Izvor: Vostok.rs, 17.Jun.2012, 12:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rusija i Putin
17.06.2012. -
Rukovođenje bilo kojom državom nikada i nikome nije bilo lako. Ukoliko preciziramo da se radi o državi sa 140 miliona stanovnika, multietničkoj, teritorijalno ogromnoj i izrazito neravnomerno naseljenoj, i ako uz to dodamo da je najmanje naseljeni deo te zemlje najbogatiji prirodnim resursima, i najzad uzmemo u obzir, da u toj zemlji veći deo vremena i prostora pripada vladavini surove klime, tada složenost u upravljanju takvom zemljom postaje gotovo nepremostiva. >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs <<
Mislim da će i najodanijem prijatelju biti teško da tvrdi da je predsednik Vladimir Putin do sada vršio svoje dužnosti u skladu sa svim pravilima liberalne demokratije. Isto tako ne bi bilo pošteno da se izostavi upoređenje današnjeg života većine ruskih građana, sa onim, kakav je on bio pre prvog predsedničkog mandata Putina.
Ko pažljivo prati današnju Rusiju ne može a da ne primeti razliku: nastala je i stalno raste srednja klasa, prirodna bogatstva su većim delom vraćena u vlasništvo ruske države i pod kontrolu demokratski izabrane vlade. Separatističke tendencije su prevaziđene, a lokalna samovolja potisnuta. Rublja je postala isto takva valuta kao i ostale, nekad jaka, nekad slabija, ali uvek mirno funkcioniše na svetskim tržištima. Rusija je revitalizovala svoju težinu u svetskoj politici, naravno ne kao u vremena bipolarnog sveta, međutim postala je protagonista u međunarodnim poslovima. Procesi tehnološke modernizacije još će potrajati, prethodna dostignuća sovjetske Akademije nauka ostala su samo u uspomenama, ali i u ovoj oblasti vlada Rusije je višekratno ispoljavala svoju usmerenost na razvoj.
Da li bi se ovakvi rezultati mogli postići da je sistem upravljanja zemljom bio izgrađen u «britanskom stilu»? Apsolutno siguran odgovor na ovo pitanje niko ne bi dao. Istorija se ne gradi u kondicionalu, kod nje ne postoji «ako bi». Treba uzeti u obzir faktore, kojih nema u drugim zemljama, a ti faktori čine nesavladivu prepreku.
Pre svega izuzetno je složeno obezbediti odbranu ruske teritorije: na njenim severnim granicama – arktička mora, praktično nepristupačna tokom većeg dela godine. Na istoku je gotovo ista situacija, ali uz to treba dodati izrazitu slabu naseljenost i odsustvo, izuzev Vladivostoka, dovoljnog broja morskih luka.
Na jugoistoku je granica sa prenaseljenom Kinom sa svojim brzim razvojem, na jugu – Kavkaske planine, koje su dok se nalaze u rukama Rusije, jedina prirodna prepreka za Evropu. Na istoku – ogromna ravnica, odakle su u davna vremena više puta (isto kao i iz dalekih stepa) preduzimane najezde na centralne delove zemlje. Tamo se prostiru praktično mrtvi tokom zime, ogromni, gotovo nenaseljeni prostori, i nema nikakve ozbiljnije infrastrukture, osim jedine Transibirske magistrale, koja spaja istok zemlje sa njenim zapadom. I sve to dopunjava činjenica, da nema prirodnog izlaza ka svetskim transportnim i civilizacijskim putevima, jer je Crno more zatvoreno sa strane Turske.
Drugim rečima, uređena i naseljena Rusija – to su samo veliki gradovi u evropskom delu. Za odbranu svoje nezavisnosti državi su uvek nedostajale «baferske zone» i kontrola nad bogatim, ali nenaseljenim sibirskim prostorima. A da bi se obezbedila takva kontrola, u ruskoj istoriji uvek je bila potrebna gvozdena pesnica, armija i specijalne službe, koje su obezbeđivale zaštitu bogatstva zemlje od nasrtaja iz inostranstva. Uostalom Sovjetski Savez je i stvorio takvu vrstu «baferske zone» oko Moskve i centralne Rusije. Njegov raspad je postavio pred novim vlastima zahtev da se nađu načini ponovnog stvaranja istih mogućnosti i «garancija». I vlada Putina je uspela, nešto drugačije, ali da ih obnovi, a da se ne plati tako visoka cena kao u prošlosti.
Postizanje ovog rezultata Putinu su faktički omogućili geopolitička suprostavljanja u Ukrajini, na Kavkazu i, potpuno u drugačijem smislu, u Belorusiji. Razume se, olakšali su mu zadatak i greške evropljana u odnosima sa Minskom, oslabljenost amerikanaca nakon njihovih neuspeha na Bliskom istoku i sasvim zadovoljavajuće obezbeđenje kontrole tranzita nafte i gasa iz centralne Azije.
Međutim obavezan uslov za uspeh je moralo biti jačanje centralne vlasti. Počev od razrade nove geopolitičke strategije, kako u odnosu na centralnu Aziju, tako i u drugim pravcima – Iran, Ukraina, Gruzija, a sada i Sirija. Još jedna uspešna strateška operacija, više da bi se sačuvao obraz nego po svojoj suštini, ali koja je pomogla novom pozicioniranju Rusije u svetu, bilo je stvaranje Šanhajske Organizacije Saradnje.
Renacionalizacija većeg dela energetskih resursi, formiranje Carinske Unije, «imperijsko» imenovanje gubernatora (danas, nakon postignute stabilnosti) ponovo vraćeno na izborno, likvidacija olkgaraha ponekad na oštriji način, ukidanje pluralizma opozicionih mišljenja, formiranje «prividnih» partija i pokreta, zabrana delatnosti inostranih nevladinih organizacija i drugo – to su ti neophodni potezi, koji su omogućili Putinu da izgradi današnju Rusiju.
Naravno da deo ruske inteligencije, posebno gradske, protestuje. Isto tako je prirodno da neke strane države bez oduševljenja posmatraju jačanje centralizacije u Moskvi. Ali ukoliko se setimo zadnjih godine pred dolazak Putina i tu pretnju svetu, koju je stvarao haos u Rusiji, možda bi mogli da posmatramo sva dešavanja drugačije. Ne na način, na koji deo zapadne štampe prikazuje novog ruskog cara, koji ne obraća pažnju na «ljudska prava».
Izvor: Golos Rossii, foto: RIA Novosti
Pogledaj vesti o: Vladimir Putin, Nova godina, Organizacija Obraz
