Izvor: Politika, 19.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stanovi kao lak plen
Stari ljudi često sklapaju ugovore o doživotnom izdržavanju zbog straha od usamljenosti
U velikom salonskom stanu u Dušanovoj ulici, na beogradskom Dorćolu, živela je usamljeno jedna baka, učiteljica u penziji. Jutrom je odlazila na Bajlonijevu pijacu, a večeri bi provodila gledajući televizijski program i albume sa fotografijama. Sa pokojnim suprugom provela je 32 godine u srećnom braku. Proputovali su pola Evrope, ali nisu imali dece. Sudbina je tako htela.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Redovno je odlazila na rođendane svojih sestrića a zatim i njihove dece i uvek se odazivala na pozive muževljeve familije. Zdrava, vitalna i vedrog duha, sa komšinicama je uz kafu razmenjivala recepte i pričala o deci i unucima svojih sestara. Znala je da će stan ostati njima kao zakonskim naslednicima. Nije razmišljala o testamentu niti o smrti. Tek je 70 napunila i odlično se držala. Onda se jednog januarskog jutra okliznula na ulici i slomila kuk.
Sestre su je smestile u bolnicu, a kasnije su je obilazile u stanu i pomagale, najpre svakog dana, onda jednom nedeljno. Bile su zauzete čuvanjem unuka, a sestrići su vazda imali neke poslovne obaveze. Zato su angažovali patronažnu službu.
Geronto-domaćica dolazila je radnim danima, kupovala baki hranu i kuvala, presvlačila je i prala. Sestre i njihova deca obilazili bi je subotom i nedeljom, ali događalo se da prođe i ceo vikend a da joj niko vrata ne otvori.
Žena iz Gerontološkog centra imala bi ponekad vremena da je sasluša. Dan po dan, reč po reč, ona shvati kakva je situacija, pa poče da dolazi i vikendom, da donosi krofne i palačinke, a bivalo je i da prespava kod bake. Jednom je dovela i svog sina, studenta matematike. Baka saznaje da oni žive u malom iznajmljenom stanu u Žarkovu, od jedne plate i nešto malo privatnih časova koje mladić daje srednjoškolcima. Ponudila mu je da se preseli kod nje, sobe ionako zvrje prazne, da mu fakultet bude bliže. On je marljivo učio, ponekad bi došao sa devojkom ili nekim drugom sa fakulteta, a njegova majka je brinula o baki, spremala stan i kuvala. Sve češće je tu i spavala. Baka je bila raspoložena, kuća joj je živnula, imala je koga da očekuje i sa kim da priča. Geronto-domaćica i njen sin postali su njena porodica.
Ubrzo su baka i student sklopili ugovor o doživotnom izdržavanju. Njene sestre bile su bezmalo iznenađene kada su tek na ostavinskoj raspravi saznale da stan od 85 kvadrata na Dorćolu nije deo zaostavštine jer je otuđen dvostrano teretnim ugovorom, tako da one ne mogu dobiti čak ni takozvani nužni deo. Pokojna sestra im je legatima ostavila po dve umetničke slike i neke starinske lampe od majolike. Skromnu ušteđevinu raspodelila je njihovoj deci. Stan je pripao siromašnom studentu matematike iz Žarkova, koji je u bakinom životu boravio tek poslednjih godinu dana.
Sada porodica pokušava da poništi ugovor pred sudom. Njihov advokat tvrdi da je zakon izigran, jer zaposleni u gerontološkim službama nemaju pravo da sa starim osobama sklapaju ugovore o doživotnom izdržavanju. Međutim, sin geronto-domaćice ne spada u krug lica koja ne mogu zaključivati te ugovore. Sestre u tužbi tvrde da je njegova majka zloupotrebila svoj službeni položaj, a da je mladić samo formalno potpisao ugovor.
Spor još traje u beogradskoj Palati pravde. Neizvesno je kada će biti okončan i u čiju korist će biti presuđeno. Za to vreme u stanu na Dorćolu živi student matematike sa devojkom.
Stari ljudi često sklapaju ugovore o doživotnom izdržavanju zbog straha od usamljenosti.
– Bilo je slučajeva da stara osoba zaključi nekoliko ugovora i od svih davalaca izdržavanja prikriva druge ugovore. Stari to čine iz straha od usamljenosti a ne zbog želje da nekoga prevare – kaže sudija Vesna Sekulić, portparol Prvog opštinskog suda u Beogradu.
