Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Jan.2019, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Jednu voli, bez druge ne može
Masovka priređena Vladimiru Putinu ispred hrama Svetog Save bila je bremenita simbolikom gotovo kao beogradski kolovozi autobusima koji su dovezli mobilisane navijače za jačanje srpsko-ruske veze. Simbolika se nametala čak i u razmenama poklona dvojice lidera.
Naslućivalo se, tako, da je orden dodeljen domaćinu više bio podstrek na preduzimanje >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << kooperativnih radnji koje se od njega tek očekuju nego za dosadašnji učinak. Istovremeno je darivanje šteneta šarplaninca gostu moglo da se doživi kao dvoznačna basna jer se ta sorta ne plaši medveda (metafora za Rusiju), a da je ujedno, budući da je nazvana po planini čiji se deo proteže Kosovom, podesna da se umiljava državniku koji podržava celovitost Srbije sve do Šare...
Ništa od toga, naravno, nije zvanično rečeno. A i sam skup je protekao bez govornika, što može da se upiše kao plus gostu koji se držao svog protokola i poštovao okolnost da je okupljanje sazvano pretežno iz unutrašnjopolitičkih pobuda domaćina.
Krajnje neuobičajeni, pomno organizovani, masovni izliv dobrodošlice jednom stranom lideru sadržao je takođe neizrečenu, ali još jaču i jasniju simboliku od razmene darova. U pogledu tako naciljanih, a neiskazanih dalekosežnosti, Aleksandar Vučić je vodio sa 3:2.
Prvo, poručio je Zapadu da Srbija uz sebe ima veliku silu koja je podržava. Drugo, skup je zamislio kao utuk protestnim šetnjama u Beogradu i još nekim gradovima, o čemu je svedočio transparent “Jedan od 300 miliona” (opet uz pogrešnu računicu jer je to broj stanovnika raspalog SSSR, a ne sadašnje Rusije, čijih je državljana dvostruko manje). I treće, dovoženjem mase iz raznih krajeva Srbije težio je zagrevanju glasačke baze za moguće vanredne izbore, a protiv kojih je opozicija dok se bitno ne promene sadašnji neravnopravni uslovi.
Šef Kremlja je, reklo bi se, imao samo dva takva neiskazana cilja. Prvo, da pokaže kako ima “strateškog partnera” među kandidatima za EU i postojano uporište na Balkanu koji je mahom u NATO ili teži ka njegovom članstvu. I drugo, da kratkom posetom inostranstvu, sa spektakularnim dočekom, popravi sankcijama oslabljeni (mada i dalje nadmoćni) rejting među zemljacima.
Da bi se izbegao utisak kako se Srbija udaljava od Zapada, o čemu govori da se stepen usklađenosti sa spoljnom politikom EU, što je jedan od bitnih kriterijuma za učlanjenje u kontinentalnu zajednicu, smanjio na svega 49 odsto, ovde su se odmah razigrale verzije kako nam uskoro doleću Emanuel Makron i Angela Merkel, a pojavila se i tabloidna verzija da ćemo domamiti i Donalda Trampa. Najavljuje se i dolazak Si Đinpinga...
Ko došao, ko ne došao, ali se pojačava utisak da bi Srbija mogla da se ispostavi kao retka prilika da velike sile dovrše bar jedan sporedan među njihovim mnogim velikim “nedovršenim poslovima”. Pa da, na primer, sazovu konferenciju poput dejtonske krajem 1995, kada je okončan rat u BiH, na kojoj bi i Beogradu i Prištini složno “zavrtali ruke” dok ne izdejstvuju kakav-takav opšteprihvatljiv ishod, bar sličan onome kakav je svojevremeno isposlovan između dve Nemačke.
U ovom trenutku mi se čini da se, uprkos službenom zaklinjanju da nam je prioritet učlanjenje u EU, sve više oslanjamo na snage izvan nje u potrazi za odgovorom na “pitanje Kosova”, koje je zajednički imenitelj za sve ključne poteze Srbije prema svetu. Rekao bih da se težište arbitriranja seli ka SAD i Rusiji.
Na to upućuju i izjave ovdašnjeg lidera, koji je u nekoliko navrata naglašavao da nema rešenja za Kosovo bez Vašingtona i Moskve. Značaj EU je, najblaže rečeno zabašurio prilikom javnih istupa sa gostujućim Putinom.
Činjenica jeste da je otcepljenje Kosova izdejstvovano akcijama Amerike i da je Rusija garant da ono neće biti primljeno u članstvo UN bez dogovora sa Srbijom. U tom pogledu kao da se na ovim prostorima reprizira neka vrsta mini-hladnog rata između Vašingtona i Moskve, preko njihovih “pulena”, s tim što je Priština apsolutno u tom svojstvu, a Beograd vrlo relativno.
Srbija je, zapravo, jedina zemlja na evropskom tlu koja suštinski balansira između Zapada i Rusije, čiji su odnosi, da stvar bude još neugodnija, vrlo zaoštreni. Povremeno liči na raspolućenu ličnost koja se jada što je pred izborom između dve strane. Jedne koju voli (Rusija) i druge bez koje ne može (EU i Zapad u celini) i koja je praktično sa svih strana okružuje.
Ne znam ni za jedan slučaj u svetu sličan našem. Da teži, kao ovdašnja zvanična politika, ka integraciji sa stranom (Zapadom) koja bi da je teritorijalno dezintegriše, a da se pritom oslanja na stranu koja joj podržava teritorijalni integritet, ali se suprotstavlja njenoj poželjnoj internacionalnoj integraciji.
Pred Srbijom je najveći izazov da sebi postane jasna. I odgonetne koje je realno mesto nje u svetu i sveta u njoj.
Na polaganju tog ispita više puta je padala, bar od poslednje decenije prošlog veka. Priređivanjem spektakularnog dočeka onome koga “voli”, sebi je povećala iskušenja.
Sada bi trebalo, bar u skladu s tzv. neutralnošću i sedenjem na dve stolice, da prikaže slično gostoljublje i onima “bez kojih ne može”. Verujem da bi to bilo moguće, pod uslovom da demantujemo krilaticu da “nikad ne propuštamo šansu da propustimo šansu”...
