Izvor: Vostok.rs, 21.Sep.2012, 18:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čvrsta osnova na sedam ultimatuma?
21.09.2012. -
Sporazumi koje su nedavno postigli Putin i Nikolić mogu omogućiti Srbiji da stekne čvrst energetski i finansijski oslonac i samim tim sigurniju poziciju u geopolitičkom koordinatnom sistemu i rešavanju nacionalnih zadataka. U svetlu tih razgovora je začuđujuća istovremena poseta Aleksandra Vučića Nemačkoj i proglašenje Nemačke za strateškog partnera Srbije „bez koga zemlja ne može da opstane“.
Nedavni pregovori predsednika Rusije >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Vladimira Putina i njegovog srpskog kolege Tomislava Nikolića imali su krajnje konkretan karakter.
Prvenstveno se diskutovalo o zajedničkoj delatnosti u oblasti ekonomije i energetike. Postignuti dogovori će omogućiti da se u velikoj meri produbi ekonomska saradnja između Rusije i Srbije. Takođe će biti stvoreni uslovi za ruske investicije u srpsku ekonomiju u oblasti energetike, infrastrukture, bankarstva i poljoprivrede. U sferi energetike će radovi na velikom projektu izgradnje „Južnog toka“ početi u decembru 2012. U okviru infrastrukturnih projekata postoji osnovni ugovor o finansiranju rekonstrukcije pruga Beograd-Bar i Beograd-Pančevo. U bankarskom sektoru će na jesen 2012. u Srbiji početi sa radom „Zberbanka“, najveća ruska banka koja će biti finansijski most između Srbije, Rusije, Belorusije, Ukrajine i Kazahstana. „Zberbanka“ je kupila poslovnice austrijske „Folksbanke“ van Austrije, koje će sada promeniti naziv u „Zberbanka“. To je početna pozicija za rad ruskog finansijskog sektora u Istočnoj Evropi. U oblasti poljoprivrede za Srbiju se otvara ogromno tržište. Treba istaći da upravo rusko tržište poseduje ključne prednosti za srpske kompanije: ono nema tako stroge pravilnike i ograničenja kao tržište Evropske unije. Za prošlu godinu je između naših zemalja ostvaren robni promet u vrednosti od preko 2 milijarde dolara, ali on ima ogroman potencijal za rast.
Vlast Borisa Tadića je u velikoj meri sabotirala realizaciju postignutih i sklapanje novih sporazuma sa Rusijom.
Zašto je Srbiji potrebna saradnja sa Rusijom? Prethodna vlast je ostavila zemlju u finansijskoj pustoši i dovela je bukvalno na ivicu preživljavanja. Spoljni dug iznosi preko 24 milijarde evra, što je više od neverovatnih 79% bruto domaćeg proizvoda (ovu brojku nećete često sresti u srpskim medijima!), a unutrašnji dug je veći od 15 milijardi evra i iznosi 55% BDP. Ovakvim tempom pada ekonomije Srbija bi do 2014. mogla da se nađe iza Albanije. Nivo nezaposlenosti premašuje opasnih 25,5%, a nivo inflacije u avgustu iznosio je 7,9%, što predstavlja više od „planiranih“ 4% (plus-minus 1,5%).
U takvim okolnostima poseta Tomislava Nikolića je ekonomski motivisana. Ekonomiju Srbije treba bukvalno „odmaći od ambisa“. Srbiji je hitno potrebno najmanje 3 milijarde evra da se ne surva u ambis totalnog bankrotstva. Ruske kompanije NIS (51% vlasništva pripada „Gaspromu“) i „Lukoil“ su među prvima pristupili rešavanju socijalnih problema u zemlji, ali to nije dovoljno. U ovom trenutku Rusija planira da izdvoji za Srbiju kredit od 1 milijarde dolara za „krpljenje rupa“ na srpskom budžetu koji je prethodna vlast bukvalno razorila.
Takođe treba istaći da je prethodna vlast Borisa Tadića u velikoj meri sabotirala realizaciju postignutih i sklapanje novih sporazuma sa Rusijom. Tri godine su bezuspešno vođeni pregovori o predlogu da Rusija postane strateški investitor srpskog metalurškog kombinata „Železara Smederevo“. Prethodni vlasnik železare, američka kompanija „Ju-Es Stil“ (U.S. Steel ), dovela je kombinat do totalne propasti. Podjednako su bili bezuspešni i pregovori vezani za „Agrobanku“, za kredit od 800 miliona dolara i rekonstrukciju srpskih pruga.
