Izvor: Politika, 03.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šekspir u Apatinskoj pivari
KNJIŽEVNOST I ČARŠIJA
Da je osveta ne samo slatka nego i vesela, vidi se u romanu Forsiranje romana reke Dubravke Ugrešić: kritičar Ivan Ljuština, učesnik zagrebačkih Međunarodnih susreta pisaca i više pakosni nego ljuti protivnik tzv. kuhinjske književnosti, za kaznu je silovan od strane zavereničke grupe feministkinja uz pomoć perja, katrana i jednog balona. Model za Ljuštinu glasao je te godine u NIN-ovom žiriju baš za roman u kome mu se žensko pismo sladostrasno osvetilo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
U kom je trenutku književnost pojam autoreferencijalnosti shvatila kao mogućnost da se pozabavi ne samo literarnim postupcima već i literarnim krugovima i klubovima, ne zna se posve sigurno. Navedeni hrvatski slučaj nikako nije usamljen, a Gajgerov brojač koji beleži srpske primere preobražaja čaršijskih likova u književne otkucava veoma brzo.
Indeks citatnosti novosadskih sokaka i junaka dugačak je sve do – Nišvila. U epistolarnom trileru Smrt u El Pasu Zoran Ćirić od pseudofoknerovskog tvorca zaumnog južnjačkog toponima nakratko postaje hroničar jednako zaumnog Novog Sada.
Gradom nadomak Brankove banje u kom radi salon za masažu "Ređep jedan" defiluju Tamjanov, Hisarev i čika Selim, ložač Kratice srpske. Kratičin predsednik čika Mišma izjavljuje da je ljutito pismo Tome Pinčona u kom se potražuje dokumentarna građa o Šekspirovom proputovanju kroz Apatinsku pivaru "pravi primer za upotrebu čoveka u neknjiževne svrhe". U knjizi priča Urvidek Slobodana Tišme, slično šifriranom novosadskom bedekeru, "meka" mistifikacija pretvara se u plišani kez tradiciji kad se pomene "little-big pesnik" i "ibis-redibis revolucionar" Voskar Darvinči. Prezimenjak velikog novosadskog romansijera ne štiti ni sebe od optužbi za "palanački podaničko-izdajnički mentalitet".
Jogurt-revolucija
Fanatično izdajstvo uokvireno u literarni postupak otkrićemo u romanu Mrena Milice Mićić-Dimovske, galeriji ciničnih portreta autorkinih dobročinitelja gde se Forum srpski predstavlja kao Gargantua u čijem ždrelu nestaju i ne odveć lepi, i odveć pametni. Judita Šalgo, pak, u knjizi Da li postoji život piše po zadatim naslovima prijatelja među kojima su Vojislav Despotov, Miroslav Mandić, Oto Tolnai. Pseudodokumentaristička priča naslovljena "Oto Tolnai i Laslo Vegel gledaju Miting solidarnosti, 25. septembra 1988. u Novom Sadu" igra se jezikom poezije i porukama uličnih parola, prateći početak jogurt-revolucije okom pesnika.
Proza Lasla Blaškovića baviće se kontinuirano i opsesivno velikanima srpske književnosti, uz neophodne doze mistifikacije i banalizacije. Adamova jabučica parazitira na pabircima biografije Aleksandra Tišme, seciranog heroja koji sve junake odreda fascinira bezdušnošću i žitelja Puste zemlje književne slave za kojom se usrdno traga. U Blaškovićevu poetiku "stvarnosne metafikcije" uklapa se semantička praznina nadimka koji nosi pisac Hazarskog rečnika (Miša), Kiš (p)ostaje nosati sentimentalni boem hrapavog glasa, dok je Tišma sa fascinacijom bordelima i obožavanjem pileće sitneži znamen niskog i svakodnevnog. Da li je Kišu potrebna ovakva odbrana a Tišmi ovakvi poslednji dani zna samo sivi pojas novosadske proze, ove godine dodatno obojen i Blaškovićevim Turnirom grbavaca.
U napadima na čaršiju Svetislav Basara palacao je veselije, manje anatomski precizan od Dubravke Ugrešić, ali i manje rutinski svakodnevan od Blaškovića. U Fami o biciklistima zaverenička loža okupila je likove iz svakog kutka kruga "dvojke", a Ukleta zemlja otvara narativni prostor da se suoče kritičar Aleko Jork i disident Salman Basri. U Pikniku na Golgoti Svetislava Jovanova na simposionu o Pekiću besede Karisimo Markoni (čije je prisustvo potcrtano aromatičnošću "drine" bez filtera), Deridan el Kujundži, Hadži-Mašir i kir Svetislav. U rubrici "Književni zanimator" Beogradskog književnog časopisa čaršija je simpatično vašarište parodiranog govora književnog marketinga. Tamo ćemo naići i na podatak da će izdavačka kuća "Rad" objaviti knjigu Kafkinih zdravica pod naslovom A-ćin-ćin!
Portret jednog zlopamćenja
Portret beogradske književne čaršije u tamnim tonovima nalazimo u najnovijem romanu Davida Albaharija Ludvig. Monolog pisca S.-a, unesrećenog autora kom je oteto nenapisano delo, prvenstveno je hiperrealistički portret jednog zlopamćenja. Opsesivni deo njegove ispovesti je Beograd, velegrad koji funkcioniše po pravilima palanke, grad došljaka koji najviše mrzi upravo došljake, grad čije ime Svetlana Slapšak naziva "praznim, neobojenim". Ludvig je isprva pisac "standardnog psihološkog realizma", da bi u žudnji za slavom "spremno prigrlio internet", oteo prijatelju i vernom pratiocu ideju za roman, stekao i prokockao internacionalnu književnu slavu. Albaharijev pripovedač neoprezno opisuje Ludvigu svoju "knjigu nad knjigama": roman koji ne liči na roman, "rečnik koji je, u stvari, maskirani ep, enciklopedija u kojoj sve odrednice govore samo o jednom predmetu", nalik Nabokovljevoj Bledoj vatri. Međutim, pominjanje Nabokova pre će prizvati Pnina, roman u kom je pripovedač na istovetan način opsednut jednim čovekom, pa zluradim, manijakalnim nabrajanjem njegovih mana skriva sopstveni jad i slabost. Delo koje je Ludvig ukrao podseća na hipertekst jer ima na istoj stranici fusnote, ilustracije, definicije, fusnotine fusnote, a "tokom čitanja svi ti elementi mogu se kombinovati onako kako čitalac poželi". I ko je onda Ludvig, da li zaključiti metodom eliminacije – budući da se dotični druži sa Tišmom, Pekićem i Selenićem – ili, što bi rekao Mark Tven, spustiti zavesu hrišćanskog milosrđa?
Reklo bi se da je čaršija veća što je grad manji. Ko prepozna, uživaće; ko se prepozna, ćutaće.
[objavljeno: ]
