Izvor: Glas javnosti, 09.Jan.2010, 07:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život prolazi dok čekamo da se desi
Sudeći po uspesima koji su je pratili u godini koja je iza nas , Mirjana Bobić - Mojsilović upamtiće 2009. godinu kao - vrednu. - Proteklu godinu pamtiću kao godinu u kojoj sam bila veoma vredna - napisala sam roman „Glad“ i pozorišni komad „Poslednja šansa“ koji se igra u Kult teatru. Pamtiću je i po tome što mi je roman „Dnevnik srpske domaćice“, objavljen u Sloveniji, a roman „Tvoj sam“ u Češkoj, što je producentska kuća „Monte rojal“ kupila prava za TV seriju >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << po mom romanu „Azbuka mog života“, što su u slovenačkom časopisu Emzin, objavljene moje priče. Bila je to, dakle, vredna godina, ali moram priznati da su sve moje godine u poslednje vreme bile vredne. Bila je to godina u kojoj sam se, opet, borila protiv vetrenjača, u kojoj sam, kao i većina normalnih ljudi, nailazila na prepreke, klanove, nepoštenje - ali nisam odustala od sopstvenih uverenja, sopstvenog doživljaja sveta i sopstvenog puta na kome je svako moje postignuće zarađeno velikim trudom uprkos srpskom sindromu da sve što ne pripada krdu i gomili, treba uništiti, kaže za Mirjana Bobić - Mojsilović u „ćaskanju“ za Glas javnosti.
Lična karta
Ime: Mirjana Bobić-Mojsilović
Datum rođenja: 29. jun 1959. godine u Beogradu
Karijera: Radila je više emisija na televiziji
Objavila: „Baba nemoj ništa da me pitaš„, „Suze su okej“, „Dnevnik srpske domaćice“, „Hepiend“, „Majke mi, bajka“,“Ono sve što znaš o meni“,“Imitacija života“,“Tvoj sam“,“Srce moje“,“Azbuka mog života“
Privatni život: Ima sestru bliznakinju, Zoricu Tomić koja takođe piše i ćerku Milu
Pohvala brlogu
Dotaknimo se malo vašeg komada „Poslednja šansa“... I tu ste se okrenuli bolnoj temi savremene civilizacije vezanoj za partnerstvo, za tako teško danas uspostavljanje muško-ženske zajednice, najdivnije i najprirodnije otkad je sveta. Zašto je danas tako prirodna stvar kao što je brak, porodica, ljubav nadasve toliko teško ostvariva?
- Savremena civilizacija, u svoj svojoj buci i besu, u svom globalizmu i kolektivizmu, zapravo forsira samoću. Učinjeno je sve da se bliskost devalvira i unizi, da se rasturi porodica i da jedina odgovornost kojoj se aplaudira bude odgovornost prema banci - da se krediti vraćaju na vreme. Moj komad „Poslednja šansa“ govori o tome, ali u toj urnebesnoj tragikomediji, ključna tačka kritike jeste, u stvari, ideja „Velikog brata“, rijaliti šou programa, televizije koja je postala jedina mera naših egzistencija. Zbog novca ili slave danas se može uraditi sve - pogledajte samo šta su jedni drugima govorili učesnici „Farme“, i šta je taj najgledaniji rijaliti šou program poslao kao poruku sa malih ekrana. To je pohvala brlogu. O tome govori moj komad.
U vašoj knjizi ogleda se stvarnost savremenog čoveka, njegova muka, čemer svakodnevice i neka vrsta prokletstva u njegovom nastojanju da dosegne vrh piramide sazdane od isključivo prestiža, grabeži za novcem, materijalnim dobrima... Kako izaći iz tog začaranog kruga koji umesto da utoli, stečeno materijalno dobro samo poveća...
- Lepota života može se videti samo ukoliko težimo ka duhovnoj vertikali, ukoliko nismo odustali od lepog, plemenitog i uzvišenog, ukoliko nam ideja o sopstvenoj važnosti ne zamagli sve one divote koje su oko nas - a to su pre svega ljudi i njihove finese, zatim priroda, umetnost. Ukoliko prestanemo da težimo ka lepoti koja je svuda oko nas, nema tog novca koji koji može da nas nasiti. Život brzo prolazi, a prolazi mnogo brže dok mi čekamo da se nešto desi, dok čekamo da ostvarimo uslove koji će nam omogućiti da se bolje osećamo. Konzumentsko ludilo postaje neka vrsta društvene proteze - život postaje besmislen, ako svakoga dana nešto ne kupimo. Ideja o posedovanju jedna je od najdemonskijih ideja.
