Izvor: Politika, 05.Avg.2015, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putin još ne diže ruke od Asada
Rusiji je Sirija važna zbog uticaja na Bliski istok, vojne baze u Tartusu i zaustavljanja džihadista
Vladimir Putin bi mogao dići ruke od Bašara el Asada, izjavio je nedavno Redžep Tajip Erdogan, kako su preneli turski mediji. To je samo poslednja u nizu spekulacija da se Rusija lagano miri s odlaskom sirijskog predsednika, čije jedinice stoje sve gore na haotičnim frontovima rata koji traje već >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << duže od četiri godine. Ali, izgleda da Putin ne namerava da tek tako pusti Asada niz vodu.
Visoki ruski zvaničnici kritikovali su jedan od aspekata tursko-američkog plana za stvaranje slobodne zone na severu Sirije, očišćene od trupa Islamske države ali nedostupne za regularnu sirijsku vojsku, već samo za umerene, nedžihadističke pobunjenike. Odobrenje američkim avionima da takve ustanike brane „od svakog napadača”, pa i od Asadovih vojnika, kao i, uopšte, pomoć sirijskoj opoziciji, destabilizovaće zemlju i predstavlja povredu međunarodnog prava i prepreku za formiranje jedinstvenog fronta protiv terorizma, zaključili su juče ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov i portparol Kremlja Dimitrij Peskov, javio je Rojters.
Teško da će te reči pokolebati Vašington i Ankaru, utoliko manje što ni među njima nema istinski jedinstvenog fronta, pošto ne mogu da se saglase ni oko toga koje sirijske grupe bi se mogle označiti kao umerene, ni oko prioriteta u Siriji: za Ameriku je to pobeda nad ID, za Tursku obaranje Asada. Rusija, međutim, priželjkuje širu koaliciju protiv ekstremnog islamizma ne samo kako bi zaštitila sirijski režim, nego i svoju teritoriju.
Ruska bezbednosna služba je objavila da je u ponedeljak likvidirala osmoro pripadnika ID i šest drugih islamističkih militanata na severnom Kavkazu, području sa kojeg „kalifat” Abua Bakra el Bagdadija privlači sve više regruta. Većina njih odlazi na ratišta u Siriji i Iraku, ali navodno je oko 2.000 džihadista skoncentrisano i na severu Avganistana, odakle smeraju prodor ka bivšim sovjetskim republikama. Makar ti izveštaji bili preuveličani, Moskva svakako ima razloga da se brine za svoje „stražnje dvorište”.
Zbog toga je Putinu važno da ID obuzda već u njegovom „dvorištu”, Siriji i Iraku. Obema zemljama je pre nekoliko meseci obećala „vojnu i svaku drugu pomoć” u borbi s ID. Sirija je Rusiji osobito dragocena jer je na Asadov režim već imala uticaj kakvom se u Iraku eventualno tek može nadati, mada je malo verovatno da se tu može probiti pored Amerikanaca, čak i ako oni povuku svoje trupe iz te zemlje. Osim što je s Asadom pre dve godine potpisala ugovor o istraživanju naftnih izvorišta u sirijskim vodama, Rusi u Siriji drže i bazu u luci Tartus. Otkako je sirijski rat buknuo, vojno osoblje u toj bazi je zamenjeno civilima, a Asad je proletos pozivao Moskvu da se u nju potpuno vrati.
Za sirijskog predsednika je obespokojavajuće i ukoliko su istinite glasine da je pre nekoliko meseci Rusija povukla i svoje savetnike koji su bili uz Asada. On se ionako ne može osećati drugačije nego kao da je u klopci. Prema poslednjim procenama, kontroliše još svega šestinu sirijske teritorije i gotovo doslovno je sateran uza zid: u priobalni pojas na zapadu zemlje.
Nedavno je prvi put i sam priznao da je sirijska armija pretrpela velike gubitke za ove četiri godine rata i da joj manjka boraca, te da je povremeno prinuđena da se povlači iz krajeva u kojima se više ne može održati kako bi joj ostalo dovoljno snage za upravljanje oblastima od najvišeg strateškog značaja. Više nego ikada je zamislivo da će i u njima u dogledno vreme biti potučen, pa je Erdoganova opaska možda tačna utoliko što se Rusija sprema za Siriju bez Asada, mada to sigurno ne podrazumeva i Siriju bez Rusije, odnosno njenog uticaja, za čije očuvanje mora da se pravi plan.
Ali, među zaraćenim stranama nema nijedne s kojom bi Moskva mogla sklopiti dogovor posle kojeg bi se odrekla Asada. Novi partner joj ne mogu biti ni islamisti, ni umerena opozicija, iza koje stoji Amerika. Zbog toga bi Putin svakako zadržao Asada ili barem delove njegovog režima koliko god je moguće, što je možda svrha ruskog predloga da se u Siriji formira vlada nacionalnog jedinstva, u koju bi ušli i predstavnici opozicije. To bi mogao biti korak ka postepenoj tranziciji, samo kada bi za tim bilo volje i u Siriji i van nje.
Tako je i pre dva dana, na sastanku u Dohi, Lavrov izjavio da je za rešenje sirijske krize potreban dijalog svih strana, uz podsećanje na opasnost koju predstavlja ID, dok je američki državni sekretar Džon Keri uzvratio kako je Asadova brutalnost prema Sirijcima podjarila i strane borce da se pridruže kalifatu. Za Vašington, drugim rečima, Asad je i dalje neprihvatljiv partner.
Teško da će mu pomoći što ga je predstavnik sirijskih Kurda u izjavi za TV Al Džazira upravo ocenio kao mogućeg partnera, ali pod uslovom da se posveti demokratskoj budućnosti. To je očevidno reakcija na tursko bombardovanje Kurda u Iraku, kao i na navodno gađanje kurdskih položaja i u Siriji.
Dugoročnije strateško partnerstvo Asad je imao s Iranom. Ali, Teheran je ušao u proces otopljavanja veza sa Zapadom, pa je pitanje da li će očekivano ukidanje sankcija nakon sklapanja sporazuma o nuklearnom programu iskoristiti da bi još snažnije podržavao regionalne saveznike, listom neomiljene u Vašingtonu, ili će ohladiti veze s njima.
