Izvor: Politika, 28.Mar.2010, 17:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj muzički idol je bio Elvis Prisli
Veliki kompozitor, džezista, roker priča o fudbalu i klaviru, selidbi zbog Milana Nedića, „Korni grupi”, Zdravku Čoliću, Dadi Topiću, Zlatku Pejakoviću, „Stonsima” i „Bitlsima”, druženju sa ženama, nadi, novoj ljubavi...
Kornelije Bata Kovač je kompozitor koji je svojom muzikom osvojio sve prostore bivše Jugoslavije, pa i Evrope. Njegove note proslavile su: Zdravka Čolića, Dalibora Bruna, Dadu Topića, Dušana Prelevića, Zlatka Pejakovića... >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Rođen je prvog dana 1942. godine u Nišu, kao prvo dete, u braku Srpkinje Vere iz Niša i Mađara Jožefa iz Subotice.
Bio je član sastava „Indeksi” i osnivač „Korni grupe”.
U dva perioda radio je i u inostranstvu, od 1978. do 1981. u Španiji, a od 1989. do 1994. u Engleskoj.
Osnovno i niže muzičko obrazovanje stekao je u Subotici, a više na Muzičkoj akademiji u Sarajevu. Pored klasičnog muzičkog obrazovanja posvetio se džezu i roku.
Osvojio je i dve „Zlatne arene” u Puli za muziku u filmovima Miše Radivojevića „Bez” (1972) i „Život, snovi i smrt Filipa Filipovića”(1982).
Iz braka s pokojnom Spomenkom ima tri kćerke: Aleksandru (38), Kristinu (36) i Anju (21), a od Kristine unuku Taru (godinu i po). Tarin otac je Igor, pevač grupe „Plejboj”.
U kom okruženju ste odrasli?
Od kako znam za sebe u Subotici, mada sam rođen u Nišu. Moji roditelji su se 1944, dve godine posle mog rođenja, po ukazu Milana Nedića da stranci više ne mogu da rade u Srbiji, preselili u Suboticu, kod očevih roditelja babe Aranke i dede Kornela. Subotica je tada bila pod vlašću Mađara. Taj deo priče uneo sam u pesmu „Moja generacija”:
„Iznenada kobne noći te 40 druge godine
činilo se kao da će sneg, a stigao je rat
i vojnik neki tuđ i stran.
Mene moja majka rodi da sanjam o slobodi...
Sad je vreme sasvim drugo i put svoj svako ima
Što god smo dalje, sve više hoću
da znam gde živi, gde peva, pije, gde je sad”...
Kako Vam je bilo kod dede i babe?
Tu mi je, uglavnom, sve bilo muzika. Deda je bio učitelj i muzičar. Svirao je violinu, kontrabas, klavir... I otac je bio muzičar. Njegov osnovni instrument bila je violina, a i klavir, truba, gitara, bubnjevi... Imao je svoj orkestar. Osnovao je Subotički muzički festival! A i oko kuće mi je sve bilo „muzika”: dedina kuća bila je okružena lejama povrća, šumom, voćnjakom, vinogradom, a iza tog su bila žitna polja. Pravi raj...
Koliko ste se davali sportu?
Moja osnovna igračka je bila lopta. Zbog lopte sam, u jednom trenutku, mogao da ostanem bez muzike. Časove klavira sam podredio igranju fudbala. Kad je otac to saznao izudarao me je kaišem i zabranio mi da pipnem bilo koji instrument. Ali, spasao me deda. Tajno smo vežbali sviranje na klaviru... Moju fudbalsku „karijeru” nastavio sam, mnogo godina kasnije, kao „fudbalski” kompozitor. Na nagovor novinara Slobodana Novakovića komponovao sam muziku za himnu Partizana. Znate ono:
„Volim Partizan crno-bele boje,
volim Partizan kao oči svoje”...
Kako Vam je „išla” škola?
Svake godine sam odlazio na popravni ispit, ali nikad nisam ponavljao razred. Ipak, nisam mogao da se upišem u gimnaziju, ali jesam u srednju muzičku. I tu sam, ni ja ne znam kako, bio najbolji. U tom stilu sam nastavio rad i kao student Muzičke akademije u Sarajevu. Želeo sam, naravno, da studiram u Beogradu, ali nisu me primili. U tom slučaju nije bilo u pitanju moje znanje već „republički ključ”. Ali, nisam se pokajao. Sarajevo mi je, po mnogo čemu, bilo velika škola muzike, a i života.
Kad ste pošli na igranke?
Od malih nogu. U Subotici sam, sa drugovima, imao nekoliko sastava, a posle toga sam nagovorio oca da nas uzme pod svoje. I on je to učinio. A u Sarajevu je to nastavljeno. Moj muzički ideal je bio Elvis Prisli, ali istovremeno sam otkrio i džez. S jedne strane mi je bio roker Prisli, a s druge mi se pojavio Dizi Gilespi, koji mi se dopao, ali ga nisam razumeo. On je svirao bi-bap. Kasnije sam bio očaran načinom sviranja Oskara Pitersona, crnog virtuoza na klaviru.
Ko je uneo novi stil u sviranje?
