Izvor: Politika, 24.Avg.2010, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruska opozicija izlazi iz senke
Nezapamćeno vruće leto koje se u proteklim nedeljama sručilo na Rusiju, dodatno je ovih dana užareno previranjima na tamošnjoj političkoj sceni. Za ovu drugu vrstu vatre pobrinuli su se, pre svega, pripadnici opozicionih partija. Mada ovaj deo ruske političke misli, koji nije pod direktnim tutorstvom Kremlja, nije baš uvek spreman da iskaže zajedništvo, letnje nevolje kao da su u tom smislu delovale kao katalizator.
Tako je 21. avgusta u Kalinjingradu, najzapadnijoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ruskoj enklavi, na ulice izašlo oko 3.000 ljudi koji su složno zatražili ostavku premijera Vladimira Putina, kao i povratak prava da građani neposredno biraju svoje gubernatore. Dan kasnije, u Moskvi, opozicionari su ponovo digli glas. Ovaj put protiv namere da se kroz šumu Himki, koja okružuje deo ruske prestonice, izgradi autoput. I dok su se u Kalinjingradu ruku-podruku našli pripadnici stranaka sa najraznorodnijim političkim programima: Patrioti Rusije, Komunistička partija Ruske Federacije, Solidarnost, Druga Rusija... u Moskvi je veći deo tereta protesta svaljen na leđa Solidarnosti.
Poučeni kalinjingradskim iskustvom moskovski policajci bili su spremni: pohapsili su dvadesetak najgrlatijih demonstranata i njihove lidere Borisa Nemcova i Lava Ponomarjova. Obrazloženje za hapšenje bilo je koliko birokratsko, toliko i besmisleno: protestanti su bez dozvole policije centrom grada nosili ogromnu rusku zastavu, iako je upravo na taj dan praznovan – Dan zastave. Usput, zabranjeno je i održavanje prigodnog koncerta. Besmislenost postupka policije okončana je puštanjem uhapšenih na slobodu, već posle nekoliko sati.
Mada protesti u Kalinjingradu i Moskvi ne mogu da se kvalifikuju kao veliki događaji ili, eventualno, kao put ka ujedinjenju ruske opozicije, potvrdili su da je među protivnicima sadašnje vlasti najistaknutija figura upravo – Boris Nemcov. Dugogodišnji gubernator i potpredsednik vlade u vreme Borisa Jeljcina ponovo se dokazao kao najuporniji borac za prava opozicije i, definitivno, njena najuglednija figura.
Podsetimo, Nemcov je u junu ove godine u saradnji sa Vladimirom Milovim objavio neku vrstu analize rada aktuelnog predsednika ruske vlade Vladimira Putina, pod nazivom „Putin, Rezultati, 10 godina“. Sličnu brošuru pomenuti dvojac je izdao i 2008. Ali dok je to prvo izdanje štampano u svega 5.000 primeraka, ovogodišnje, obima 36 stranica, dostiglo je tiraž od čak milion primeraka!
Kako je napisao sam Nemcov, cilj mu je bio da razbije neke mitove o Rusiji koja je izrasla pod Putinovom državničkom palicom. Pre svega, Kavkaz nije umiren a borba protiv terorizma nije okončana pobedom, tvrdi autor. Drugi mit je da je u proteklih deset godina u Rusiji počelo da se rađa više dece a manje ljudi da umire. Po Nemcovu, mit je i da je Putin pokorio oligarhe i da uspešno vodi socijalnu politiku. Sve navedeno lider opozicije potkrepljuje podacima koji, što je najinteresantnije, uopšte nisu nedostupni javnosti. Tu je i vladajuća partija Ujedinjena Rusija koja, po Nemcovu, predstavlja samo produženu ruku vlasti. „Kada ne bude Putina, neće biti ni Ujedinjene Rusije, tvrdi on u jednom intervjuu listu „Komersant“.
Autori analize „Putin, Rezultati, 10 godina“, posvetili su u posebnoj brošuri, pažnju i aktuelnom predsedniku Dmitriju Medvedevu. Njemu se u promašaje ubrajaju: ozakonjenje odluke o produženju predsedničkog mandata sa četiri na šest godina, priznanje nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije, kao i dogovor sa Ukrajinom o ostanku Crnomorske flote na Krimu u zamenu za jevtiniju cenu ruskog gasa za bivšu sestrinsku republiku.
Prisustvo 3.000 ljudi na mitingu u Kalinjingradu i jednako sutradan u Moskvi svakako ne odražavaju stav većine Rusa. Ali ne stoga što su žitelji najveće države bespogovorno zadovoljni svojim rukovodstvom (uostalom, prema najnovijim anketama, rejting vladajućeg dvojca Medvedev-Putin lagano klizi nadole), već više iz razloga što je opozicija rascepkana i ne uspeva da zajednički profiliše ni sopstveni ni opšti odnos prema vlasti.
Možda je upravo Nemcov primer koji dokazuje prethodnu tvrdnju. Kao izuzetno agilan, relativno mlad i harizmatičan političar, nije tokom proteklih desetak godina uspeo da kod svojih kolega opozicionara obezbedi status zajedničkog lidera. Dok je bio jedan od vodećih članova Saveza desnih snaga, stranačkog bloka desnog opredeljenja kroz koji su prošli neki od najuglednijih ruskih političara, njegova kandidatura kao prvog i jedinog možda i nije bila aktuelna. Danas, kada je većina političara iz Jeljcinovog vremena otišla u zaborav, Nemcovu se ukazuje nova prilika. A on je, po svoj prilici, nameran da je iskoristi.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 25.08.2010.