Stari se najčešće obraćaju sudovima ako žele da raskinu ugovor jer nisu zadovoljni davaocem izdržavanja, a to je obično neka mlađa osoba iz familije kojoj ostaje stan u zamenu za brigu, negu i materijalnu pomoć.
– Kada podnose tužbu za raskid ugovora, stari obično navode da davalac izdržavanja ne ispunjava svoje materijalne obaveze ili da se ružno ponaša prema njima, zapostavlja ih i ne obilazi. Nasuprot tome, ima slučajeva kada se rođaci bukvalno utrkuju u brizi o starom članu porodice i otimaju ko će zaključiti ugovor, naročito ako je u pitanju stan na atraktivnom mestu. Sećam se slučaja jednog starca, sa stanom u strogom centru Beograda, koji je imao dve nevenčane žene. Sa obe je zaključio ugovore o doživotnom izdržavanju, ali je jedan od njih ostao na snazi jer je sud utvrdio da je ta žena potpuno ispunjavala obaveze iz ugovora. Onda je njegova rodbina pokušala da obori taj ugovor – priča naša sagovornica.
Zakon o nasleđivanju ne dozvoljava da ugovore o doživotnom izdržavanju sklapaju zaposleni u gerontološkim centrima i domovima starih. „Ništav je ugovor u kome je davalac izdržavanja fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog zanimanja odnosno delatnosti stara o primaocu izdržavanja”, kaže zakon.
– Događa se da takav ugovor bude zaključen samo da bi zakonski naslednici ostali kratkih rukava, jer oni nemaju pravo ni na nužni deo zato što je ugovor o doživotnom izdržavanju dvostrano teretan. Zbog toga se ovaj ugovor i najteže pobija, za razliku od ugovora o poklonu i testamenta – objašnjava Vesna Sekulić.
Ugovor o doživotnom izdržavanju spada u takozvane aleatorne ugovore (alea – kocka) jer ima elemenat neizvesnosti. Zato često na sudu „padaju” ugovori zaključeni sa osobama koje boluju od teške neizlečive bolesti u poodmakloj fazi, gde je skora smrt veoma izvesna.
– To je zaista neobičan ugovor. Davalac je dužan ne samo da materijalno pomaže primaoca već i da se pobrine da ne bude sam i da ga neguje u starosti i bolesti. Dakle, neizvesna je i dužina trajanja obaveze i neizvesno je kakva će biti ta obaveza jer se ona menja u zavisnosti od zdravstvenog stanja primaoca. Sva prava iz ugovora davalac izdržavanja stiče tek posle njegove smrti – kaže sudija Sekulić.
Ugovor o doživotnom izdržavanju može se poništiti ako sud utvrdi da je primalac izdržavanja u vreme zaključenja ugovora bio nesposoban za rasuđivanje, ako je potpisao usled pretnje, prinude ili prevare, ako se utvrdi da je falsifikovan njegov potpis, ako je imao zabludu o tome šta potpisuje, jer je na primer mislio da potpisuje kupoprodajni ugovor.
Beogradski advokat Dragoljub Đukanović, koji je pred sudovima uspeo da izdejstvuje poništenje nekoliko ovakvih ugovora, kaže da su u najvećoj opasnosti od prevara stari ljudi koji su nepokretni.
– Nepokretnim starcima je neophodno da neko vodi računa o njima. U slučajevima kada nemaju decu ili su im deca u inostranstvu, oni traže pomoć stručnog osoblja i pristaju na sve samo da ne budu sami i bespomoćni. Tako njihovi najbliži srodnici ostaju bez nasledstva. Zato bih poručio svima onima koji imaju bliskog rođaka koji je star i nepokretan da se ipak potrude da vode brigu o njemu. To je pre svega ljudski, a nebriga im se kasnije može obiti o glavu. Bolje im je da neguju tu osobu nego da se posle povlače po sudovima i plaćaju advokata koji će tužbom tražiti poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju – kaže advokat Đukanović.
Ima slučajeva kada su ugovori potpuno čisti, kaže on, kada stara osoba, nezadovoljna ponašanjem svojih srodnika, pronađe nekog iz svog okruženja ko veoma pošteno i savesno vodi brigu i ulaže veliki trud i novac da bi došao do stana.
Aleksandra Petrović
[objavljeno: 20.01.2008]
