Izvor: Politika, 21.Okt.2014, 15:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je američka „izuzetnost”
SAD veruju da su „nezamenljive“ i da im njihova moralna i politička superiornost daje za pravo da vojno intervenišu u svetu bez dozvole UN
Vladimir Putin je u prošlonedeljnom intervjuu „Politici” prvi put javno kazao da „ubeđenost u vlastitu izuzetnost” može da dovede do „stravičnih posledica” nalik na one iz Drugog svetskog rata. Bila je to njegova jasna aluzija na koncept američke „izuzetnosti“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (exceptionalism) koji u velikoj meri definiše američku spoljnu politiku, uključujući i aktuelne vojne intervencije u Siriji i Iraku.
Ruski predsednik je prošle godine u autorskom tekstu u „Njujork tajmsu” kritikovao Amerikance zbog uverenja da su bolji od svih drugih, ali nikada ranije, makar i ovako posredno, nije uporedio nacistički ubermenš, koncept o biološkoj superiornosti arijevske rase, odnosno ideju „Dojčland iber ales“ (Nemačka iznad svih) sa konceptom američke izuzetnosti.
Šta se krije iza potonjeg pojma? Ideja je da su američke vrednosti i politički sistem najbolji na planeti i univerzalno prihvatljivi, da su Amerikanci zbog toga moralno superiorni u odnosu na druge nacije i da im to daje za pravo da intervenišu van svojih granica i „čine dobro” odnosno drugima donose blagodeti u kojima oni već uživaju. O tome je govorio još predsednik Vudro Vilson kada je tvrdio da su celom svetu potrebne stvari koje Amerika ima: mir, demokratija i slobodno tržište.
Amerika se predstavlja kao izuzetna što je čini boljom od drugih i izuzetom iz međunarodnog prava i pravila koja važe za druge države. Sjedinjene Države veruju da im nije potrebna dozvola Saveta bezbednosti UN da bi pokrenule rat. Odobrenje bi čak bilo i nepoželjno jer bi, kako je u vreme bombardovanja SRJ objasnila tadašnja državna sekretarka Madlen Olbrajt, to značilo da bi Vašington i za buduće intervencije morao da traži dozvolu UN, što njemu svakako ne pada na pamet. Veliki broj Amerikanaca podržao je okupacije Avganistana i Iraka, intervencije u Bosni, Srbiji, Libiji, kao i sadašnje bombardovanje Sirije, jer je zaista ubeđen da njihova moralno nadmoćna država ne napada druge zemlje zbog sopstvenih interesa, već da bi stabilizovala područja koja bi bez američke intervencije sasvim propala. Akcije u inostranstvu predstavljaju se ne kao težnja za naftom i širenjem kapitala i sfera geopolitičkog uticaja, već kao obaveza Amerike da se uključi u svetska zbivanja. Tako je predsednik Barak Obama nedavno izjavio da je Amerika lider planete i da je kao takva obavezna da deluje, to jest da interveniše u Iraku i Siriji. Obama je kazao da se Amerikanci svojim angažovanjem žrtvuju, „što nas čini posebnima. Za razliku od starih imperija, mi ne podnosimo ove žrtve zarad teritorije ili resursa. Radimo to jer je to ispravno... retka volja među nacijama da platimo cenu zarad napretka ljudske slobode i dostojanstva”.
Olbrajtova je govorila da SAD moraju da koriste silu „jer mi smo Amerika, mi smo (u svetu) nezamenjiva, neophodna nacija”.
Dokle seže američka ubeđenost u sopstvenu nadmoć pokazala je upravo Olbrajtova kada je još pre invazije na Bagdad 2003. na pitanje da li su sankcije nametnute Iraku vredne ako se zna da je tamo zbog teških uslova života umrlo pola miliona dece, odgovorila da se takva politika „isplatila”.
Vera u „imperiju slobode” i „osvetljeni grad na vrhu brda”, o kojem je govorio Ronald Regan, opasan je koncept jer američkoj vladi daje blanko dozvolu da smenjuje strane vladare i okupira tuđe teritorije pošto je zaštićena „kišobranom” moralne i političke izuzetnosti koji opravdava podržavanje diktatora poput Pinočea, masovno stradanje civila u Vijetnamu ili razaranje Iraka. Sve imperije i kolonijalne sile takođe su se pozivale na svoju superiornost koja im je navodno davala za pravo da na osvojenim teritorijama šire civilizaciju. Putin je u razgovoru za naš list podsetio na ovaj termin, ali je otišao i korak dalje kada je SAD prvi put uporedio sa režimom Trećeg rajha.
Poređenja sa Hitlerom učestala su posle izbijanja krize u Ukrajini samo što su dosad zapadni političari Putina upodobljavali sa firerom. Uverenje da je aneksija Krima isto što i aneksija Sudeta na manje ili više otvoren način izneli su ratoborni republikanski senator Džon Mekejn, verovatno buduća kandidatkinja na izborima za predsednika SAD Hilari Klinton, kanadski premijer Stiven Harper, predsednik Gruzije Mihail Sakašvili, nemački ministar finansija Volfgang Šojble, princ Čarls i predsednica Litvanije Dalija Gribauskajte.
Ali, poređenje političkih protivnika sa nacistima nije nikakva novotarija. Naprotiv. Kada ne umeju da objasne zašto će napasti neku zemlju, političari često za njenog lidera kažu da je Hitler. Džordž Buš i Toni Bler tvrdili su da je Sadam Husein „novi Hitler”, da bi sadašnji državni sekretar Džon Keri procenio da je Bašar el Asad isti „kao Adolf Hitler i Sadam Husein”.
Kada se ovakve etikete prilepe drugoj strani ona se po pravilu predstavlja kao nerazumna, dok smo „mi” jedino racionalni i znamo kako treba živeti i upravljati. U tom maniru se svako ko osporavava status kvo ili se protivi našoj volji proglašava ekstremom. Posle toga je i domaće javno mnjenje propisno zaplašeno i podržava akcije vlade koja ga štiti od uglavnom nepostojeće opasnosti. Kada nekoga proglasite „Hitlerom našeg doba”, onda to znači da sa njim nema pregovaranja, što u prevodu znači – rat.
Jelena Stevanović
objavljeno: 21.10.2014.
