Izvor: NoviMagazin.rs, 02.Nov.2014, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Izuzetnost nije izuzetak
Sve velike sile, a ne samo Amerika, insistiraju na posebnosti, smatra i Noam Čomski
Situacija u svetu je izuzetno opasna, dobrim delom zbog forsiranja “američke izuzetnosti” kao vida dominacije u oblikovanju međunarodnih odnosa – istrajno ponavlja ruski predsednik Vladimir Putin. Šefu Bele kuće Baraku Obami, kome je zamerka neposredno upućena, moćni >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << vašingtonski krugovi prebacuju obrnuto – da je prilično zabatalio “američku izuzetnost” i lidersku ulogu svoje zemlje u globalnim akcijama i počeo da “deli” sa drugim akterima, među kojima je i “razgoropađena” Moskva.
Obama je prvi američki predsednik u novijoj istoriji koji se našao u takvoj poziciji, između čekića i nakovnja. Njegovi prethodnici uglavnom su uživali u statusu i primeni nacionalne “izuzetnosti” što im, po okončanju hladnog rata, donedavno niko bitan na međunarodnoj sceni nije suštinski osporavao, čak i kad je bilo i povoda i razmimoilaženja. Oštre primedbe počele su da stižu tek povodom neosnovane invazije na Irak 2003, da bi se sistematizovale pet godina kasnije (uoči izbora Obame za predsednika) kada je izbila globalna finansijska kriza, začeta lomovina na njujorškom Vol stritu, kojom je, rekao bih, ozvaničeno opadanje značaja “recepata” SAD, pogotovu zbog štete koju su pretrpeli zapadni saveznici, za uređenje sveta.
Amerika je ostala jedina kompletna velesila (sabrane vojne, ekonomske, tehnološke, kulturne i prostorne moći), ali je iz međunarodnog opticaja gotovo nestala priča o njenoj izuzetnosti. Sada ju je među udarne vesti vratio Putin, svrstavajući je u najveće pretnje međunarodnoj bezbednosti (delimično i zato što je, povodom zaoštravanja rastakanja Ukrajine Obama rusku politiku uvrstio kao jednu od tri najopasnije aktuelne globalne pošasti, uz ebolu i terorizam)…
Kritikujući preookeansku izuzetnost, Putin se i sam ispostavio kao protagonista nove vrste izuzetnosti. Rusija je s njim na čelu danas jedina sila koja se otvoreno, pa i neposredno suprotstavila strategiji Amerike, a i celini ne baš u svemu složnog Zapada.
Izdvajam nekoliko akcenata iz njegovog nastupa na nedavnom međunarodnom skupu eksperata u Sočiju. Pošto je konstatovao da su u toku vrlo brze promene u svetu, Putin je podsetio da su promene u svetskom poretku, kakve se i sada događaju, obično praćene “ako ne globalnim ratom, a ono lancem intenzivnih lokalnih konflikata”. Danas smo, rekao je takođe, suočeni s naglim rastom oružanih sukoba, uz direktno ili posredno učešće velikih sila.
Iz toga bi mogli da proizađu, sugerisao je, ne samo klasični multinacionalni konflikti, nego i unutrašnje destabilizacije pojedinih država, “naročito onih koje se nalaze na ukrštanju geopolitičkih interesa velikih zemalja ili na kulturnim, istorijskim i ekonomskim granicama civilizacija”. Ukrajina je, nastavio je, “jedan od primera takve vrste konflikata koji utiču na međunarodni balans snaga, a mislim da neće biti poslednji”.
Zapadni analitičaru su te i slične napomene procenili kao nastojanje Rusije da, u tekućem jačanju multipolarizma, stvori “državu civilizacija”, sa raznim nacijama okupljenim oko Rusa kao jezgra zajedništva. Nezavisno od tih tumačenja, u intervjuu Politici ruska istoričarka Anja Filipovna je – uz komplimente raznovrsnim vezama između njene i naše zemlje, kao i naglašavanjem “prednosti” Evroazijske unije (Rusija, Belorusija, Kazahstan) u poređenju sa EU – poručila: “Srbija je deo ruskog sveta. A za nas je sada, na civilizacijskom planu, najvažnija obnova ruskog sveta”.
Srbija je, međutim, zvanično potvrdila samo težnju ka uključivanju u zapadni svet, prvenstveno EU, uz održavanje saradnje, pa i specifičnog partnerstva sa Rusijom. Pri tom je i Beograd iskazao izuzetnost: podržavši teritorijalni integritet Ukrajine, bez pridruživanja sankcijama Zapada Rusiji koja je pomenuti integritet okrnjila, ali sprečava međunarodno priznanje otcepljenja južne pokrajine Srbije.
Izuzetnost ni inače nije izuzetak, iako je uobičajeno da se pripisuje prevashodno SAD. Na to je ukazao i oštri kritičar svoje zemlje, američki filozof i aktivista Noam Čomski. Sve velike sile, od SAD do Rusije, insistiraju na izuzetnosti, izjavio je u intervjuu za moskovsku RT. U tome među njima, dodao je, nema izuzetka.
Problem je, međutim, kad na izuzetnost računaju manje značajni faktori međunarodne scene. Mogli bi, kad su na ukrštanju geopolitičkih sila, kako je naveo Putin, da budu destabilizovane i repriziraju tekući “ukrajinski slučaj”.
Priznajem da me je zabrinula takva prognoza. Njegov geostrateški opis zemalja koje bi po njemu postradale, prilično odgovara našem položaju.
Samo donekle me teše dve okolnosti. Prvo, da se u Ukrajini reprizira naš slučaj samo u verziji druge sile, pa da je malo verovatna bumerang repriza; i drugo, da će Vašington i Moskva naći način da se uzajamno podmire i smire, uvažavajući našu izuzetnost kao deo održavanja njihovih izuzetnosti – do kraja proklamovanog
