Izvor: Politika, 30.Jun.2014, 10:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruski dah u Evropi
Nedavno istraživanje među ruskim građanima pokazalo je da više od 60 procenata ispitanih želi da sadašnji predsednik Vladimir Putin i nakon izbora 2018. ostane na čelu države. Razlozi za ovoliko poverenje su višestruki: od činjenice da je Putin zemlju vratio u uski krug najmoćnijih svetskih sila, obezbedio sigurnost građana, uticao na privredni napredak Rusije, vratio pod okrilje države Krim i Sevastopolj, učinio sve što je bilo moguće da Zimske olimpijske igre u Sočiju budu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravi trijumf sporta, sklopio više strateških sporazuma (između ostalih i onaj sa Kinom vredan 400 milijardi dolara) koji bi običnim Rusima trebalo život da učine lakšim… Ukratko, većina se slaže da je Putin odgovorio na očekivanja birača kada je po treći put izabran za šefa države.
Nekako u isto vreme, u Evropi kao da vlada drugačije raspoloženje. Naime, žitelji zapadnog dela Starog kontinenta izražavaju opravdano nezadovoljstvo (neželjenom) ulogom Amerikanaca u njihovim životima. Prema ispitivanjima javnog mnenja, čak 74 odsto Nemaca protivi se instaliranju vojnih baza NATO u Istočnoj Evropi. Slično su reagovali i ispitanici u Holandiji. Ispada tako da se eventualna želja Alijanse da se proširi dalje na istok, pre svega, suočava sa (ne)raspoloženjem u sopstvenim redovima.
Kada je u pitanju Nemačka, razloge za ovakav stav nije teško naći. Na 100. godišnjicu početka jednog velikog izgubljenog rata, i uz podsećanje na sličnu sudbinu u periodu 1939-1945. Nemci su svesni da bi se svako vojno konfrontiranje na Starom kontinentu njima neminovno obilo o glavu.
Relativna smirenost i pragmatičnost sa kojom je njihova predvodnica kancelarka Angela Merkel propratila rusko-ukrajinsku krizu, pokazala je da, iako su iz Berlina na adresu Moskve povremeno stizale pretnje o uvođenju najrazličitijih sankcija, Nemačka ne želi da u tu igru ulazi bezglavo, na način kojim bi sebi od najaktivnijeg privrednog partnera (Rusije) stvorila opasnog vojnog protivnika.
Ispostavilo se da je ovakva logika imala smisla. Sukob prozapadnih i proistočnih snaga u Ukrajini, mada je u jednom trenutku doživeo vrhunac obaranjem ukrajinskog vojnog transportnog aviona i pogibijom 59 ljudi, kao i granatiranjem nekoliko helikoptera uz, naravno, žestok odgovor vladinih snaga u kojima su stradale stotine i pobunjenih i nenaoružanih civila, pa i dece, ipak se pokazao kao rešiv.
Prvi korak povukao je predsednik Ukrajine Petro Porošenko najavom o privremenoj obustavi vatre. Usledio je odgovor Moskve: Putin se odrekao prava, koje mu je dao Gornji dom Dume (Savet Federacije), da u Ukrajinu uvede regularne jedinice ruske armije.
Na terenu stvari još ni izdaleka nisu idilične kao u razgovorima međudržavnih pregovarača. Puca se i gine svakodnevno, animozitet prozapadnjaka i proistočnjaka čini se nepremostivim. Ali podatak da će u mirovne razgovore o budućnosti Ukrajine biti uključeni i lideri Donjecke i Luganske oblasti govori dovoljno. Setimo se, Porošenko je ovakvu mogućnost dugo uporno odbijao.
Sve navedeno odražava se na stanje duha u Evropi, pogotovo nakon američkog, iznuđenog, premeštanja na druge frontove, pre svega irački i sirijski, i prepuštanja Evropljanima da se najvećim delom sami brinu o sopstvenoj bezbednosti.
Kako navodi ugledni nemački list „Špigl”, promena kursa SAD najavila je povoljne promene – stavljena je tačka na „američke državne fantazije”. Doskorašnji „svetski policajac” zatvorio je kasu iz koje je i šakom i kapom zahvatao novac za finansiranje sopstvenih oružanih snaga. Time je umanjena i američka moć u Evropi, u kojoj malo ko danas sumnja da bi ovaj prostor mogao da postane poprište nekog novog velikog rata – možda onog poslednjeg, sveuništavajućeg.
Ovo je i omogućilo jednoj Austriji da, bez mnogo buke Evropske komisije, sa ruskim „Gaspromom” potpiše ugovor o izgradnji na svojoj teritoriji deonice gasovoda „Južni tok”. Na taj put, nema sumnje, uskoro će se vratiti i Bugarska (gde su radovi privremeno obustavljeni), čim prilagodi neka svoja zakonska rešenja, koja su trenutno u neskladu sa zakonima EU čija je i ona članica.
Mada su mnogi skloni da tvrde kako je rat najisplativiji posao, izgleda da mu većina ipak nije sklona. Ni na zapadu, ni na istoku.
Kako je nedavno preneo američki dnevnik „Volstrit džornal”, Vladimir Putin je uspeo da pronađe pukotinu u zajedništvu EU i tu pukotinu vešto koristi. Pitanje je, međutim, koliko bi i on u tome bio uspešan da nisu stvorene nove globalne okolnosti: ekonomske muke SAD, naglo privredno i vojno jačanje Kine i Indije, pa i zemalja Južne Amerike, letargija koja je zahvatila Evropljane koji će tek morati da traže put za dalje – zajedno ili svako za sebe, sa Rusijom ili bez nje…
Uostalom, nije se uzalud u nemačkom jeziku pojavila nova reč: „Russlandversteher”, a koja označava „one koji razumeju Rusiju”.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 30.06.2014
