Izvor: Politika, 03.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Švedski sto na Zapadnom Balkanu
Različit pristup evropskih država problemima na Zapadnom Balkanu uočljiv je od početka jugoslovenske krize do danas. Najspornije je što "velike sile" (pa i one malo manje) iz riznice međunarodnog prava po sistemu "švedskog stola" od slučaja do slučaja biraju različita, čak međusobno suprotstavljena načela pri čemu se od Slobodana Miloševića naovamo nekako stalno potrefi da je uskraćena (ili oštećena) strana na kraju tog procesa Srbija, kao država, ili pripadnici srpskog naroda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji žive u državama nastalim na teritoriji nekadašnje SFRJ.
Tako se umesto principa koji je definisao američki predsednik Ajzenhauer, a prema kome za trajno postizanje mira u svetu svuda mora da važi isti zakon za sve, u slučaju Zapadnog Balkana izbor načela prilagođava političkim simpatijama. To je moguće zapaziti na osnovu poteza koje povlače pojedine zemlje suočene sa čestim sukobom dva osnovna principa u savremenom međunarodnom pravu: principom očuvanja teritorijalnog integriteta i principom samoopredeljenja naroda.
U slučaju raspada SFRJ prevladalo je mišljenje evropskih pravnika da integritet države koja nije zasnovana na samoopredeljenju – koju, rečju, njeni građani, odnosno konstitutivni narodi "više ne žele" – ne može biti zaštićen. Ili, jednostavnije, državu koju deo njenih građana neće (pa makar se radilo i o manjini), evropske države nisu uzele u odbranu niti su podržale njen opstanak. Tako je dozvoljen, pa i podstrekivan omogućen raspad višenacionalne SFRJ. Posle toga, već u slučaju Slovenije tadašnja Evropska zajednica počinje da zastupa drugi princip – očuvanje integriteta i "celovitosti" novih država. Slično se EZ odazvala i u slučaju pobune krajinskih Srba, koji su pravnim, političkim, diplomatskim i vojnim sredstvima sprečeni u nastojanju da oblikuju i održe svoju državu. Tada je podržan integritet Hrvatske, čak i po cenu etničkog čišćenja brojne srpske manjine.
U slučaju višenacionalne Bosne i Hercegovine princip prema kome nije moguće odbraniti "integritet država koje nisu zasnovane na principu samoopredeljenja naroda" preko noći je napušten u korist važnijeg cilja – očuvanja postojećih granica, iako su formiranje države osporavala dva od tri konstitutivna naroda, odnosno dve zaraćene strane. Celovitost države podržana je i u slučaju Makedonije, gde su pripadnici albanske manjine Ohridskim sporazumom dobili autonomiju ("interno samoopredeljenje"), ali ne i pravo na otcepljenje ("eksterno samoopredeljenje"). Evropska unija je na potpuno isti način presekla Gordijev čvor i u slučaju Crne Gore, sve u ime načela očuvanja integriteta i postojećih granica.
U slučaju Kosova, međutim, dobar deo članova EU sa virtuelnog "švedskog stola principa" odbacuje pravilo o očuvanju integriteta države i njenih granica, koji su bili sveti prilikom stvaranja novih država nastalih deobom SFRJ, i naprasno se priklanja rešenju tipa "nadgledane nezavisnosti Kosova" čime se de fakto priznaje potpuno samoopredeljenje (odnosno otcepljenje) albanske manjine na Kosmetu. I sve to uprkos činjenici da međunarodno pravo ne dozvoljava manjinama, delovima naroda koji žive van svoje matice, da "otcepljuju" teritorije država koje naseljavaju. Ovim se kosovskim Albancima priznaje nešto što nema pravnu osnovu i što se istovremeno, da bi politika "duplih aršina" bila još ogoljenija, zabranjuje bosanskim Srbima kao "konstitutivnom" narodu u višenacionalnoj Bosni, iako su u sličnom slučaju na istom prostoru (SFRJ) te iste evropske zemlje dopustile raspad prethodne države i priznale pojedine republike, eksčlanice federacije, kao posebne države.
I dok se na Kosovu uspostavljaju uslovi za funkcionisanje de fakto posebne države kosovskih Albanaca odeljenih od Srbije, država Bosna i Hercegovina se zbog "veće efikasnosti" – centralizuje.
Od nesretnog primera SFRJ, preko Bosne, pa sve do Kosova, principi za koje se u konkretnom slučaju odlučuju evropske države i SAD – uvek su na štetu srpskih nacionalnih interesa, čak i danas, kada je u Srbiji demokratski izabrana vlast. Da li cilj nekih država EU i SAD zaista opravdava sredstva? Ili je možda obrnuto, pa naopaka sredstva, koje primenjuju članice EU, obezvređuju njihove političke ciljeve?
--------------------------------------------------------------------------
Centralizacija i majorizacija
Treba podsetiti i na činjenicu da je upravo "centralizacija" i strah od "majorizacije" ponukala partijski vrh Slovenije da krajem osamdesetih godina prošlog veka mobilizuje narod protiv SFRJ i protiv ideje "jedan čovek, jedan glas", što je bio jedan od glavnih motora za otcepljenje pojedinih republika. Postupke federalne jugoslovenske vlade tada su osudile evropske države, a otcepljenje (prvo Slovenije) glatko je podržano, dok je "nelegitimnost" federalnih organa, jer oni nisu bili izabrani na demokratski način, isticana kao važan razlog za takvo ponašanje; o uvažavanju mogućnosti (i prava) da i SFRJ može biti "efikasna država", ili o nekom njenom pravu da kontroliše sopstvene granice, nije bilo ni reči. U slučaju Bosne, 12 godina kasnije, evropske zemlje u ime "efikasnosti vlasti u Sarajevu" dozvoljavaju i podržavaju majorizaciju entiteta, predlažu ukidanje institucija zasnovanih na načelu ravnopravnosti i podržavaju poteze visokog predstavnika Miroslava Lajčaka koji u državi vlada samodržački, bez demokratske kontrole.
[objavljeno: ]