Dogovori koji su postignuti u susretu Putina i Nikolića posebno su perspektivni ako se ima u vidu jedinstvena situacija u Srbiji. Naime, ogromna većina njenih građana gaji simpatije prema Rusiji. „Rusko-srpski odnosi razvijaju se u atmosferi velikog poverenja i kreću se uzlaznom putanjom. Planiramo da podignemo naše odnose na nivo strateškog patrnerstva“, rekao je Putin. „Razgovarali smo o tome kako da intenziviramo saradnju da bismo dostigli nivo koji zaslužuju naši dobri bratski odnosi“, dodao je on.
Lideri Rusije i Srbije pokrenuli su i najvažniju „bolnu tačku“ Srbije – pitanje Kosova. Stavovi po tom pitanju su usaglašeni: šef ruske države precizirao je da rešenje treba tražiti na temelju Rezolucije 1244, gde UN treba da ima vodeću ulogu. Nikolić je potvrdio nameru srpske vlade da dejstvuje u okviru Saveta bezbednosti UN. To je legitimna, regulisana međunarodno-pravna pozicija, koja je koordinisana uoči planiranih pregovora između Beograda i Prištine.
U svetlu svega rečenog prilično je začuđujuća istovremena poseta Aleksandra Vučića Nemačkoj i proglašenje Nemačke za strateškog partnera Srbije „bez koga zemlja ne može da opstane“. Rezultat posete je, pored ostalog, i dogovor sa jednom od najkrupnijih nemačkih kompanija RWE o osnivanju zajedničkog srpsko-nemačkog elektroenergetskog preduzeća, i to bez objave tendera (za koji bi bile veoma zainteresovane i Rusija i Kina). Poznatih sedam tačaka kojima je Nemačka ultimativno uslovila početak pregovora o članstvu Srbije u EU krše Ustav Srbije, podrivaju njen suverenitet i teritorijalni integritet, zaobilaze međunarodno pravo i mogu biti nepremostiva prepreka za učvršćivanje unutrašnjih i međunarodnih pozicija Srbije. Setimo se poznatog principa ruskog ministra spoljnih poslova, kneza A.M. Gorčakova: „Naša spoljna politika nije imala drugih ciljeva, osim bavljenja unutrašnjim poslovima, i otklanjala je sve što bi moglo da ih pokvari“. Podsetimo se, takođe, da je Nemačka učestvovala u vojnoj agresiji NATO-a na SRJ (bez odluke Saveta bezbednosti UN), što je takođe doprinelo potkopavanju sistema međunarodnog prava.
NATO predstavlja stub bezbednosne politike Evropske unije. Operacija na Kosovu i Metohiji (1999) bila je početak formiranja evropskog sistema bezbednosti i odbrane. Za vreme bombardovanja SRJ stupio je na snagu Amsterdamski ugovor o „akcijama humanitarnog karaktera, očuvanju mira i upravljanju krizama“.
Nikolićeve izjave u Moskvi i Vučićeve u Berlinu zvuče kontradiktorno. Nećemo nagađati koje su izjave iskrene, a koje deklarativne. Istaći ćemo ono najvažnije. Rešavanje kosovskog pitanja moguće je isključivo na temelju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Uz jaku podršku Rusije i Kine obezbeđuje se čvrsta međunarodna pozicija Srbije u skladu sa međunarodnim pravom i Ustavom zemlje. Dakle, samo u ovom slučaju potvrđuje se namera nove srpske vlasti da ide u pravcu obnavljanja, očuvanja i učvršćivanja srpskog suvereniteta, teritorijalnog integriteta i nezavisnosti zemlje u najširem smislu. Izuzetno čvrst temelj za postizanje tih ciljeva predstavljaju završni dogovori Vučića i Rogozina u sferi odbrambeno-industrijskog kompleksa i Nikolića i Putina u sferi ekonomije. Sa druge strane, ulazak u Evropsku uniju je proglašen za prioritetni pravac spoljne politike Srbije. Ako se uzmu u obzir sve teškoće sistemskog karaktera, koje dovode Evropsku uniju pred kolaps, članstvo u EU zaista može da donese Srbiji, pored postojećih, gomilu novih problema. Očigledan primer su zemlje Istočne Evrope (termin se koristi u geopolitičkom smislu). Koji pokazatelji njihovog razvoja u ovom periodu pokazuju da je stupanje u Evropsku uniju izlaz iz ekonomskih teškoća? Navešćemo konkretne brojke:
Rast spoljnog duga (u milijardama dolara)
Pre stupanja u EU (2003) Nakon stupanja u EU (2011)
Mađarska 42 146
Poljska 86 306
Češka 28 101
Slovenija 11 61
Slovačka 14 72
Rumunija 18 136
Bugarska 12 39
Porast nezaposlenosti
Do momenta stupanja u EU Nakon stupanja u EU (2011)
Mađarska (2004) 5,9% 10,9%
Slovenija (2004) 6,4% 10,8%
Litvanija (2004) 8% 15,6%
Letonija (2004) 8,9% 13%
Estonija (2004) 9,6% 12,1%
Rumunija (2007) 4,5% 7%
Porast siromaštva (život ispod granice siromaštva)
Do momenta stupanja u EU Nakon stupanja u EU
Rumunija 14,1% (2003) 21,1% (2011)
Mađarska 8,6% (1993) 13,9% (2010)
Bugarska 14,1% (2003) 21,8% (2008)
Estonija 5% (2003) 17,5% (2010)
Dakle, objektivni podaci dokazuju da je primetan jak porast negativnih ekonomskih tendencija po svim ključnim pokazateljima. Obzirom na krizu koja je zahvatila i zemlje „prvog ešalona“ Evropske unije, sve i da Srbija dobije dugo očekivano članstvo, time može još više samu sebe da „ukopa“.