Bili su to, šezdesetih, „Stonsi” i „Bitlsi”. Od tada su nestali veliki orkestri sa klavirom i trubama, a u „igru” su ušle električne gitare... U Sarajevu sam svirao u više sastava, a posle tri-četiri godine ušao sam, po pozivu, u čuvene „Indekse”, kao klavijaturista. Prve kompozicije su mi, još dok sam bio student, prihvaćene na festivalima u Subotici i Opatiji: „Daj mi osmeh”, „Susret”... Cela Bosna je zavolela moja „Četiri mladića sa Trebevića”. Posle toga sam krenuo u Beograd.
I rodila se „Korni grupa”?
Jeste. Prvi ozbiljni pevač nam je bio Dušan Prelević, potom Dalibor Brun, zatim nam se pridružio gitarista Josip Boček, a sa njim i pevač Dado Topić. Sa Dadom smo imali više hitova, a najpoznatiji je „Oj, curo malena, pusti da te diram”... U grupi je, samo do jedne singl ploče, bio Zdravko Čolić. A pevač koji je ostao u „Korni grupi” do njenog gašenja 1974. bio je Zlatko Pejaković. A te godine smo, kao pobednici u Opatiji, bili u Brajtonu na Pesmi Evrovizije sa pesmom „Moja generacija”. Zauzeli smo dvanaesto mesto. Pobedila je tada nezaustavljiva, a sad legendarna grupa „ABBA”.
Koji period posebno pamtite?
Onaj u novom susretu sa Zdravkom Čolićem. Radio sam samo za njega od 1976. do 1986. godine. U milion primeraka prodali smo album „Ako priđeš bliže”. Zajedno smo uradili šest albuma. I svaki je bio mega hit. Tada su nastale pesme „Pjevam danju, pjevam noću”, „April u Beogradu”, „Vagabund”, „Pjesmo moja”, „Ona spava”, „Stanica Podlugovi”, „Zima sa Kristinom”, „Zvao sam je Emili”...
Kakva su Vam iskustva s Englezima i Špancima?
U Engleskoj mi je najbolji prijatelj bio Irac. Englezi Vas cene dok vide da vredite. Ali, niko od Engleza me nije zvao u kuću, a Španci su me zvali i u kuću i u kafanu, i na večere, ručkove, zabave... Upoznali su me i sa članovima porodice... Na oba ova moja boravka u inostranstvu, u Engleskoj i Španiji, vodio sam, kad je to bilo moguće, kompletnu porodicu.
Kakva je bila Spomenka?
Bila je sjajna majka i supruga koja je u potpunosti razumela moje umetničke prohteve, krize i „bolesti”. A imala je smisla i za pisanje tekstova. Umela je da oseti kako moja duša i srce govore kroz muziku...
Koliko ste posvećeni sebi...
Svaki stvaralac je egoista. Kad radim nemam vremena za druge... Zato sam uvek imao probleme, posebno sa ženama. Kad je trebalo da se javim u pet, a ja sam se, zbog posla, javio u deset...
... a koliko kćerkama?
Oko ove dve starije sam imao posla dok su bile u pelenama, a posle toga je, uglavnom, samo Spomenka bila uz njih. A kad je muzika u pitanju ništa im nisam pomagao. Rekao sam im: „Ako vredite i radite uspećete”... Anja je završila srednju, englesku školu. Odlično govori jezike, a sad još traži sebe... Živi sa najstarijom sestrom Aleksandrom, Katarina ima svoju porodicu, a ja sam otišao u samce.
Da li ste zadovoljni sobom?
Jesam. Veoma... Ali, nisam zadovoljan uslovima života sredine u kojoj živim. Mislim da je, ipak, sve moglo da bude mnogo bolje.
Čime se još bavite?
Pisanjem. Objavio sam dve knjige. Autobiografski roman „Tamne dirke” i zbirku „Falko i druge priče”. A objaviću i treću koja se zove „Fusnota”. To su priče o poznatim događajima, ali zabeležene iza kulisa, iz mog ugla.
Kako doživljavate nadu?
Bez nade niko ne bi mogao da živi. Ona je protivotrov očajanju. Ona je naša životna snaga...
Šta poštujete u druženju?
Volim druženja sa ljudima koji imaju široko obrazovanje. A kad je u pitanju prijateljstvo sa ženama tu imam nedvosmislen stav da priroda mora da čini svoje. Ta vrsta bliskosti bi trebalo da budi i erotska osećanja. Ako ih nema tu nešto nije uredu... Tu nema ni pravog prijateljstva...
Šta Vas vraća u mladost?
Najčešće moje pesme. Posebno one o mom životu u porodičnoj kući, u Subotici. Jedna od njih je „Oranica”:
„Da poljubim klice ranog žita
Kao usne neke mlade cure
Da osetim buđenje i radost
Da se vratim u ponor, u mladost
Da mi vrapci pevaju nad glavom
Cvet bagrema da po meni pada
Ako treba i umreću sada
Vojvodinom magla i tišina vlada”
Šta je za Vas ljubav?
Hrišćani su, za razliku od Starih Grka, koji su pravili redosled svih vrednosti, prebacili ljubav sa četvrtog na prvo mesto. A ja sam hrišćanin...
Da li sad imate ljubav?
Imam određenu osobu sa kojom sam u vezi, koju volim. Ne živimo zajedno. Još se za to nisu sklopili svi uslovi...
Slavko Trošelj
[objavljeno: 28/03/2010]
Pogledaj vesti o: Subotica
.jpg)