Rekli ste da je savremena kultura uspostavila novac ne samo kao vrhunsku, nego i kao jedinu vrednost...
- Pogledajte samo koliko trošimo na garderobu. Stalno moramo da budemo „ponovljeni“, stalno moramo da se ponovo izmišljamo, kako ne bismo utonuli u dosadu. Panika od dosade, odnosno od besmisla, guši se kupovinom. Ali ta uteha traje veoma kratko. Zato kupujemo još. Nažalost, mera čoveka danas, jeste mera njegovog trošenja. Otuda toliko praznine svuda oko nas.
A ljubav? Gde je tu ljubav, koja, kako rekoste, u takvom sistemu vrednosti dođe kao-luksuz. A opet, ne čini li vam se da sred tog sjaja skupih izloga i velelepnih zgrada svetskih banaka, katedrala ovog vremena, sred filma čiji smo svi akteri se negde u pozadini tiho čuje ona stara „Samo nam je ljubav potrebna“?
- Ideja o posedovanju stvari, zapravo izvire iz čežnje da posedujemo drugog, odnosno da budemo voljeni. Što više novca imamo, to je naša glad za ljubavlju veća, glad za posedovanjem ljubavi ne samo od jedne, već od što je moguće više osoba. Novac je lepak savremene civilizacije, paradoksalno - novac se voli, ali novac ne ume da voli. Možda zvuči staromodno, ali moje duboko uverenje je da sreća nema nikakave veze sa novcem, niti sa posedovanjem - ljubav, strast, ne samo prema drugoj osobi, nego prema životu, jedini je stav koji nam omogućava da se osetimo srećno.
Rekoste da je „potraga za lepim i uzvišenim jedini izvor dugotrajne sreće“. Kako izgleda ta vaša potraga?
- To su uvek male stvari, to je pogled kroz moj prozor, to je spremnost da se i u kišnom danu vidi lepota, to je za mene neprestano traganje za smislom, to je čitanje, pisanje, slikanje, to je bezbrojna povorka majušnih napora - od kuvanja za prijatelje, do gledanja filma, to je onaj trenutak kad čovek koji je osvestio tu vrednosnu zbrku u stvarnosti, legne u krevet i ima razloga da sebi kaže kako je proveo jedan divan, opušten, dobar dan.
Šta čitate trenutno? Koje knjige, koje pisce otkrivate? Šta neizostavno preporučujete za čitanje?
- Čitam jedan divan zbornik o melanholiji, koji je za časopis Gradac priredila Slavica Batos. Preporučujem čitanje, generalno - knjige su najbolji, najjeftiniji i najdelotvorniji način da popravimo vlastite živote.
Na čemu trenutno radite? Mislim nadasve na pisanje, naravno...
- Trenutno se odmaram od promocija knjiga, i slikam. U Knez Mihailovoj ulici.
Zaista dobar intervju! Svakako da teorija nematerijalnih vrednosti u zivotu predstavlja svojevrstan kamen spoticanja za svako drustvo, je je upravo ona kamen spoticanja u preovladjujucem sistemu materijalnih, naspram moralnih vrednosti. Medjutim, ona ujedno predstavlja drugu krajnost istog spektra, koji u svojoj osnovi ne predstavlja konflikt, iako se to tako cini na prvi pogled. U najkracim crtama - novac ne moze kupiti srecu, ali moze otvoriti put da se do nje dodje.
Časopis Emzim? Isto kao kada bi joj priče bile objavljene u Trećem oku.To je ta klasa časopisa. Ali šta znaju ljudi u Srbiji...sjajno zvuči " objavljujem u slovenačkom časopisu Enzim" A raja ko raja ... pali se lako.
Simpatična žena, mogla je biti dobra glumica. Nema dovoljnu dubinu u sagledavanju života, i suštinskih odnosa u društvu. Zato joj je najbolje da se u književnom izrazu drži lakog žanra - tu je maestralna.
