Izvor: Politika, 03.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Užas ratnih trauma
"Ćeif" Mirze Fehimovića je drama fragmentarne strukture, čija se radnja odvija u Sarajevu 2001. godine, a glavni akteri su članovi dve porodice, od kojih se jedna vraća iz izbeglištva u Engleskoj. Iz njihovog susreta se rađa niz sukoba i bitnih pitanja: suočavanje sa prošlošću, sećanje na nasilje i ratna pustošenja, osećanje krivice, zatim demistifikacija fabrikovanih mitova o patriotizmu i herojstvu, itd. Pisac ih postavlja lucidno, ponekad poetično, uz blagi humor koji malo rastapa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sveprožimajuću tragičnost.
Predstava reditelja Egona Savina je jednostavna, precizna, nepretenciozna, odmerena u emotivnom izrazu. Ova rezervisanost u ispoljavanju emocija čuva igru od pada u patetičnost, što je čest slučaj u kontekstu predstavljanja recentne traumatične prošlosti na prostorima bivše Jugoslavije. Glumci svedenim sredstvima, suptilno, a veoma ekspresivno predstavljaju duboku tragičnost i patnju žrtava bespoštednih političkih konflikata, gde su svi gubitnici, bez obzira na to da li su otišli ili ostali. Ljubomir Bandović izuzetno autentično oblikuje lik ratnog invalida Salka Halilovića koji je fascinantno zadržao vedrinu duha, radoznao je i samoironičan. Dušanka Stojanović igra njegovu umornu i osetljivu suprugu Esmu, koja je utehu pronašla u religiji i neprestanim molitvama.
Nebojša Ljubišić nastupa u ulozi Stevana Petrovića, koji se vraća iz Londona, gde je sa porodicom otišao nekoliko meseci nakon početka rata. Njegova razočaranost, gorčina i rezigniranost su najizraženiji, možda zbog širine njegove spoznaje, odnosno činjenice da je on iskusio i život na drugoj strani, koji se na neki način ukazao kao usamljeniji i strašniji. Radmila Tomović igra Stevanovu suprugu i Esminu sestru Muneveru, u kojoj koegzistiraju bezgranična radost zbog povratka i turobna realnost konfrontacije sa napuštenim domom i ostavljenim prijateljima... Niko od ovih likova nije pošteđen posledica kolektivnih užasa političkih sukoba, i svi oni, pomalo čehovljevski, žive ružne kopije života, ali ipak zadržavaju nadu, upornost i volju za opstankom.
Likovi troje dece su predstavljeni lutkama, koje vode stariji glumci (Lako Nikolić, Ana Sakić, Jovana Cvetković). Ovaj rediteljski postupak je izuzetan zbog imanentne metaforičnosti koja je scenski efektna, a može se shvatiti kao otelotvorenje ideje o nemogućnosti opstanka nevinosti, fragilnosti i iskrenosti dece u realnosti koju ispunjavaju sveprisutna mržnja i destrukcija u osnovi komada.
Predstavu Egona Savina karakteriše i izražajna, pregnantna, uznemirujuća tišina koju, ponekad, prekidaju pomalo sablasni zvuci ulične buke, naglašavajući nepodnošljivost tog prividnog mira. U dubini, uglavnom ogoljenog prostora za igru nalazi se niz praznih stolica koje stalno, vrlo nenametljivo, a sugestivno, ukazuju na zastrašujuće odsustvo brojnih ljudi, odnosno neprestani su podsetnik jezivih stradanja. Ta suptilnost u izrazu, odsustvo predvidivosti i ilustrativnosti, a naglasak na metaforičnosti i asocijativnosti scenskih znakova, jesu osobenosti koje predstavu "Ćeif" čine umetnički vrednom, u njenoj slikovitoj analizi naše posttraumatske realnosti, gde su svi bespomoćno ukopani u nekom međuprostoru i međuvremenu, vakuumu u kojem ne postoji život, već samo nekakav odblesak života. Ali i desperatan i zadivljujući poriv da se ipak preživi.
[objavljeno: ]
