način - mirisom da oceni da li je topljeni sir na krompiru porumeneo do savršenstva. Da li ona ima neku vrstu šestog čula?
„Ljudi ulepšavaju realnost, jer je istina o slepilu surova i zastrašujuća. Moj sluh je užasan, možda zato što sam kao tinejdžerka provodila dosta vremena na rok koncertima. Ja se ne oslanjam na čulo mirisa ili ukusa više od bilo kog drugog kuvara", kaže ona. Osobe koje oslepe u odraslom dobu ostaju zarobljene sa čulima koja su im ostala. Ona neće postati ništa bolja nego što su do tad bila, ali će pacijent morati da se oslanja na njih više.
Dakle, šta je tajna „kuvanja na slepo"? „Kod kuvanja je sve u tajmingu. Za meso imamo sondu koja meri temperaturu, a ostalo je već postalo stvar rutine. Spremam hranu od svoje 16. godine i mogu da ocenim kada je komad bifteka srednje pečen", kaže Džo.
Džo je počela da gubi vid u devetoj godini kada se kod nje razvila Stargartova bolest - genetsko stanje koje utiče na ćelije osetljive na svetlost u zadnjem delu oka. „Sve što se nalazi korak od mene, ne vidim dobro, tačnije, ne vidim detalje. Gledam televiziju sa pozorišnim dvogledom, pa čak i tada ne 'uhvatim' sve. Znam svoja ograničenja i kada treba da potražim pomoć", kaže ona.
Džo je sa 16 godina pohađala koledž za ugostiteljstvo. „Radila sam gomilu poslova u raznim kuhinjama i nikada nisam rekla da imam problem sa vidom. I da budem iskrena, mislim da mnogi to nisu ni primetili", kaže Džo.
Martin Pag pati od bolesti očnog živca, a izgubio je vid na poslu dok je studirao ugostiteljtvo 1992. godine. „To me je uništilo. Ostavio sam posao i napustio koledž. Bio sam nezaposlen, ali sam koristio beneficije zbog svog stanja, sve dok se nisam prijavio za ovaj posao. Džo je neverovatan mentor. Ona me je ohrabrila da se vratim na koledž. Trebalo je samo da mi neko da šansu", kaže Martin.
