Izvor: JUGpress.com, 01.Jun.2025, 12:58
Pesma uz koju ne igram: Zdravko Čolić – druže Tito mi ti se kunemo
LESKOVAC
Uz ovu pesmu danas i da hoćete teško da biste zaigrali. Ne pamtim kad sam je čuo, osim ako to nije neka specijalizovana emisija. U ono vreme su se vrhunski izvođači utrkivali ko će pre da otpeva neku pesmu o Titu, pa je tako nastala i ova o kojoj pišem. Lično mi prvo na pamet padaju one sletovske vežbe, nije moglo da prođe bez ove… Brojiš u sebi „jen-dva-tri-četri, dva-dva-tri-četri…“ i pazi da >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << ne pogrešiš, jer onu motku koju smo imali kao rekvizit imao je i nastavnik fizičkog vaspitanja. Tada nije bilo nekih đačkih prava i sličnih novotarija, pa je ta motka znala da završi na telu onog ko se zabroji…
Druga stvar, mnogo važnija na koju me podseti ova pesma je moj deda. Priča kreće 1980., u stvari, kad je umro Tito. Ondašnja RTB (današnji RTS) je tri večeri za redom puštala polučasovnu emisiju u kojoj Tito sedi u nekoj fotelji, puši neku kubansku cigaru i priča o svom životu. Od čitave priče sam upamtio samo deo gde je rekao da ga je iz jednog zatvora u drugi sproveo neki žandramerijski narednik ili štajeveć bio po činu.
„Dobar čovek, čak mi skinuo i lisice i platio piće. Mislim da se zvao Pera, tako nekako…“
E, to je moj deda po majci Petar! Mnogo, mnogo godina kasnije, kad je višestranačje u Srbiji uveliko hvatalo zalet, na nekoj porodično-političkoj raspravi moja majka je samo rekla da je šteta što mi deda nije živ, mnogo toga bi mogao da mi ispriča… I tada saznam da je zaista sprovodio Tita 30-ih ili kad je već Tito bio u zatvoru. Deda sebi nije mogao da oprosti što ga nije „koknuo“ u pokušaju da beži, ali ko je u ono vreme znao šta će da bude… Ali, deda nije bio loš čovek, a u političkim zatvorenicima je gledao zanesenjake koji zbog nekih svojih ideala završe na robiji. Ako ih već biju i maltretiraju zbog tih ideala, ne mora i on da to radi. Titu je rekao da je glupo da ga kroz grad vodi sa lisicama na rukama i bruka na taj način, jer, ipak, nije reč o nekom kriminalcu, ubici, silovatelju… Ponudio mu da mu skine lisice, ali i rekao da će da puca ako pokuša da beži. Tito obećao da neće bežati, pa su na kraju svratili u kafanu na piće…
Dedu je služba odvela u Đevđeliju, gde je sačekao Drugi svetski rat. Kad su tamo došli Bugari, proterali su mnoge, pa i mog dedu sa porodicom. Kako nisu znali gde će, neko im kaže da idu u Paraćin, jer je to malo šumadijsko mesto, dobri su ljudi, primiće ih i pomoći mi. I tako deda sa ženom i dve ćerke i nešto pokućstva završi u Paraćinu. Okonča se rat, dođu komunisti i deda „žglajzne“ kao sluga prethodnog režina. Jedino što su mu dali da radi je da prodaje novine i on je tako i penziju stekao. Onda u Paraćin dođe neki drug budža iz Beograda (poreklom Paraćinac), skupi se političko društvance da ga dočeka, ali i moj deda pokuša da uđe u tu zgradu. Naravno, nisu ga pustili, nastaje gužvanje na vratima, možeš-ne možeš da uđeš, dok taj baja (zaboravio sam mu ime) nije odjednom uzviknuo:
„Pero, jesi li to ti?“
Na te reči se samo raširi krug okupljenih, ovaj priđe Peri, izljube se kao najrođeniji i okupljenima ispriča priču kako su se upoznali. Kako drugačije, nego u zatvoru, gde je i ovaj drug boravio.
„Spavali smo na betonu, a onda je Pera rekao da će da nam nabavi slamu uz uslov da u pet ujutru sve bude čisto, jer bi nadrljali i mi i on. I tako, da nije bilo Pere ne bi bilo ni mene ni ostalih koji smo bili u toj ćeliji kao politički zatvorenici. Otišli bi i bubrezi i sve ostalo. Znali smo da uveče kad Pera dežura biće spavanja na slami!“
Epilog je da je deda dobio stan preko Udruženja penzionera, nekih 40 kvadrata. Sredio taj baja. Deda je umro 1975., a baba je taj stan nekoliko godina kasnije menjala za stan u Leskovcu. Ovaj u kome ja živim i kuckam ove redove… Deda je više puta posle Drugog svetskog rata pisao Titu, ali nikad nije stigao nikakav odgovor.
P:S: Deda je iza, na slici na zidu.
Ivan Spirić
I ovo Vam može biti interesantno
Pogledaj vesti o: Zdravko Čolić
