Izvor: Blic, 15.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svaki četvrti kod psihijatra
Svaki četvrti kod psihijatra
KRUŠEVAC - Na Psihijatrijsko odeljenje kruševačke bolnice u protekle četiri godine, sa dijagnozom neuroza, javilo se 30.000 pacijenata od ukupno 130.000 stanovnika, što znači da je svaki četvrti Kruševljanin zatražio pomoć psihijatra. U odnosu na ranije godine broj pacijenata se povećao za 20 odsto. Povod da bolnica napravi ovu statistiku je podatak da je u jednoj kruševačkoj fabrici, koja je među prvima privatizovana, u proteklim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godinama zabeleženo više primera iznenadne smrti kod mlađih ljudi.
- Ti pacijenti smatraju da je stalno, kao Damoklov mač, nad njima pretnja da će izgubiti posao ili da će biti premešteni na manje plaćen posao. Baš iz fabrike, koja je pre nekoliko godina privatizovana, a ta privatizacija se smatra dobrom i uspešnom, stiglo nam je najviše pacijenata sa neurozama, a u toj sredini zabeležen je i najveći broj preminulih veoma mladih ljudi. Plate su im još bolje nego što su bile, a po zdravstvenim kartonima vidi se povećan strah i stres - kaže Ljubica Milivojević, psihijatar u Zdravstvenom centru Kruševac.
Pomoć na Odeljenju psihijatrije zatražilo je u protekloj godini 30. 402 pacijenta, manji broj je hospitalizovan, većina se leči ambulantno, mnogi dođu jednom ili dva puta, mnogoo je onih koji dolaze redovno na kontrole i razgovore, sigurno je da izvestan broj sugrađana nasumice i po sopstvenom izboru uzima sedative, a doktorka Milivojević kaže i da se mnogi obraćaju pogrešnim lekarima.
Tako se pacijenti zbog 'lupanja srca', anksioznosti, pojačanog znojenja, obraćaju kardiologu, internisti, endoktinologu, neurologu, dok se ne ustanovi da je reč o manifestaciji problema koji potiču sa psihičkog plana. Takvi pacijenti često se obraćaju i komisiji za prvremen odlazak u penziju zbog somatskih problema koje imaju.
Na Psihijatriji kruševačke bolnice je i I.M. (50). Uznemiren je i ni za trenutak ne može da stoji na jednom mestu. Dok užurbano hoda od prozora do vrata sobe, trlja prste i dlanove ruku, priča usplahireno i lako i iznenada zaplače, pa opet nastavlja svoju konfuznu priču:
- Završio sam srednju školu i radio skoro 30 godina kao radnik na pokretnoj traci. Ostao sam bez posla. Zabrinut sam za egzistenciju svoje porodice. Hoću da se lečim, ali možda je bolje da se ubijem? -pita uz smešak i uporan pogled.
Doktorka Milivojević objašnjava da terapija takvih pacijenata pomoću lekova podrazumeva hospitalizaciju pri samom pomenu samoubistva:
- Takva izjava u akutnom stanju stresa pokazuje da namera postoji. Čak i u šali, kada neko kaže da će da se ubije, to je ozbiljan simptom koji svedoči da takva namera negde čuči u nekom skrivenom delu mozga - objašnjava doktorka. Ona kaže da psihijatri ne daju prognoze o dužini lečenja, ali da naizmenično bolničko i ambulantno lečenje može da potraje i do godinu dana ili i duže u težim slučajevima, ali i da je neophodna pomoć porodice.
I.N.(40) je, takođe, jedna od pacijentkinja na Psihijatriji. Ona nije ostala bez posla, ali je dobila premeštaj na radno mesto koje je znatno manje plaćeno, tačnije, smenjena je sa prehodne funkcije. - Bila sam začudjena novim rešenjem i zbunjena. Onda sam osetila ogroman strah i lupanje srca, vrtoglavicu, sušenje usta, gubila sam kontrolu nad sobom i to se često ponavljalo. Ovde me je doveo strah, strah da ću jednog dana da poludim - kaže ona. Takvim pacijentima psihijatri obično uz lekove predlažu sedmodnevnu izolovanost od posla.
Nevena Erac
