Izvor: Vostok.rs, 15.Avg.2014, 12:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kavkaski čvor: nafta u zamenu za Karabah?
15.08.2014. -
U noći na 1. avgust došlo je do razmene vatre na jermensko-azerbejdžanskoj granici tokom koje je poginulo 15 osoba - 12 azerbejdžanskih i tri jermenska vojnika. Jerevan govori o diverzijama Azerbejdžana, a Baku o oružanim provokacijama Jermenije. Predsednik RF Vladimir Putin na trostranom sastanku u Sočiju izjavio je da, „sve komplikovane situacije mogu biti razrešene, ako ima dobre volje“. A da li je, zaista, ima?
Rat za Nagorno-Karabah počeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << je u februaru 1988. godine, nakon što je većinsko jermensko stanovništvo u ovoj oblasti saopštilo da izlazi iz sastava Azerbejdžana. 1991. godine na Karabahu je bio održan referendum na kojem je 99,89% stanovništva glasalo za potpunu nezavisnost od Azerbejdžana. U borbenim operacijama, koje je sam pokrenuo, Azerbejdžan je izgubio još 7 oblasti, što predstavlja oko 20% teritorije Azerbejdžana. U maju 1994. godine stupio je na snagu trostrani sporazum o primirju u ratnoj zoni. Tokom sukoba, sa obe strane je poginulo oko 25-30 hiljada ljudi, dok je oko milion (pre svega Azerbejdžanaca) napustilo svoje domove. Od 1992. godine do danas pregovori o rešenju pitanja Nagornog-Karabaha vode se u okviru Minske grupe (MG) OBSE koju čine SAD, Rusija i Francuska.
U ovom trenutku, rat nije potreban ni „pobednicima“ Jermeniji i Karabahu, niti Iranu, Rusiji i EU. Ipak, američki predstavnik u Minskoj grupi Džejms Vorlik u intervjuu „Glasu Amerike“ priznao je da, „na žalost, sukobi u regionu govore da konflikt više nije zamrznut.“ I dodao: „Rusija već ima velike probleme na sopstvenoj granici i uopšte nije zainteresovana za rasplamsavanje novih sukoba“.
U uslovima novog hladnog rata, SAD pokušavaju da zaplaše Rusiju mogućim otvaranjem „drugog“ fronta. Pošto je Azerbejdžan jedini koji je apsolutno nezadovoljan sadašnjim stanjem na terenu, Baku pokušava da iskoristi ukrajinsku krizu i veliku potrebu EU za azerbejdžanskim gasom i izmeni situaciju u svoju korist.
Azerbejdžan je postao lider u svetu po tempu ekonomskog razvoja. Tokom 10 godina u zemlju je ušlo 10 milijardi dolara investicija. U projektima: Transanadolijski gasovod (TANAP) kroz teritoriju Turske i Transjadranski (TAP) kroz Grčku, Albaniju i Italiju, Baku je video priliku da reši svoje regionalne probleme, povećavajući prisustvo SAD i EU na Zakavkazu i vezujući ih za sebe. Baku, preuzimajući na sebe osnovno breme finansiranja projekata i veći deo potencijalnih rizika, želi da dobije tvrde garancije bezbednosti od strane EU i SAD od svih potencijalnih pretnji, uključujući i neutralizaciju „terorističke pretnje od strane Jermenije“ putem uspostavljanja teritorijalne celovitosti Azerbejdžana. Potrebno je bilo da se ubedi EU da sadašnji status-kvo u karabaškom konfliktu „sadrži rizike za realizaciju Južnog gasnog koridora“.
Za sada strane samo razmenjuju optužbe. Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev izjavio je: „Nagorni Karabah je teritorija Azerbejdžana. Istorijska, iskonska azerbejdžanska zemlja. Norme međunarodnog prava podržavaju našu poziciju. Ceo svet priznaje Nagorni-Karabah teritorijom Azerbejdžana. Nikada nećemo dozvoliti stvaranje na azerbejdžanskoj zemlji druge izmišljene „jermenske države“. Ostvarićemo našu teritorijalnu celovitost ili mirnim putem ili ratom“.
Na zapaljive izjave iz Azerbejdžana ni jermenska strana ne ostaje dužna. Ministar odbrane Nagorno-Karabaha general Movses Akopjan je upozorio: “Nakon poslednjih događaja azerbejdžanski narod treba da shvati kakve posledice će imati bilo koja avantura njihovih vlasti – samo će gubici rasti, a promena naših granica neće biti. A ako i bude, to će biti samo na račun teritorijalne celovitosti Azerbejdžana.“
Ipak, malo je verovatno da današnji sukob preraste u novi rat na Nagornom Karabahu. Armenija neće inicirati početak rat, pošto i tako kontroliše ovu oblast. Azerbejdžan je probao da odigra na zatezanje situacije, testirajući reakciju kako Jermenije, tako i spoljnih sila. Ali, odmah je svima postalo jasnom da računanje na brzu kapitulaciju Jermenije nije u perspektivi. Faktor članstva Jermenije u ODKB i ruska garancija njene bezbednosti imaju svoju težinu. Baku ne može da očekuje ni vojnu podršku drugih država. Naravno, Turska može pružiti vojno-tehničku pomoć, ali i Jermenija može poslati oružje na karabaški front, a Rusija snabdevati Jermeniju oružjem što je i predviđeno bilateralnim sporazumima i poveljom ODKB. Ne treba izgubiti iz vida ni vrlo uticajnu i bogatu jermensku dijasporu.
Na ovaj način svi se nalaze u pat poziciji. U trenutku kada EU i SAD toliko nade polažu u azerbajdžanski gas, moguće jermenske diverzantske akcije na naftovode i gasovode Azerbejdžana mogu odigrati određenu ulogu. Na Zapadu postoje veoma uticajne poslovne strukture koje su uložile veliki novac u naftnu industriju Azerbejdžana i njima rat uopšte ne odgovara. Samo treba pogledati ko sedi u Konsultantskoj grupi za transport azerbejdžanskog gasa u Evropu – bivši ministar inostranih poslova Nemačke Hans-Ditrih Genšer, predsednik američke investicione banke Goldman Sachs Piter Sazerlend, bivši britanski premijer Toni Bler. Treba imati u vidu da, novac voli tišinu…
Sonja Bošković,
Izvor: Glas Rusije, foto: AP/Abbas Atilay
Pogledaj vesti o: Vladimir Putin