Začuđujuća je poseta Aleksandra Vučića Nemačkoj i proglašenje Nemačke za strateškog partnera Srbije „bez koga zemlja ne može da opstane“. Rezultat posete je, pored ostalog, i dogovor sa jednom od najkrupnijih nemačkih kompanija RWE o osnivanju zajedničkog srpsko-nemačkog elektroenergetskog preduzeća, i to bez objave tendera (za koji bi bile veoma zainteresovane i Rusija i Kina).
Osim toga, ne zaboravimo ni vojni aspekt. NATO predstavlja stub bezbednosne politike Evropske unije. Još prilikom susreta ministara NATO-a u Berlinu (jun 1996) bio je postignut dogovor na osnovu koga će se formiranje sistema evropske bezbednosti i odbrane odvijati u okviru struktura NATO-a, što je omogućilo evropskim državama da sprovode i sopstvene autonomne vojne operacije tamo gde alijansa ne želi da angažuje svoje snage direktno. Ovaj dogovor je konačno dopunjen 2003. i dobio je naziv „Berlin plus“. Operacija na Kosovu i Metohiji (1999) bila je početak formiranja evropskog sistema bezbednosti i odbrane. Za vreme bombardovanja SRJ stupio je na snagu Amsterdamski ugovor o „akcijama humanitarnog karaktera, očuvanju mira i upravljanju krizama“. Suština davanja Evropskoj uniji širokog stepena ovlašćenja (osim u oblasti političkih, ekonomskih i vojnih mera) je stvaranje „civilnih centara moći za upravljanje krizama i njihovo stavljanje na raspolaganje NATO-u“. Dogovor „Berlin plus“ doživeo je svoj dalji razvoj Lisabonskim ugovorom i Novom strateškom koncepcijom NATO-a (Lisabon, novembar 2010). Sada primena „meke“ sile u kombinaciji sa „tvrdom“ dopušta NATO-u kombinovanje civilne i vojne aktivnosti obeju organizacija, što omogućava pokretanje širih transatlantskih akcija.
Takva politika Nemačke i EU logično i dosledno se manifestuje i u nemačkom ultimatumu od sedam tačaka, koji se potpuno uklapa u predstave evropskih vladajućih krugova o geopolitičkoj budućnosti regiona. Ispunjavanje tog ultimatuma može da uništi srpsku državu, jer će izazvati ubrzanu degradaciju sistema vlasti i samog društva. Ultimatum pokazuje da Srbija nema nikakvih osnova za političke kombinacije sa Berlinom: jasno je da u postojećim uslovima Srbija ne može da se suprotstavi pobednicima. Ali treba bušiti mreže zapadnih pritisaka, ucena i pretnji. Izlaz iz ovog diplomatskog ćorsokaka, u koji su zapadni faktori gurali Srbiju još od raspada Jugoslavije, sastoji se u formulisanju geostrateške koncepcije Srbije, zasnovane na njenim realnim državnim interesima, kao i na stvaranju mehanizama pomoću kojih ta koncepcija može biti realizovana.
Sve u svemu, sporazumi između Putina i Nikolića su temelj strateškog partnerstva koji omogućava da Srbija stekne čvrst energetski i finansijski oslonac i samim tim sigurniju poziciju u geopolitičkom koordinatnom sistemu i rešavanju nacionalnih zadataka.
Ana Filimonova,
Autorka je istoričar i naučni saradnik Centra za izučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka.
Original publikacije
Izvor: Ruska reč
Pogledaj vesti o: Tomislav Nikolić
